Nekada bilo je jednostavnije, znalo se što se smije, a što ne, i kako će reagirati državni aparat nezadovoljan nekom predstavom, filmom, knjigom. Zabranit će, bunkerirati, a autor će moći lajati na mjesec, ostavljen bez posla i prihoda, u najboljem slučaju. U najgorem, zna se!
Mirjana Miočinović, istaknuta istoričarka i teoretičarka pozorišta, jedna je od ličnosti našeg kulturnog života koje su u toku protekle decenije s najviše hrabrosti, odlučnosti i upornosti ustajale protiv nacionalističke politike izolacije, mržnje i rata.
Austrijski filozof Martin Buber, koji je svoju profesuru na Univerzitetu u Frankfurtu napustio 1933. godine, kada je Hitler došao na vlast, smatrao je da je termin „zlo“ moguće zameniti terminom „iščezavanje empatije“. U stanju odsustva empatije ne postoji „ti“, postoji isključivo autopercepcija uz ignorisanje misli, osećanja i ličnosti drugih.
Više je nego zabrinjavajući znak kada mnogi od najpametnijih ljudi u zemlji više ne vide budućnost za sebe i svoj rad. Kada je Adolf Hitler došao na vlast u Njemačkoj, ljudi kao Albert Einstein napustili su svoju domovinu u pravcu SAD-a. Među nedragovoljnim emigrantima bili su fizičari kao John von Neumann, Leo Szilard, Hans Bethe, Edward Teller i Otto Frisch. Oni su zajedno odigrali ključnu ulogu u „Manhattan Projectu“ – izgradnji atomske bombe. Šta da su ovo radili u Njemačkoj?
Trojica nenaouružanih inspektora, nekolicina policajaca i isto toliko specijalaca bila je 23. aprila naveče oko sat vremena na ulazu u zgradu Vlade Republike Srpske u Istočnom Sarajevu.
Oko njih, novinari i snimatelji koji su čekali da li će se dogoditi hapšenje Milorada Dodika, predsjednika Republike Srpske (RS) koji je u tim trenucima bio unutar zgrade na sastanku.
Dodikovi posljednji pozivi na dijalog, ali uvjetovani benefitima koje bi za sebe isposlovao i koji bi ga amnestirali od krivične odgovornosti, do kraja su ogolili njegovo političko djelovanje. Sada bi građanima trebalo da bude jasno da se iza navodne zaštite srpskih nacionalnih interesa, izvornog Daytona i Republike Srpske, kriju lični interesi od građana odavno otuđene autokratske vlasti, koja ne preza od najradikalnijih poteza da zadrži pozicije moći i stečeni kapital
Oni koji se isključivo bore za brojke žrtava Jasenovca, zapravo ne mare puno za njih, rečeno je na Privrednikovoj tribini "Jasenovac – 80. godišnjica proboja iz logora smrti"
Ako pratite medije na ovim prostorima, primijetili ste možda kako nema više humorističkih rubrika, satire pogotovo, jedva nešto provokativnih crteža, nego je sve smrtno ozbiljno. Onako kako i treba biti u državama rastavljenim s demokracijom i modernošću, koje se stoga i nazivaju režimima, autokracijama, diktaturama.
Pola veka nakon što je ECOWAS obećao mir i prosperitet, tri otcepljene države testiraju solidarnost Zapadne Afrike, izazivajući potencijalni trgovinski rat.
Ako na osnovu uvođenja obaveznog služenja vojnog roka stječete utisak da vas država posjeduje, da je ona vlasnik vas kao osobe, potpuno ste u pravu, no vodite računa da je ista stvar s rijekama, šumama, planinama, Jadranskim morem i rudnim bogatstvima, pa se ovi ne bune.
Mišljenje je navika. Kao pušenje. Naviknete se da mislite i onda vam svest mahinalno poseže za promišljanjem kao ruka za cigaretom. Ni ne pitate se da li je i koliko štetno može da bude po vas. Ali je i vlast navika. Štetnija po okolinu od pušenja. I dok mi mislimo po navici, vlast ima naviku da progoni mišljenje. Čak toliko da bi, po ugledu na neuglednu predsednicu skupštine („ko se lača mati“) promenila Dekartovu maksimu u: Mislim, dakle ne postojim.
Direktor Narodnog pozorišta Dino Mustafić oglasio se povodom protestne note Ambasade Republike Turske zbog predstave "Šestorica protiv Turske" koja gostuje u ovoj ustanovi poručivši da "ne poznaju oblike ideološke cenzure".