Foto: Arhiv
Aleksej Navaljni je proveo najmanje deceniju opirući se Kremlju kada je otpor izgledao nemoguće. Bio je hapšen i puštan. Bio je otrovan i preživeo je. Upozoravali su ga da se kloni Rusije, ali nije poslušao. Uhapšen je pred desetinama kamera, dok su hapšenje pratili milioni ljudi. U zatvoru je bio prkosan i vickast. Tri godine su ga njegovi tamničari držali u samici, presecali mu pristup advokatima koje su i hapsili, gomilali presude, poslali ga na drugi kraj najveće zemlje na svetu da kaznu služi na Arktiku – pa bi se opet, kada bi se ukazao u sudnici preko video-linka, smejao svojim tamničarima. Godinu za godinom hrabro je gledao u oči silu jedne od najokrutnijih država i osvetu jednog od najokrutnijih ljudi na svetu. Obećao je da će ih nadživeti i stati na čelo zemlje koju je nazivao lepom Rusijom budućnosti. U petak su ga ubili. Imao je četrdeset sedam godina.
Nekoliko sati posle prvih vesti o smrti, njegova udovica Julija Navaljnaja obratila se prisutnima na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji: „Ne znam da li da verujem užasnim vestima koje čujemo samo iz izvora pod kontrolom države. Kao što svi znate, Putinu i njegovoj vladi se odavno ne može verovati. Oni uvek lažu. Ali, ako je to istina, želim da Putin i svi oko njega, njegovi prijatelji i njegova vlada, znaju da će odgovarati za ono što su učinili našoj zemlji, mojoj porodici i mom mužu. Dan za polaganje računa će osvanuti vrlo brzo.“
U Rusiji je u to vreme Vladimir Putin bio u poseti industrijskom parku u Čeljabinsku, na Uralu. Odgovarao je na pitanja osoblja i studenata koji su, na bezbednoj udaljenosti od ruskog predsednika, sedeli u prostoru nalik fabričkoj hali. Činilo se da je Putin neobično dobro raspoložen. Šalio se i flertovao sa publikom. Hvalio se da su zapadne sankcije zbog rata u Ukrajini podstakle industrijsku proizvodnju u Rusiji. Godinama nije izgledao tako razdragano u javnosti.
Za tačno mesec dana, u Rusiji će biti upriličen ritual pod nazivom izbori. U odsustvu stvarne alternative Putinu, koji medije i takozvane izborne institucije drži pod totalnom kontrolom, aktuelni ruski predsednik biće krunisan za još jedan šestogodišnji mandat, što će njegovo vreme na vlasti produžiti na trideset jednu godinu. Navaljni je pre šest godina pokušao da se kandiduje protiv Putina, ali ga je u tome sprečio montirani sistem. Iz javnog prostora prognano je i samo njegovo ime. Ipak, čak i kada ga je sistem isključio i kada ga je potom strpao u zatvor, Navaljni je ostao Putinov impresivni protivnik.
Putin je mogao samo da zavidi Navaljnom na sposobnosti da mobiliše Ruse. U julu 2013. godine, kako se pojačavao politički obračun koji je obeležio početak Putinovog trećeg predsedničkog mandata, sud u provincijskom gradu Kirov osudio je Navaljnog na pet godina zatvora na osnovu izmišljenih optužbi za proneveru. Te večeri je u spontanom protestu hiljade ljudi izašlo na moskovske ulice, prkoseći hapšenju. Sledećeg jutra, Navaljni je po kratkom postupku pušten iz zatvora, mimo svake pravne procedure. Putin je dugo strahovao od masovnih protesta. Sada se jednako plašio i Navaljnog, čoveka čije je postojanje hrabrilo ljude da prevaziđu svoje strahove.
Pojedini američki analitičari tumače pretpostavljeno ubistvo Navaljnog kao znak Putinove slabosti. Međutim, mera diktatorove moći jeste njegova sposobnost da uništi ono čega se plaši, kao i da odabere trenutak za udar. Izgleda da je Putin optimističan kada gleda na svoje budućnosti. Uveren je da će Donald Tramp postati sledeći predsednik SAD, koji će mu dati odrešene ruke u Ukrajini, a i šire. Već sada je američka pomoć Ukrajini u zastoju, dok ukrajinskoj vojsci nedostaju trupe i zalihe. Prošle nedelje je Putin dobio priliku da održi predavanje milionima Amerikanaca u razgovoru sa Takerom Karlsonom. Na kraju intervjua, Karlson je pitao Putina da li će osloboditi Evana Gerškoviča, novinara lista Wall Street Journal optuženog za špijunažu u Rusiji. Putin je uzvratio predlogom razmene Gerškoviča za „osobu koja je iz patriotskih osećanja likvidirala bandita u jednoj evropskoj prestonici“. Mislio je na Vadima Krasikova, verovatno jedinog ruskog ubicu koji je uhvaćen i osuđen na Zapadu; nalazi se u Nemačkoj. Nedelju dana posle intervjua, Rusija je pokazala svetu šta može da zadesi osobu u ruskom zatvoru. Takođe, Navaljni je ubijen prvog dana Minhenske konferencije, koju je Putin 2007. izabrao za pozornicu sa koje je objavio ono što će postati njegov rat protiv Zapada. Sada, kada je taj rat u punom jeku, Putin je isključen sa konferencije, ali razgovorima dominiraju postupci njegovog režima – ubistva koje je počinio njegov režim.
Ruska zatvorska uprava saopštila je da se Navaljni osećao loše posle povratka sa dnevne šetnje, da je izgubio svest i da nisu mogli da ga povrate. Njegovu smrt su pripisali plućnoj emboliji. Ana Karetnikova, aktivistkinja za prava zatvorenika i bivša članica civilnog nadzornog tela za ruski kazneni sistem, rekla je da zatvorske vlasti rutinski navode emboliju kao opšti uzrok smrti. Sergej Nemalevič, novinar ruskog servisa Radija Slobodna Evropa, primetio je da se tobožnje vreme smrti Navaljnog ne poklapa sa njegovim nedavnim opisom dnevnog reda u samici: rekao je da u šetnju izlazi u šest i trideset ujutru, ali su zatvorske vlasti kazale da se na dan smrti u ćeliju vratio popodne. Nemalevič je sugerisao da je Navaljni bio mrtav mnogo pre nego što je pozvana hitna pomoć – kojoj je, prema rečima uprave, trebalo samo sedam minuta da prevali 35 kilometara do zatvora.
***
Navaljni, koji se školovao za pravnika, aktivirao se u politici početkom dvehiljaditih i oko 2010. postaje poznat široj javnosti. U početku mu se politika zasnivala na etnonacionalizmu, povremeno i otvorenoj ksenofobiji, i libertarijanizmu. Zagovarao je pravo na oružje i obračun sa migrantima. Međutim, svoju agendu i svoj politički glas pronašao je u dokumentovanju korupcije. Izgradio je čitav pokret na ideji da građani, čak i u Rusiji, mogu i treba da vrše kontrolu nad načinom na koji se troši državni novac. U godinama koje su usledile, evoluirao je od etnonacionaliste do građanskog nacionaliste, od libertarijanca do socijaldemokrate. Učio je jezike, čitao i ugrađivao nove ideje u svoj program. Sve više se fokusirao ne samo na političku moć, već i na socijalno blagostanje. Tokom protekle tri godine, beskonačni niz sudskih procesa poslužio mu je kao govornica sa koje je iznosio političke stavove. U obraćanju sudu 20. februara 2021. opisao je svoju viziju zemlje sa boljim zdravstvenim sistemom i pravednijom raspodelom bogatstva. Predložio je da se slogan njegovog političkog pokreta „Rusija će biti slobodna“ promeni u „Rusija će biti srećna“. Stalno je ponavljao ovu nadu, čak i dok je postajao vidljivo mršaviji, i dok je bio prinuđen da u sudnici govori preko video ekrana, odvojen od svoje publike staklom, rešetkom i hiljadama milja.
Javni nastup Navaljnog bio je pun ironije, ali bez cinizma. Mete svojih istraga video je kao smešne ljude sa velikim jahtama, sitnim egom i zapanjujuće lošim ukusom. Ozbiljno je shvatao njihove zloupotrebe raskrinkavajući njihovu grandomaniju. To je bio sastavni deo njegove harizme. Drugi deo bila je njegova ljubavna priča. Više od svega na svetu, činilo se, želeo je da impresionira Juliju. Dok je sedeo iza stakla u sudnici, dlanovima bi oblikovao srce okrenut ka njoj. Iz zatvora je slao ljubavne poruke koje su u njegovo ime objavljivane na društvenim mrežama. Na njen rođendan prošlog jula, objavljen je post:
„Znaš, Julija, više puta sam pokušao da napišem kako smo se upoznali. Ali me svaki put, posle nekoliko rečenica, obuzme jeza i ne mogu da nastavim. Užasava me pomisao da je moglo da se ne desi. Mislim, to je bila slučajnost. Mogao sam da pogledam na drugu stranu, ti si mogla da okreneš leđa. Ta jedna sekunda koja mi je odredila život, mogla je da ispadne skroz drugačije. Sve bi bilo drugačije. Sigurno bih bio najtužniji čovek na svetu. Kako je divno što smo se tada pogledali i što sad mogu da odmahnem glavom, oteram ove misli, protrljam čelo i kažem, au, kakva čudna noćna mora!“
Delovao je kao da se ničeg drugog ne plaši. Čitanje njegovih izuzetno popularnih naloga na društvenim mrežama bilo je kao da gledate romantičnu komediju, ali u kojoj glavnu ulogu igra superheroj.
Godinu dana pošto je pokušaj Kremlja da ukloni Navaljnog propao, Putin je uzeo taoca: Aleksejev brat Oleg osuđen je na zatvorsku kaznu u montiranom procesu. Bila je to stara pouzdana taktika. Poslušnici su pretpostavljali da će, kad je Oleg iza rešetaka, Aleksej prekinuti svoje političke aktivnosti da bi sačuvao brata. Ali braća su sklopila pakt da nastave dalje. Aleksej je formirao razgranatu organizaciju sa ambicijama većim od dokumentovanja korupcije. Kandidovao se za gradonačelnika Moskve. Izgradio je mrežu političkih kancelarija koje su mogle da podrže njegovo učešće u predsedničkoj trci, u slučaju da tako nešto bude moguće. Frustriralo ga je što novinari ne prate njegova otkrića i ne pokreću nova istraživanja, pa je osnivao sopstvene medije: emisije na Jutjubu i kanale na Telegramu preko kojih su objavljivani rezultati istraživanja koje je sprovodila njegova grupa. Rad Navaljnog iznedrio je čitavu generaciju nezavisnih ruskih istraživačkih medija, od kojih mnogi nastavljaju rad u egzilu, dokumentujući ne samo imovinu stečenu kriminalom, već i ratne zločine i aktivnosti ruskih ubica u zemlji i inostranstvu.
Država je neprestano uznemiravala Navaljnog, držala ga u kućnom pritvoru, izbacila organizaciju iz njenih prostorija, pohapsila neke od njenih aktivista, a ostale prinudila na egzil, proglasila ih „ekstremistima“ i počela da goni ljude koji su im donirali makar i sitan novac. A onda je, u avgustu 2020, FSB otrovao Navaljnog hemijskim oružjem Novičok. Trebalo je da umre u avionu. Ali pilot se odlučio na prinudno sletanje, lekari su pružili neophodnu prvu pomoć, dok je Julija preuzela ulogu superheroja, zahtevajući od vlasti da joj dozvole da odvede Alekseja u Nemačku na lečenje.
Posle više nedelja u komi, Navaljni se oporavio i udružio se sa Hristom Grozevim, bugarskim istraživačkim novinarom koji je u to vreme radio za Bellingcat. Grozev je otkrio materijalne tragove: manifest leta iz kojeg se videlo da je Navaljnog pratila grupa agenata FSB-a, od kojih su neki slučajno bili hemičari. Navaljni je obezbedio performativni štih. Pozvao je svoje neuspešne ubice telefonom i od jednog uspeo da izvuče besprekorno priznanje, sve sa detaljima o tome gde su podmetnuli otrov: u njegov donji veš. Ta scena će kasnije biti prikazana u filmu „Navaljni“, koji je osvojio Oskara za najbolji dokumentarac, ali je premijeru imala pre toga, u videu objavljenom 21. decembra 2020. na Jutjubu, pod naslovom: „Zvao sam svog ubicu. Priznao je.“
Mesec dana kasnije, Navaljni je odleteo nazad u Moskvu. Prijatelji su pokušavali da ga nagovore da se ne vraća. Nije hteo ni da čuje za egzil i politički zaborav. Zamišljao je sebe kao ruskog Nelsona Mandelu: nadživeće Putinov režim i postaće predsednik. Možda je verovao da su ljudi protiv kojih se borio u stanju da osete nelagodu i da se ne bi usudili da ga ubiju pošto je dokazao da su to jednom već pokušali. Nas dvoje smo se godinama raspravljali o fundamentalnoj prirodi Putina i njegovog režima: Navaljni je govorio da su to „prevaranti i lopovi“; ja sam govorila da su ubice i teroristi. Kada se probudio iz kome, pitala sam ga da li se konačno uverio da su ubice. Ne, rekao je. Oni ubijaju da bi sačuvali svoje bogatstvo. U osnovi, samo su pohlepni.
Imao je suviše visoko mišljenje o njima. Oni, u stvari, jesu ubice.
U petak su ljudi širom Rusije polagali cveće u znak sećanja na Navaljnog. U gradovima gde postoje memorijali ranijim žrtvama ruskog totalitarizma, ti spomenici su postali odredišta. Policija je razbijala skupove, bacala cveće i privodila novinare.
Prevela Milica Jovanović
