Izrael je poslednjih dvadesetak godina živeo u paralelnoj stvarnosti čije obrise mogu da ilustruju dve subjektivno izabrane crtice iz života. Jedna je predizborna izjava premijera Ehuda Olmerta iz proleća 2006. On je tada želeo da Izrael bude država u kojoj je prijatno živeti. Druga je naslov iz štampe posle Hamasovog napada: „Znali smo (za patnje Palestinaca), ali smo hteli da živimo“. Tokom perioda samoobmanjivanja Izraelci su prihvatili garanciju političke elite da se običan i normalan život može živeti i bez rešavanja palestinskog pitanja. U fokusu su bile ekonomske teme, standard je rastao. Tema okupacije je ignorisana do 7. oktobra. Tada se vratila na najteži mogući način, a zemlja je ušla u najgori period od svog osnivanja.
Izrael godinama krši međunarodno pravo i demonstrira neku vrstu prezira prema međunarodnoj zajednici. Mera arogancije koju pokazuje tako što odbija da zaustavi vojne operacije u Gazi i tvrdoglavo insisitira na samopravedništvu izraz je dubokog nerazumevanja poruka koje stižu iz sveta. Zemlja se ove godine našla dva puta pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Prvi put u januaru zbog tužbe Južnoafričke Republike koja je krajem decembra 2023. zatražila da se otvori istraga o aktu genocida nad Palestincima u Gazi. Drugi put u februaru kada je Generalna skupština UN-a tražila mišljenje o pitanju pravnog statusa izraelske okupacije zbog kršenja zakonskih odredbi koje kažu da ona mora biti privremena, da nije dozvoljen demografski inženjering (proterivanje lokalnog stanovništva i naseljavanje teritorije drugom etničkom grupom), kao ni pripajanje teritorije.1
Nakon godina praznih pretnji, američka administracija je početkom februara uvela sankcije protiv četiri naseljenika sa Zapadne obale koji su bili umešani u napade na Palestince i aktiviste, a razmatra se uvođenje sankcija i ministrima Smotriču i Ben Gviru. Sankcije uključuju zamrzavanje sredstava i zabranu ulaska u zemlju. U Evropskoj Uniji i Kanadi takođe razmišljaju o sličnom koraku. Borel je početkom decembra predložio svim članicama EU da uvedu kaznene mere protiv radikalnih desničarskih aktivista sa Zapadne obale. Francuska i Velika Britanija su to već uradile. Zanimljivo je da je jedino uvođenje sankcija izazvalo reakciju opozicije. Predsednica laburističke stranke Avoda je tražila od ministra odbrane i ministra pravosuđa da prestupnici budu izvedeni pred lice pravde, ali samo da bi se izbegla opasnost da slične kaznene mere budu preduzete protiv vojnika i drugih zvaničnika.
Izrael nema jasan predlog za završetak rata. Dok nezadovoljstvo sveta raste, u zemlji nema političkih snaga koje su sposobne da promene kurs i predlože okončanje okupacije, osim retkih pojedinaca koji pišu o postokupacionom Izraelu, praktičnim implikacijama kraja okupacije i promeni društvene klime. Zanimljivu analizu o Izraelu posle okupacije je dao predavač i društveni aktivista Hani Zubida. On predviđa socijalne i ekonomske probleme sa kojima će se izraelsko društvo suočiti ako se po povlačenju naseljenika, kojih ima više od pola miliona, ne dogodi nova raspodela društvenih resursa. Uzrok problema će biti nemogućnost da se reši pitanje stanovanja siromašnih ultraortodoksnih vernika i pripadnika zajednica koje su došle iz arapskih i muslimanskih zemalja.
Odluka da kibuci upravljaju na preko 85 posto zemljišta stvorila je problem stanovanja za mnoge marginalizovane grupe. Kao rešenje je posle Šestodnevnog rata ponuđena izgradnja na okupiranim teritorijama jeftinijih stambenih objekata koji su oslobođeni poreza: samo prošle nedelje je odobrena izgradnja 3.426 stambenih jedinica. Tako je nastao sadašnji sistem upravljanja zemljištem od strane dve najuticajnije grupe, kibuca unutar Izraela i naseljenika na teritorijama.
Članovi kibuca na čijem zemljištu se nalaze industrijski pogoni zasnivaju svoj politički i ekonomski kapital na upravljanju svojim posedima. Profit koji iz toga izvlače im omogućava da za sebe stvore socijalnu mrežu sa dobrim zdravstvenim i obrazovnim uslugama, kao i izdašnom ekonomskom pomoći svojim članovima. Naseljenici svoj kapital zasnivaju na jeftinoj radnoj snazi koja dolazi sa okupiranih teritorija i iz nerazvijenih palestinskih i jevrejskih gradova. Oni koriste i sredstva državnog budžeta iz kog se odliva novac ka zadrugama koje su zapravo privatne korporacije iza kojih često stoje kibuci. Po okončanju okupacije, naseljenici će kao organizovane verske jedinice (garin torani) produžiti da zauzimaju nerazvijene gradove i siromašne četvrti većih gradova gde će se useljavati u socijalne stanove uz blagoslov države, a kibuci će nastaviti da vladaju zemljištem oko svojih naselja. Autori sa levice kao rešenje predlažu da se iskoristi prilika i izvrši pravednija raspodela resursa unutar zemlje. Međutim, osim stranke Hadaš nema drugih političkih stranaka koje bi podržale takvo rešenje. Naprotiv, čini se da se interesi kibuca i naseljenika ovde poklapaju. Iako naizgled stoje na različitim političkim pozicijama oba aktera su za zaštitu „posebnih i specifičnih obeležja naselja“, čime se diskvalifikuju određene kategorije stanovništva za život u njima. Prošle godine je usvojen njihov zajednički zakonski predlog kojim se proširuje nadležnost komisija za prijem za stanovanje i u naseljima do hiljadu domaćinstava.
Društvena klima će prema sadašnjim pokazateljima verovatno ostati nepromenjena. Ako trenutna Netanjahuova koalicija nastavi i posle rata da vlada to će značiti dalje zaoštravanje sukoba sa svetom, slabljenje odnosa sa Sjedinjenim Državama i zatvaranje zemlje prema zapadu uz istovremeno otvaranje ka Kini i Rusiji. Nastaviće se dalja religizacija društva, opresija nad liberalnim grupama, pojačavanje policijskog nasilja prema Arapima i aktivistima. U slučaju da vlast preuzmu stranke centra i umerena desnica društvo će se vratiti u stanje pre pravosudnog prevrata i oktobarskog napada. Možda će se pokušati i sa blažom varijantom pravosudnih reformi, jer i ova politička elita ne želi ograničavanje vlasti od strane „neizabranih predstavnika i organa“. Uložiće se napor da se poprave odnosi sa američkom administracijom.
Slabi su izgledi da dođe do preispitivanja ne samo rata u Gazi već i odnosa prema Palestincima. Pritisak bi morao da dođe ili od strane političkih predstavnika u Knesetu ili od građana. Ali sastav opozicije u Knesetu ne obećava, što pokazuje njihovo iniciranje postupka za opoziv poslanika Ofera Kasifa zbog potpisivanja podrške tužbi Južnoafričke Republike. Medijski linč i napadi na Juvala Avrahama, jednog od dobitnika nagrade Berlinskog festivala za dokumentarni film „No other Land“ zbog govora na ceremoniji, pokazuju da se ni od javnosti ne može mnogo očekivati. Blok protiv okupacije nikada nije omasovljen jer se većina građana odlučno protivi stvaranju palestinske države.
Palestinsko pitanje je jedini pravi test izraelske demokratije. Gaženje prava Palestinaca je dovelo do pravosudnog prevrata, a njihova višedecenijska dehumanizacija otvorila je put ka tome da i oteti Izraelci i njihove porodice budu u očima građana lišeni ljudskih svojstava.2 Simbioza religizacije i nacionalističke radikalizacije, da upotrebim Zandovu formulaciju, ojačala je etnocentričnost društva u kom se kao prirodno prihvata da Palestinci nemaju građanska i politička prava. Okupacija je duboko korumpirala izraelsko društvo i biće potrebno mnogo političke volje i vremena da se to ispravi. Moraju doći nove generacije obrazovane na školskom gradivu koje neće sadržati lekcije o isključivom istorijskom pravu na Judeju i Samariju kojim se pravda ostanak na Zapadnoj obali i naseljavanje Gaze. U zemlji dominiraju banalne teme,3 a ne ono što bi moralo da brine svakog Izraelca. Vojska čini užasne ratne zločine, a prema palestinskim žrtvama pokazuje se samo ravnodušnost. Posledice rata u Gazi neće nestati već će se odraziti na javni i svakodnevni život, što vidimo i u slučaju Srbije koja time što izbegava da preuzme odgovornost za počinjene zločine iz devedesetih propušta priliku da postane pristojno društvo. Ako se nešto ne promeni, ista budućnost čeka i Izrael.
