Nemačka nema pravo da ćuti. Ona je prva morala da digne glas protiv onoga što se dešava u Pojasu Gaze. Ali ona, uz nelagodu, ćuti. A morala bi da se pobuni, ne samo u ime prošlosti, već i zbog indirektne odgovornosti za Nakbu koja se bez Šoe ovde verovatno ne bi dogodila. Nemačka delom ima i moralnu odgovornost prema palestinskom narodu.
Da je Izrael hteo da se brani, morao bi da zna šta želi da postigne ratovima. O tome Izrael nema pojma i zato je ovo još jedan besmislen rat, čiji polovični kraj niko ne slavi. Izrael želi ratove.
Rešenje sukoba nikada neće biti vojno. Krv bespotrebno nastavlja da se proliva na svim stranama, kao i patnja i horor otetih, njihovih porodica, evakuisanih Izraelaca i sa njima tri miliona raseljenih ljudi u Gazi i Libanu koji besciljno lutaju, bez sadašnjosti i budućnosti.
Samo što većina Izraelaca još nije pojmila dimenzije poraza u Gazi. Oni nisu stigli ni do očiglednog zaključka da bi bilo bolje da Izrael nije ni ušao u taj rat, a već hrle ka libanskom Sidonu. Kao i u slučaju s Rafijahom – nema protivljenja. Ljudi demonstriraju, ali ne protiv rata.
Iznenađenje, iznenađenje. Nasilni otpor Palestinaca na Zapadnoj obali je promolio glavu. Ljudska čudovišta su se probudila i krenula da se raznose pomoću eksploziva. Teroristi samoubice su se vratili u naše živote, a armija izraelskih analitičara ima za to naučno objašnjenje: u pitanju je iranski novac. Bez njega bi Zapadna obala bila mirna, ljudi su spremni da se ubiju da bi dobili novac. To je ta iranska hobotnica.
Pojas Gaze je uništen, a njegovi stanovnici ubijani, ranjavani, pretvarani u siročad, izgladnjivani. Izgubili su ceo svet, a većina njih je bila nevina. To je ratni zločin. Izgladnjivanje u Izraelu svi smatraju legitimnom merom, bilo da su za to ili ne, a isto tako i masovno ubijanje s namerom. Kako je uopšte moguće tvrditi da nije bilo namernog izgladnjivanja ili masovnog ubijanja?
Posle Jomkipurskog rata Izrael je ponizno pognuo glavu i razmislio. Država je bila u traumi, okrenula se sebi i žalila. Ovog puta sve je drugačije: arogancija, bahatost i obožavanje vojne sile.
Pored strašne izraelske patnje koja se ne sme potceniti, mnogo je veća patnja u Pojasu Gaze. Ogromna i očajnička. Nema za nju objašnjenje niti je treba objašnjavati. Dovoljni su izveštaji koji dolaze iz Gaze i koji se emituju širom sveta. Svuda izuzev u jednoj malecnoj zemlji čije su oči zatvorene, a srce zapečaćeno.
Patnja Gaze ne može doneti nikakvu korist Izraelu. Zima se približava i patnja će se udvostručiti. Izrael nikada nije izazvao ovakvu destrukciju i nije ubio toliko dece i ljudi kao u ovom ratu. Kada se javni diskurs fokusira samo na stvarna i izmišljena vojna dostignuća, uz beskrajno valjanje u izraelskoj patnji i samo na tome, a s druge strane se sprečava bilo kakav izraz protivljenja rezultat je jasan. Što se Izraelaca tiče ovaj rat može trajati unedogled, a ubijanje stanovnika Pojasa Gaze i njegovo uništavanje zauvek. Najmoralniji i najpravedniji.
Divljački i surovi napad na Gazu stvara mržnju prema Izraelu kakvu još nismo videli u Gazi, na Zapadnoj obali, u palestinskoj dijaspori, u arapskim zemljama i u celom svetu koji vidi ono što Izraelci ne vide i ne žele da vide. Što je još strašnije: ova mržnja je opravdana
Foto: Ali Jadallah/Getty Images Da li se deca razlikuju? Da li slike ubijene dece u Džabaliji treba manje da nas uznemire od slika ubijene dece iz kibuca Beeri? Da li slike mrtve dece u Džabaliji uopšte treba da nas uznemire i…
Foto: Predrag Trokicić Oni koji pozivaju da se Pojas Gaze sravni sa zemljom, da se uništi, oni koji traže da se to zgnječi, razbije, smrska, uguši, da se problem „jednom i zauvek“ reši, da se zaustavi humanitarna pomoć, a ima…
