Foto: Arhiv
Dve važne bitke su pred Bibijem u njegovoj velikoj borbi za preživljavanje. Prvo, da ostane na vlasti do oktobra 2026. godine. Drugo, da sačuva a možda i poveća broj svojih birača. Ako pobedi u obe bitke, njegovo kraljevstvo će trajati večno.
To da ostane u fotelji još dve godine, prilično je jednostavan zadatak. Šansa da se u redovima vladajuće koalicije nađe četiri ili pet pobunjenika sa savešću je manja od nule. Deo njih će možda nastaviti da mrmlja odvažne kritičke komentare u uvo svojim bliskim saradnicima, reporterima i tajnim savetnicima. Ali će u trenutku odluke odustati i neće podići ruku, a Bibi će nastaviti da vlada.
Ako Bibi poželi još sigurniji opstanak svog kraljevstva, može advokatima angažovanim na već zaboravljenim sudskim procesima koji se vode protiv njega poveriti sledeći zadatak: da odmah ulože peticiju Vrhovnom sudu u ime udruženja „Nije vreme“. To udruženje tvrdi da se ne može skinuti s dužnosti živi predsednik vlade. Tako će dobiti priliku da još 30 godina besmisleno brblja, koristi bednu retoriku i argumente i tome će se svi smejati dok peticija ne dođe na ročište.
Čuvanje pristalica među biračima malo je komplikovanije. Najpre, rat u Gazi mora trajati što duže, jer njegov kraj je katastrofa za porodicu Netanjahu. Ali šta vredi dugotrajan rat ako na njegovom kraju ili čak dok on još traje, pristalice postanu apatične, ravnodušne i razočarane? Takvi neće trčati na biračka mesta s pravim listićem među zubima. Pristalice žele akciju. Pristalice žele krv. Pristalice žele da mrze, da se ljute, da se vređaju, da se svete. Žele da iz njih izađe sve što im se grči u stomaku.
I to je faza u koju smo ušli prošlog petka: ono što je nazvano „operacija ego“, pa se pretvorilo u „Bibijev rat za mir“, sada je prešlo u „rat za birače“. Samo se na taj način može razumeti panično obnavljanje bombardovanja kako bi se uništila Gaza i njeni bespomoćni stanovnici. Nikakve logike nema u nastavku divljačkog razaranja. Nikakva korist ne može proizići od još nekoliko stotina ubijenih Palestinaca. Samo će se umanjiti šansa za primirje. Taj korak je čisto zlo, neobuzdana glupost i sramotno laskanje pristalicama, da ih vođa, ne daj bože, ne razočara. A šta će biti s otetima? Pristalice su važnije.
To je jedino objašnjenje za tvrdoglavo izbegavanje svake ozbiljne rasprave o tome kako da se izađe iz ovog blata. Samo tako se mogu razumeti prazna obećanja o večnoj kontroli Gaze. I samo tako je moguće objasniti hladnu, neljudsku Bibijevu reakciju na ubistvo Juvala Kastlemana, koga je ubio nasilnik žedan krvi.1 „Takav je život“, kazao je porodici ubijenog. Koncentracija gadosti koje se ni Ben Gvir ne bi postideo.
Samo tako se može objasniti čudovišna mapa proterivanja koju vojska deli pregaženom stanovništvu Gaze, sa strelicama koje ih upućuju ka moru, u jadnoj nadi da će ova licemerna sofisticiranost očistiti Izrael od ratnih zločina koje čini. Da li će im vojska u bliskoj budućnosti narediti da marširaju ka Kipru?
Ali pristalice su zadovoljne. Pristalice se vesele. Pred očima im se ispunjavaju sve želje: razbijaju Arape. Jebu im majku. Proteruju ih prema moru. Ostvaruje im se san. A i mesija uskoro stiže.
I to je sve Bibi. Samo Bibi. Bravo Bibi.
B. Michael, Haaretz
Prevela s hebrejskog Alma Ferhat
- Juval Doron Kastleman je na putu do posla zaustavio vozilo, prešao ulicu i pucao na teroriste u prošlonedeljnom napadu koji se dogodio u Jerusalimu. Iako je spustio oružje i podigao ruke, vojnici koji su se našli na licu mesta su ga ubili jer su mislili da je i on terorista. Dve stvari su uticale da događaj dobije nesrećan ishod. Prva je pravilo koje važi među policijom i vojskom da teroristi ne mogu otići živi s mesta napada. Druga je povećan broj nosilaca oružja od početka rata u Gazi. Iako stručnjaci upozoravaju da će se broj nesrećnih slučajeva zbog toga povećati, ministar za nacionalnu sigurnost Ben Gvir promoviše ideju da se što više privatnih lica naoruža.
