„… Gaza se ubrzano pretvara u deponiju, gde su i zgrade i ljudska tela, ekosistemi […] i voćnjaci unakaženi do neprepoznatljivosti i svedeni na organsko-neorganski šut. Solidarnost sa životom, prostorom i svetom pretvorenim u otpad zahteva još nešto pored saosećanja. Pa šta bi to moglo biti?“
Ovi primeri pokazuju zašto su nam potrebni heroji poput Asanža. Uradio je ono što je trebalo uraditi i za to platio visoku cenu. Došlo je vreme da i drugi nastave rad koji je Asanž započeo. Pod „radom“ ne mislim samo na posao već i na poziv. Asanž nije rešio da pokrene Vikiliks i razotkriva državne tajne da bi uneo malo razonode u svoj život. Uradio je to jer nije mogao drugačije. Iz tog razloga slutim da je srećan čovek, uprkos svim mukama koje je istrpeo.
Zar ne možemo sada reći isto o stradanju Palestinaca u Gazi? Neka slike govore same za sebe. Pogledajte izgladnele ljude zbijene u improvizovanim šatorima, decu koja polako umiru dok izraelski projektili i dronovi pretvaraju zgrade u ruševine, pa u prašinu.
Opasnost koju vidim jeste da će, ako eksplodira, narodno nezadovoljstvo poprimiti oblik antisemitizma. Zato postupke poput nemačkog otkazivanja Palestinskog kongresa treba jasno prozreti: to je novo izopačeno poglavlje u istoriji antisemitizma.
Kako stvari stoje na Haitiju, nasilne bande bi mogle ne samo da dobiju formalnu ulogu u vladi – mogle bi postati vlada. Kako su bande zauzele kritičnu infrastrukturu, a premijer Arijel Henri dao ostavku, Haiti pokazuje sve poznate odlike propale države. Narodu preostaje tragičan izbor: nastavak vladavine korumpirane „demokratske“ elite ili direktna vladavina bandi koje se predstavljaju kao „progresivne“.
Asanž je naša Antigona, osuđen na status živog mrtvaca – izolovan u samici sa krajnje ograničenim kontaktima, bez osude ili makar zvanične optužbe. On samo čeka na izručenje, dok mu se omča oko vrata postepeno, ali neumoljivo steže.
Prošao je vek od smrti Vladimira Iljiča i više od tri decenije otkako je njegov boljševički projekat propao. Međutim, njegov nemilosrdni pragmatizam, nazovimo to tako, i danas ima značaj.
Ilon Mask je 29. januara objavio da je prvi pacijent primio implant od Neuralinka, milijarderovog startapa za moždane čipove koji obećava detekciju neuronske aktivnosti.
Tačno.net donosi ličnosti i događaje, i one najbolje i one najgore, u godini kojoj brojimo zadnje dane. Ko su ljudi i događaji o kojima smo pričali, radovali se i tugovali u 2023, zašto su to djeca Gaze, osobe poput pape Franje, pa do Oppenheimera i Milorada Dodika, Džanana Muse i Lane Pudar, Branimira Nestorovića i Semira Osmanagića, Javiera Mileia, Slavoja Žižeka, Marka Vešovića i Nedima Sladića, zašto je serija ''Znam kako dišeš'' priča godine i zašto je folk igrala cijela Jugoslavija – čitajte u analizi Amera Obradovića.
Ako se za nekog novinara sa ex-yu prostora može reći da je ikona, onda je to Ervin Hladnik Mliharčič. Bio je na Kosovu krajem osamdesetih, kao ratni reporter i u Vukovaru, okupiranom Sarajevu zajedno sa novinarom i fotoreporterom Ivom Štandekerom koji je nažalost poginuo na Dobrinji, pa u Mostaru, i širom Bosne i Hercegovine gdje se devedesetih moglo napraviti svjetsko ime u novinarskom esnafu
„Moramo razdvojiti Jevreje u dve kategorije, cioniste i pristaše asimilacije“, pisao je 1935. Rajnhard Hajdrih, jedan od arhitekata Holokausta. „Cionisti ispovedaju striktno rasni koncept i, kroz emigraciju u Palestinu, pomažu izgradnju vlastite jevrejske države… Želimo im dobro i imaju našu službenu naklonost.“
Varvarski napad Hamasa na Izrael zaslužuje bezuslovnu osudu, bez „ako“ i „ali“. Masakri, silovanja i otmice civila iz sela, kibuca i sa muzičkog festivala bili su pogrom – i potvrda da je Hamasov pravi cilj uništenje države Izrael i svih…
