Vladimir Putin je bio samo polovično uspešan u svojim poslednjim poduhvatima. S jedne strane, ruska misija Luna-25 – koja je trebalo da se okonča spuštanjem stanice na tamnu stranu Meseca – završila se potpunim neuspehom. S druge strane, uspeo je da likvidira Jevgenija Prigožina i vođstvo grupe Wagner, verovatno podmetanjem bombe u njihov avion.
U svakom slučaju, iza obe misije su ostale olupine u plamenu. Ali taj kontrast je zloslutan. Ruski vojno-industrijski kompleks se ističe u niskotehnološkom ubijanju, kao što mogu posvedočiti njegove žrtve širom Ukrajine. S druge strane, kapaciteti u domenu visokih tehnologija su degradirani delovanjem zapadnih sankcija, odlivom mozgova i oligarhijskom nekompetentnošću.
Plan je bio da se Luna-25 spusti na površinu Meseca uz pomoć kamere koju je proizveo Airbus. Međutim, Evropska svemirska agencija je otkazala isporuku u februaru 2022. Tako je stanica opterećena teškom ruskom navigacijskom opremom, što je smanjilo slobodan prostor za istraživačku opremu.
I prethodne ruske svemirske misije završavale su se neuspesima zbog korišćenja nekvalitetnih komponenti, a kosmodrom sa kog je lansirana Luna-25 nalazi se pod istragom zbog pronevera.
Prigožinovo ubistvo i neuspeh misije Luna-25 ukazuju na jednu širu asimetriju u ambicijama Rusije da učestvuje u politici velikih sila. Wagner je bio Putinova agencija za destabilizaciju regiona Sahela u Africi, sa ciljem ograničavanja pristupa zapadnih zemalja tamošnjim krucijalno važnim depozitima mineralnih sirovina i podsticanja odliva izbeglica prema Mediteranu.
Ipak, da bi se igre velikih sila igrale na najvišem nivou, neophodno je prisustvo u svemiru koji je u poslednjih 20 godina postao potpuno razvijeni „domen“ ratovanja, jednako važan kao kopno, more, vazduh ili sajber-prostor. Uprkos spektakularnoj infrastrukturi i dugoj istoriji svemirskih letova, Rusija sada u tom domenu zaostaje za Sjedinjenim Državama i Kinom.
Vojni sateliti se po funkciji koju obavljaju dele na četiri grupe: to su izviđanje, navigacija, komunikacija i rano upozoravanje na napad. Izviđanje se obavlja pomoću kamera visoke rezolucije; za navigaciju i navođenje jedinica i projektila koriste se GPS i GLONASS sistemi; komunikacijski sateliti omogućuju kopnenim jedinicama, brodovima i vazduhoplovima da vide zonu borbi i komuniciraju; sistemi za rano upozoravanje upozoravaju na lansiranje balističkih projektila.
Rusija koristi sva četiri tipa, ali je u poslednjoj deceniji znatno zaostala na polju satelita za optičko izviđanje. Trenutno su samo dva takva satelita u funkciji, a oni koji su nedavno lansirani nisu uspeli da reše problem jer su loše komponente brzo otkazivale. Takođe, Ukrajina koristi Muskov sistem Starlink za komunikaciju na bojnom polju, dok Rusija, gde je taj segment pod potpunom kontrolom države, nema ništa slično.
U Rusiji nema privatnih preduzetnika na koje bi se Putin mogao osloniti, a ključne visoke tehnologije su nedostupne zbog zapadnih sankcija. Zato je Rusija završila s pogrešnim odnosom udela kopnenih, pomorskih i svemirskih tehnologija u svojoj vojnoj industriji. I mada je u pitanju jedna od svega tri zemlje koje su trenutno sposobne da obore satelit, Rusija to u ovom sukobu nije činila. Verovatno je diplomatska analiza koristi i troškova pokazala da se to ne bi isplatilo, a svakako ne bi bilo od naročite koristi jer je veoma verovatno da Ukrajina u realnom vremenu dobija podatke s američkih satelita koje Rusija ne može da napadne.
Kao što je pokazalo uspešno spuštanje Indije na mesec, svemir postaje domen na koji se projektuju zemaljski sukobi i ambicije. To primorava stratege da preispitaju neke od svojih temeljnih pretpostavki.
Prisustvujemo brzom razvoju događaja na dva paralelna toka: političkom i tehnološkom. Politički, suočeni smo s otvorenim izazovom „globalnom poretku utemeljenom na pravilima“ u obliku u kom je ovaj ustanovljen posle 1945: to je centralno načelo konsenzusa koji su Putin i Si Đinping postigli i izložili u saopštenju od 4. februara 2022.
Diplomati i generali su donedavno razmišljali o svemiru onako kako se nekada razmišljalo o okeanima: kao o domenu koji nijedna zemlja ne može posedovati i kontrolisati i gde se „pravo prolaza“ podrazumeva. Možete da postavljate stanice i krećete se gde god poželite, ne obraćajući pažnju na ograničenja koja važe na zemlji. Zapravo, svi dosadašnji pokušaji da se ustanove međunarodne pravne norme za svemir polazili su od odredbi pomorskog prava.
Ali ako je i sam koncept poretka utemeljenog na pravilima doveden u pitanje, jer neke zemlje pokušavaju da opravdaju aneksiju, brutalno kršenje ljudskih prava i zatvaranje morskih puteva, onda svaki deo svemira od Meseca i Marsa do niskih zemaljskih orbita komunikacijskih satelita postaje predmet nadmetanja između zemaljskih sila.
Istovremeno, dok cene svemirskih tehnologija padaju i one postaju sve važnije za naš svakodnevni život, sukobi u svemiru lako mogu ugroziti mogućnost da telefoniramo, pošaljemo e-mail, vozimo automobil ili isporučimo paket. Naravno, moguće je onesposobiti i vojne ekvivalente ovih tehnologija, kao što su komunikacije, izviđanje i navođenje.
Umesto da se gradi kao domen miroljubive saradnje, po ugledu na mora i okeane, svemir postaje polje utakmice u kojoj nema pravila, slično salunima na divljem zapadu. Ako se to već događa sa zemaljskom egzosferom danas, šta li nas tek čeka na Mesecu za dvadesetak godina?
Neuspeh Rusije i uspeh Indije u osvajanju svemira treba da bude upozorenje Velikoj Britaniji. Naša svemirska industrija se ističe upravo u onim oblastima u kojima Rusija zaostaje: to su visokotehnološki senzori i uređaji za navigaciju i upravljanje. Ali svi dosadašnji pokušaji da se sagradi pouzdana lansirna platforma bili su neuspešni, uključujući i Virgin Orbit u maju ove godine.
Posle decenija zanemarivanja, vreme je da ozbiljno razmislimo o svemirskom programu kao jednom od prioriteta nacionalne bezbednosti: kao i u svim drugim oblastima, uspon Kine znači da dominacija zapada više nije izvesna. A kao što pokazuje sudbina stanice Luna-25, putovanje u svemir je veoma ozbiljan i težak zadatak.
Preveo Đorđe Tomić
