foto: Pixsell
Pošto su red i zakon kolabirali, karipska regionalna međuvladina organizacija Karikom objavila je sporazum o stvaranju prelaznog saveta koji treba da obuhvati širok spektar političkih i grupacija civilnog društva Haitija. Savet bi imao neka ovlašćenja koja obično pripadaju (upražnjenoj) funkciji predsednika, uključujući ovlašćenje da imenuje privremenog premijera. Od te vlade bi se očekivalo da na kraju sprovede izbore, a time i potpuni politički reset.
Ali ko će učestvovati u tim novim aranžmanima? Na Haitiju je na snazi vanredno stanje otkako su naoružane grupe napale najveći zatvor u zemlji početkom marta, kada su ubijeni i ranjeni pripadnici policije i zatvorskog osoblja, a blizu 4.000 zatvorenika pobeglo. Vođa bande Džimi „Roštilj“ Šerizije – i sam bivši policajac – preuzeo je zasluge za napad i pozvao na zbacivanje vlade. Bande sada kontrolišu 80% glavnog grada Haitija, Port-o-Prensa, pošto su zauzele glavni aerodrom u zemlji kako bi blokirale Henrijev povratak iz diplomatske misije u Keniji, gde je tražio pojačanje za policiju.
Karikomov sporazum isključuje svakog sa krivičnim dosijeom ili sankcijama, što diskvalifikuje Šerizijea. Ali za njega se odavno zna da gaji političke aspiracije. Nije on običan vođa bande, već i populistički političar, koji je u jednom intervjuu 2019. rekao: „Nikada ne bih masakrirao ljude koji pripadaju istoj društvenoj klasi kao ja.“ Ranije ovog meseca je obznanio: „Nećemo da lažemo ljude da je ovo mirna revolucija. Ovo nije mirna revolucija. Pokrenuli smo krvavu revoluciju u zemlji.“
Šerizije sebe poredi sa Martinom Luterom Kingom, Malkomom Eksom, Če Gevarom, Fidelom Kastrom, pa čak i sa Robinom Hudom. Ali istovremeno je poklonik „Papa Doka“ Divalijea, desničarskog diktatora koji je gvozdenom pesnicom vladao Haitijem od 1957. do 1971. i takođe terorisao haićansko društvo naoružanim paravojnim grupama, koje je predvodio zloglasni Tonton Makute.
U upozorenju izdatom kasno uveče 11. marta, Šerizije je najavio da savez bandi nazvan Viv Ansanm (živeti zajedno) neće priznati nijednu vladu koja proizlazi iz Karikom sporazuma i dodao da je „na haićanskom narodu da izabere ljude koji će voditi zemlju“. U sličnom tonu, savetnik Gaja Filipa, vođe haićanskih pobunjenika koji se nedavno vratio u zemlju, upozorava da će Port-o-Prens biti spaljen do temelja ako u sledećoj vladi ne bude mesta za Filipa.
Priča o Haitiju je dugotrajna tragedija. Više od 200 godina Haiti je kažnjavan zbog uspešne pobune robova (pokrenute 1791.) iz koje je rođen kao prva crnačka republika na svetu. Pošto je bio primoran da plati reparacije Francuskoj, svom bivšem kolonijalnom gospodaru, njegova jedina šansa za prosperitet ukazala se kada su Žan-Bertran Aristid i partija Lavalas preuzeli vlast pre nekoliko decenija. Trn u oku Americi, Aristid je zbačen u državnom udaru 2004.
Međutim, Haiti je ekstremni slučaj jednog šireg fenomena. Nasilne bande drže pod kontrolom delove gradova u Ekvadoru i Meksiku; banda pristalica odlazećeg američkog predsednika Donalda Trampa upala je u Kapitol u Vašingtonu 6. januara 2021. Tramp sada obećava da će jedna od njegovih prvih zvaničnih odluka, ako bude ponovo izabran, biti pomilovanje svih osuđenih za učešće u tom napadu.
Ponosni momci su najjača banda od svih koje su organizovale pobunu 6. januara; isključivo muška, neofašistička organizacija koja otvoreno promoviše i učestvuje u političkom nasilju. Setimo se kako je Tramp, na pitanje o tome šta bi poručio belačkim suprematističkim i paravojnim grupama, tokom predsedničke debate 2020. neslavno uskliknuo: „Ponosni momci, odstupite i budite u pripravnosti!“ Vođe te grupe su u međuvremenu osuđene za pobunjeničku zaveru i druge zločine protiv Sjedinjenih Država zbog pokušaja da blokiraju ustavom propisan prenos predsedničke vlasti.
Zanimljivo je da Ponosni momci imaju proces inicijacije koji uključuje fizičko maltretiranje, kao što je pesničenje zbog pogrešnih odgovora na pitanja iz pop-kulture, dok članovi moraju da se „uzdržavaju od pornografije“. Koliko god čudno zvučali ovi rituali, to su poznati mehanizmi. Bratski rituali igraju ulogu poezije, kako je to opisao Ernst Jinger, nevoljni saputnik nacista koji je, poput Ponosnih momaka, slavio pročišćavajuće dejstvo vojne borbe: „Svakoj borbi za vlast prethodi verifikacija slika i ikonoborstvo. Zato su nam potrebni pesnici – oni pokreću svrgavanje, čak i titana.“
Propale države više nisu ograničene na zabačene delove globalnog juga. Ako neuspeh jedne države merimo prema pukotinama u strukturi njene moći – to jest, ideološkim građanskim sukobima, parlamentu blokiranom nepomirljivim podelama i sve nesigurnijim javnim prostorima – moramo priznati da se Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD očigledno nalaze na spektru. Norveški politički teoretičar Jon Elster je bio u pravu kada je 2020. napisao: „Možemo preokrenuti uobičajenu frazu o pretnji po demokratiju i reći da demokratija jeste pretnja, bar u onom svom kratkoročnom populističkom obliku.“ Nedavno iskustvo nudi jasne znake šta će se dogoditi ako Tramp pobedi na predsedničkim izborima u novembru.
Zgodan je trenutak za parafrazu starog vica iz Istočne Nemačke: Došli Vladimir Putin, Si Đinping i Tramp kod Boga i svaki ima pravo da mu postavi jedno pitanje. Prvi pita Putin: „Reci mi šta će biti s Rusijom u sledećih nekoliko decenija?“ Bog mu odgovori: „Rusija će postati kineska kolonija.“ Putin pogne glavu i rasplače se. Si postavi isto pitanje o Kini, a Bog odgovori: „Kinesko ekonomsko čudo je gotovo i ti ćeš opet morati da uvedeš tvrdu diktaturu da bi preživeo, a pomoć ćeš tražiti od Tajvana.“ Si pogne glavu i rasplače se. Konačno, pita Tramp Boga: „Kakva će biti sudbina Amerike kad se ja vratim na vlast?“ Bog pogne glavu i rasplače se.
Prevela: Milica Jovanović
Peščanik.net
