Srpski mediji su nedavno doneli vest da je u Nišu otvoren novi šoping centar Forum, na površini od 17.000 kvadratnih metara, gde će se u 45 lokala prodavati preko 80 brendova odeće, obuće i tehnike. Čak 18 brendova se pojavljuju po prvi put u Srbiji, između ostalih i nemački gigantski lanac obuće “Dajhman” koji godišnje proda sto miliona pari cipela u 20 evropskih zemalja i SAD. Svečanom presecanju vrpce prisustvovale su ugledne zvanice poput ministra odbrane Dragana Šutanovca (uprkos tome što se u tržnom centru ne prodaje vojna oprema) i bivšeg premijera Zorana Živkovića (Nišlija, pa mu nije bilo teško da se pojavi). Vest kao vest, ne bi zasluživala poseban komentar da se na otvaranju nije pojavio prvi čovek u crnom, patrijarh Irinej i osveštao tržni centar.
Osveštavanje svega i ničega nije novost u praksi Srpske pravoslavne crkve. Tokom poslednjih dvadesetak i kusur godina službenici SPC osveštavali su, na primer: Škorpione pre polaska u pokolj, kamen temeljac za fabriku duvana, motore u paketu s bajkerima, stranačke prostorije i kancelarijski materijal (uključujući i partijske programe), fudbalske stadione, spomenike četnicima, vinovu lozu i njene produkte, pčelinjake, automobile, prodavnice sa espapom, puteve kojima se ređe ide, privatnu bolnicu “Ostrog” Miloševićevog ministra Milovana Bojića, kuće i stanove… S druge strane, nije zabeleženo da je neko od Hristovih predstavnika na zemlji osveštavao udžerice, karton sitije, kontejnere po kojima kopaju gladni, prosjačke šešire, klupe na kojima spavaju beskućnici, spomenike dezerterima (doduše iz opravdanih razloga – ne postoje), sastavljanje kraja s krajem, rupe u džepovima ili prazne stomake. Zna se šta može da se osveštava i koliko to košta. Bog voli bogatune, sama reč kaže. Bar bog kojeg svojim delima propovedaju ljudi koji se predstavljaju kao njegovi ovlašćeni dileri. Nekada je Hrist isterivao trgovce iz hrama, danas bi morao da izbacuje sveštenike iz trgovina i šoping molova.
Sam čin osvećenja predstavlja “crkveni obred koji provode sveštenoslužitelji, sveštenici i Arhijereji u kome se vrši priziv blаgoslovа Božijeg nа stvаri mаterijаlne prirode; obred kroz koji se nа čovečiji život, а kroz njegovu delаtnost u mаterijаlnom svetu, izlivа blаgoslov Božiji, u sklаdu sа učenjem Crkve dа – sve što rаdi, čovek trebа dа rаdi uz blаgoslov Božiji; obred oduhotvorenjа svаkodnevnog životа Crkve i vernikа u mаterijаlnom svetu”. Tako bar kaže sajt pravoslavlje.net, a nema razloga da mu ne verujemo. Kako se to “oduhotvoruju” farmerke, parfemi, cipele i naočare za sunce – nije precizirano. Da li je božji blagoslov sišao samo na one artikle koji su trenutno prisutni po radnjama ili ima opštiji karakter, pa deluje i na svu robu koja će stizati ubuduće? Da li se tegobni put do rajskog naselja prevaljuje isključivo u osveštanim patikama? Ako vernik ne oseća predukus carstva nebeskog dok ruča u restoranu u okviru tržnog centra, da li treba da bude zabrinut za svoju dušu? I šta ćemo sa onim robnim markama koje se ne prodaju u tržnom centru Forum? Da li su one lišene božjeg blagoslova, a ljudi koji ih kupuju rizikuju večno prokletstvo? Mnoštvo ozbiljnih teoloških pitanja od kojih zavisi spasenje i večni život vernika, a nigde odgovora. Patrijarh Irinej se nije bavio ovim zaludicama; on je došao, osveštao i otišao u miru božjem.
Osveštavanje šoping centra, ma koliko karikaturalno i besramno bilo, zapravo predstavlja dobru vest. Kad se otvore karte i padnu maske, bar znamo na čemu smo. Privrženost koju predstavnici SPC (koja bi trebalo da bude institucija koja se brine o stvarima duhovnim) nesputano ispoljavaju prema bogatstvu i moći, otkriva mnogo toga o pravoj prirodi lađe spasenja. Ona ne plovi po zvanično zacrtanom kursu askeze i molitve, već u daleko lukrativnijem smeru, a sidro baca na šoping molu. Hristova izreka „Lakše je kamili proći kroz iglene uši, negoli bogatašu ući u carstvo nebesko“ odbačena je kao zastarela i nepraktična, neprilagođena uslovima zemaljskim. Tome u prilog govori i letimičan pregled spiska dobitnika Ordena svetog Save, najvećeg crkvenog odlikovanja. Tu su se skupili brojni pripadnici neurokrem društva: Bogoljub Karić, Miroslav Mišković, Milka Forcan, Slobodan Radulović, Draško Petrović iz Telekoma i slični ljubitelji malih, papirnatih banknota-ikona u velikim količinama. Njihove zasluge za crkvu su nesumnjive, svi odreda su veliki ktitori i darodavci SPC. Kako su došli do bogatstva, to crkvene jerarhe mnogo ne zanima, biće da se i novac „oduhotvoruje“ kad pređe u vlasništvo duhovne elite u mantijama. Crkva je velika perionica para koje duh sveti pročišćava bolje od ijednog izbeljivača. Sve skida: krv, muku, suze i znoj, kao i otiske prstiju pravih vlasnika. Prljavi novac postaje pravednički čist, jer se upotrebljava u dobre svrhe – za izgradnju hramova, nipošto sirotišta, narodnih kuhinja ili skloništa za beskućnike. Prvo duhovna baza, pa onda materijalna nadgradnja.
Država i crkva su ušle u brak iz računa, to je veza koja se neće lako raskinuti, jer obe strane od nje imaju velike koristi. Crkva ima materijalnu podršku i paralelne tokove novca, izvan svake državne kontrole – lakše je zamisliti finansijsku policiju u Tadićevom kabinetu, nego u Patrijaršiji. Država dobija nešto od harizme i oreola institucije kojoj se, pored vojske, najviše veruje (jer je apsurdno). Simfonija crkve i države oglašava se škripavim zvukom nepodmazanih dveri srpskih, a ponekad zvuči i kao zveckanje trideset srebrnjaka. Taj zvuk nije nov, u pitanju je moderna obrada dobro poznatog tradicionala. O tom protivprirodnom bludu crkve i države maestralno je pisao Aleksandar Vučo još 1932. godine u stihovima kojima se završava poema „Ćirilo i Metodije“:
„Jer zašto bi pravoslavna filozofija istine
svojom Ćirilo-Metodijskom idejom i metodom
U cilju što jačeg savlađivanja slobode misli i slobode želja
Hotimice pledirala:
a) Za renesans ’naše’ klasike u svima pravcima misli i dela
b) Za bogovečnost kao jedinu kategoriju novozavetnog života i mišljenja
I najzad
c) Za pravoslavno sveslovenstvo kao prolog pravoslavnog svečovečanstva…
Ako se tom uspelom transakcijom između crkve i države
Procvetalom kroz žižu vekovnih religioznih iskustava
I sazrelom u klještima vekovnih ekonomskih prevlasti
Ne bi u krajnjoj liniji raznedrio sveključ recipročne telesne i duhovne trampe
Kojom se ekonomski faktori građanskog društva
I bogoosvetljeni bogoupodobljeni predstavnici hrišćanske crkve
Još uvek kao skotovi pomamno hrane“.
O ovim stihovima Radomir Konstantinović u “Biću i jeziku” kaže: “Ne može se dovoljno naglasiti moralni značaj ovih stihova; oni nepogrešno otkrivaju ‘recipročnu telesnu i duhovnu trampu’ crkve i države u času kada su napisani”. Taj čas, kao što vidimo, traje preko svake mere, kraj mu se ne vidi. Telesna i duhovna trampa napreduje bolje nego ikad, naturalna privreda prosto cveta. Patrijarh u šoping molu je pravi čovek na pravom mestu. Tržni centar je istinski hram vere. Uostalom, o tome govori i broj vernika koji ga svakodnevno posećuje. Praksa osveštavanja će se nastaviti, toliko je šoping centara, butika, banaka, teniskih terena, fabrika oružja, menjačnica, prodavnica robe široke potrošnje, super i hipermarketa koji rade bez blagoslova božjeg da je to bogu plakati. Toliko posla za službenike duhovnog šoping centra zvanog SPC.
Ova tema je pesnički potrošena, ostaje nam samo konceptualna akcija u kojoj bismo na hramovima ispisali “Ostavite svaku nadu vi koji ulazite ovamo”, ili “Bog više ne stanuje ovde”. Kad već samim Crkvenim Kmerima ne pada na pamet da postave natpis “Zatvoreno zbog renoviranja”.
