Pod nadstrešnicom studentske pobune
U toj psihološkoj igri ratni logori i stratišta masovnih i brutalnih egzekucija pretvaraju se u svetilišta, zločin se pretvara u svetost, a najbrutalniji zločinci proglašavaju se herojima i svecima. Tako „uzvišeni zločin“ postaje djelom „etničkog identiteta“, koji definiše „zločin kao nužnost“, što izaziva nesigurnost žrtve u efekat „pobune“, što menja odnose između zločina i žrtve, s čime „etnički zločin“ izrasta u inspiraciju „univerzalnog zločina“, šutnje i pokornosti.