Prostori nade, solidarnosti i otpora
Početkom devedesetih, zalazak sunca obično je značio da svi moramo biti zatvoreni u svojim domovima. Lupanje o šerpe i zveckanje ključevima s prozora i balkona, poput zatvorenika, činilo nas je prisutnima tokom policijskog časa, koji je trajao od 7 uveče do 7 ujutru u militarizovanom gradu Prištini. Ponekad bismo tačno u 19:30, u vreme glavnih večernjih vesti, gasili sva svetla u kućama u znak protesta protiv propagande srpskih državnih medija, naročito nakon što su gotovo svi albanski mediji, osim jednog, bili ukinuti. Ove simbolične protesne geste činile su nas vidljivima, jačale osećaj uzajamne pripadnosti i oslobađale nagomilani bes.