Krv ne teče našim arterijama i venama zahvaljujući zemljinoj teži, magiji ili snazi naše volje. Nju nešto gura. To nešto je genijalno konstruisan mišić (ili mišićni organ) koji radi kao pumpa: srce. Bez neprestanog, zadivljujućeg rada te pumpe ostali organi bi umrli. Srce može da preživi ako telo u kom kuca nema desnu ruku ili levo oko ili jedan bubreg; ali bubreg ili očna jabučica ili ruka ne mogu da prežive bez srca. Raspredam o toj opštepoznatoj biološkoj činjenici zbog jedne analogije. Srce velikih prirodnih ekosistema može se shvatiti kao kombinacija osobina koje su ključne za očuvanje uslova za opstanak celine, isto onako kao što su pretkomore i komore, i zalisci i inervacija ključni za održavanje srčanog rada. Najvažnije među tim ekološkim osobinama su veličina, povezanost, raznovrsnost i neki procesi. Uzmite ih zajedno i dobićete ono što se naziva „divljina“.
Divljina je neopipljiva, možda i neopisiva, ali nije imaginarna. Ona je stvar veličine i funkcije i čudesno nepredvidljive složenosti, kao i zelene boje mladog lišća i crvenila zuba i kandži. Vernici bi mogli da kažu: Ona je kao duša. Naučnici koji se bave mrežama mogli bi da kažu: Ona je svojstvo u nastajanju.
Ljudi ponekad zamišljaju da divljina može da opstane u malim ili pojednostavljenim fragmentima. Nije tako. Da li je usamljeni tigar u kavezu zoološkog vrta primer divljine? Mislim da nije. Ta jadna životinja može biti mahnita i opasna, ali to nije isto što i divlja. Zoološki vrt može biti vredan, i neki to izvesno jesu; u njemu ljudi koji nemaju drugih prilika da steknu takva znanja uče o životinjama, ali teško da mogu naučiti išta o divljini. Divljina u svom najpunijem značenju mora biti velika, složena, interaktivna i ne sme biti pod ljudskom kontrolom. Najbolji zoološki vrtovi mogu zainteresovati ljude za divljinu, mogu je ilustrovati, nagovestiti, mogu povesti ljude ka njoj, ali je nikad ne mogu zameniti.
***
Nije lako definisati divljinu. Postoje mnogi mogući načini, ali ovo je najbolje što ja umem: divljina je ime koje dajemo živoj prirodi na planeti Zemlji, prirodi u njenom najrobusnijem, najneobuzdanijem, najneokrnjenijem i najraznovrsnijem obliku. Uneo sam nekoliko prećutnih pretpostavki. Divljina je biološka. Olujna dinamika Jupiterove Crvene pege, erupcija Sunčevih baklji i neumoljiva usisna snaga crne rupe fascinantne su pojave, zastrašujuće, moćne i složene na svoj način, ali drukčije od onog što imamo na umu kad kažemo „divljina“. One su dinamične, ali nežive. Obrnuto, Tajms Skver u pet popodne može biti divalj na svoj način, pogotovo u novogodišnjoj noći, i tu ima mnogo života – ljudske vrste – ali nema mnogo biološke raznovrsnosti, čak i ako računamo i pacove i bubašvabe u podzemnim tunelima.
Divljina, kako je ja vidim, zahteva da mnogi oblici živih bića budu povezani u sistem rastućih i opadajućih interakcija i izloženi fluktuacijama koje zavise od gotovo beskonačne nepredvidljivosti individualnog ponašanja, kao i od konačne predvidljivosti biohemijskih i biofizičkih zakona. Divljina takođe pretpostavlja izvestan prag veličine. Pirana u akvarijumu, usamljeno stablo baobaba ili tigar iza rešetaka u zoološkom vrtu nisu divljina. U najboljem slučaju ta stvorenja su mali uzorci iz divljine, a ne uzorci divljine. Ona su kuglice dinje isečene okruglim sečivom, ali nisu dinja. Nedostaju četiri ključne osobine ekosistema: veličina, povezanost, raznovrsnost i procesi. Svaka od njih suštinski definiše divljinu ništa manje od životinja koje shvatamo kao njena otelovljenja.
Kad kažem procesi, mislim na interaktivnu dinamiku tog sistema, na razne aktivnosti koje pretvaraju jedan oblik materije i jedan oblik energije u njihove druge oblike. Među njima su fotosinteza, biljožderstvo, oprašivanje, parazitizam, nadmetanje, predatorstvo, rasejavanje semena i raspadanje. Povezanost označava veze i zavisnosti koje takvi procesi grade među živim bićima i njihovim fizičkim okruženjima. Veličina označava važnu realnu činjenicu da povezanost i procesi – kao i biološki diverzitet – zavise od veličine mesta na kom postoje. Velike oblasti prirodnog predela mogu da obezbede uslove za život više živih vrsta, veću povezanost i više procesâ nego što to mogu male. Tu ključnu činjenicu su uočavali mnogi prirodnjaci tokom više vekova, a matematički oblik joj dao slabo poznati građevinski inženjer, posmatrač ptica i ekolog amater Frank Preston u radovima objavljenim između 1948. i 1962; da bi je onda Robert H. MacArthur i Edward O. Wilson dalje razvili, sistematizovali i uveli u teorijsku ekologiju, najpre u jednom radu iz 1963, a zatim u prekretničkoj knjizi Teorija ostrvske biogeografije (The Theory of Island Biogeography), objavljenoj 1967. godine.
Ta knjiga sadrži neke intelektualne temelje modernog ekološkog pokreta. Biogeografija se bavi pitanjem ko gde živi. Ostrvska biogeografija se bavi pitanjima koja živa bića žive na nekom ostrvu – i zašto. Ali obimom nevelika knjiga MacArthura i Wilsona, koja ne govori samo o ostrvima već o mnogo više stvari, probudila je novu svest među ekolozima.
Ona govori o ekosistemima kakvi postoje svuda na planeti: delovima prirodnog krajolika pretvorenim u „ostrva“ zahvaljujući prirodnom sticaju fizičkih uslova (na primer, pećine i plimski bazeni) i vrstama vegetacije (na primer, šuma duž rečnog korita). Izolovani ekosistemi te vrste pokoravaju se principima – sticanje ili gubljenje biološkog diverziteta, očuvanje ili uništenje divljine – koji su vrlo slični onima na pravim ostrvima, na primer galapagoskim ili havajskim ili nekim drugim. Ali postoje i izolovani ekološki sistemi koji su posledica ljudske ekonomske aktivnosti. „Isti principi važe danas i sve više će važiti u budućnosti“, pišu MacArthur i Wilson, „za nekadašnja kontinuirana prirodna staništa koja su rasparčana prodorom civilizacije.“
Još 1967. ta dvojica naučnika predvidela su da će ljudske aktivnosti kao što su seča šume, poljoprivreda i građenje puteva sve više rasparčavati ekosisteme i pretvarati ih u izolovane deliće okružene okeanom koji nazivamo civilizacija – to jest, okružene ljudima i stvarima koje su ljudima potrebne. Biološki diverzitet, povezanost i ekološki procesi zamenjeni su gradovima, autoputevima, velikim univerzitetima i operskim kućama, bibliotekama, predgrađima i kolskim prilazima, stokom i usevima, parkinzima, tržnim centrima i terenima za golf.
MacArthur i Wilson analizirali su verovatne posledice na tim ekološkim „ostrvima“ koja su okružena „okeanima“ stvorenim za zadovoljavanje ljudskih potreba, kao i na pravim ostrvima koja su okružena okeanskom slanom vodom. Zaključili su da je najkrupnija posledica smanjenje biološkog diverziteta, i da je ta pojava povezana s veličinom ostrva i njegovom udaljenošću od najbližeg velikog kopna. Dokazi su izvedeni empirijskim proučavanjem ostrvske faune čija se logika oslanjala na Prestonov rad, a onda su MacArthur i Wilson sve to objasnili na osnovu načina na koji životinje i biljke kolonizuju nova ostrva ili izumiru na starima.
Što je ostrvo manje, to će manje živih vrsta biti na njemu; što je dalje od najbližeg kopna, to će manje vrsta uspeti da ga kolonizuje. Diverzitet je ograničen zato što mala ostrva nude uslove za život malim populacijama životinja i biljaka, a male populacije se suočavaju s većom opasnošću od izumiranja. Kolonizacija je ograničena zato što udaljenost povlači teškoće – manja je verovatnoća da će životinje i biljke uspešno migrirati na ostrvo koje je vrlo udaljeno od kopna s kog su krenule. MacArthur i Wilson predstavili su te odnose jednostavnim grafikom: dve linije koje se ukrštaju u središtu koordinatnog sistema; linija migracije ide naniže kako se ostrvo udaljava od kopna, a linija izumiranja ide naviše kako se ostrvo smanjuje. Tačka u kojoj se linije ukrštaju je tačka ravnoteže, dakle očekivanog diverziteta na tom ostrvu. Nazvali su to „model ravnoteže“ ostrvske biote, to jest celokupnog živog sveta na ostrvu.
***
Teorija ostrvske biogeografije, knjiga nezanimljivih, oker korica koju je objavio Princeton University Press, nije privukla veliku pažnju kad se prvi put pojavila, ali je ubrzo postala jedno od najvažnijih teorijskih dela u oblasti ekologije i očuvanja prirode – a na kraju i u disciplini poznatoj pod imenom konzervacijska biologija. Zašto? Zato što ta knjiga nije govorila samo o ostrvima. Predvidela je sudbinu ekosistema na kopnu, nekadašnjih „kontinuiranih prirodnih staništa koja su rasparčana prodorom civilizacije“. Projektovala je posledice rasparčavanja staništa. Upozorila je na neumoljivu istinu da će fragmenti izgubiti biološki diverzitet jer ljudska vrsta zauzima sve veću površinu planete i grabi sve veće delove prirodnih predela za svoje svrhe (ostavljajući majušne fragmente i proglašavajući neke od njih za parkove ili rezervate). Diverzitet će brže izgubiti manji predeli, pogotovo oni koji su udaljeniji od većih i složenijih.
Zato veličinu i povezanost ubrajam među četiri suštinska elementa divljine. Treći element, diverzitet, blagoslov je koji u velikoj meri zavisi od prva dva. Isto tako, četvrti element, potpuno prisustvo ekoloških procesa kao što su predatorstvo, biljožderstvo, takmičenje i oprašivanje, postoji samo kad veličina i povezanost dopuštaju različitim stvorenjima da ostvaruju interakciju.
Sada, više od pola veka kasnije, živimo u budućnosti koju su predvideli MacArthur i Wilson. MacArthur nije doživeo da to vidi (umro je od raka bubrega 1972), ali Wilson (koji je živeo do 26. decembra 2021) jeste, i rečito je pružao otpor svojim knjigama kao što su Biofilija (Biophilia) i Diverzitet života (Diversity of Life). Decenije rasta ljudske populacije, potrošnje, nestajanja staništa, izumiranja živih vrsta i ekološke fragmentacije pretvorile su Wilsona u najuglednijeg pobornika očuvanja biološkog diverziteta. Na primer, kad bezmalo nepoznate vrste buba ili zemljišnih mikroba ili biljaka nestanu iz lokalnog staništa koje je promenjeno ljudskim razvojem (kao što je, na primer, šumoviti greben u podnožju ekvadorskih Anda, poznat po imenu Sentinela), pisao je Wilson, one „padaju u zaborav kao mrtvi iz Greyove Elegije, ostavljajući za sobom, u najboljem slučaju, svoje ime kao sve slabiji odjek u dalekom kutku sveta, a njihova genijalnost ostaje neiskorišćena“.
Teorija ostrvske biogeografije verovatno je uticala na moj život više nego ijedna druga knjiga koju sam pročitao ako ne računam Abšalome! Abšalome! i Poreklo vrsta. Ona me je povela ka idejama i odvela me do mestâ i pitanjâ povezanih s divljinom, koju sam naučio da volim, ali ne i da razumem dok sam odrastao među šumama i potocima južnog Ohaja. Kad sam bio u svojim ranim tridesetim, ona me je navela da od esejiste koji piše o prirodnoj istoriji (a koji je ranije bio romanopisac, gotovo bez ikakvog formalnog naučnog obrazovanja) postanem novinar u oblasti nauke i autor nefikcionalnih knjiga. Odvela me je u daleke šume u kojima sam mogao da čujem otkucaje srca divljine, slične bilu u mojim ušima: u centralni Amazon, basen Konga, močvaru Okefinoki, na visoravni Nove Gvineje.
Odvela me je i na druga mesta, ona čije srce slabije kuca i čiji je opstanak ugrožen sve većim gubitkom diverziteta, povezanosti, procesâ i veličine – čudesna, ali tužna mesta kao što je Madagaskar, gde je izgubljen veći deo šumskog pokrivača, gde se ljudi bore da odgaje hranu za svoje porodice i gde mnogim jedinstvenim vrstama lemura, gmizavaca i biljaka preti izumiranje. To mi je pomoglo da razumem da velika šuma, prava šuma, ne može postojati bez, na primer, insekata. Da živi potok, onakav kakav sam poznavao u Ohaju, ne može biti zaista živ bez salamandera, žaba i vodenjaka. Da će močvara, velika površina crne stajaće vode – ne pitomi Okefinoki, već velika, opasna močvara poput onih u Republici Kongu i Gabonu – biti zakoniti dom krokodila ili aligatora, možda plućašica i pamučnih zmija, a uz to i larvi komaraca i barskih kornjača i pijavica. Ako u močvari ne žive ta stvorenja, s njom nešto nije u redu. Njeno srce posustaje.
Uklonite predatore iz velike šume, i ona će se smanjiti. Uklonite vodozemce, ona će se smanjiti. Otmite joj pedeset odsto teritorije, a preostali deo ispresecajte putevima – ona će se, naravno, smanjiti. Eliminišite pčele, moljce i šišmiše, koji su najveći oprašivači, i ona će se užasno smanjiti. Oduzmite joj veličinu i povezanost i diverzitet i životne procese, deo po deo, i srce divljine će utihnuti. Možda ćete još imati područje pod drvećem, ali to će biti sirovina za drvnu industriju, a ne šuma. Vaša šuma je mrtva. Možete imati stajaću vodu i poneki bambus, ali vaša močvara više nije močvara već otpadna voda.
***
Pre pedesetak godina počeo sam da gravitiram, kao čitalac, ka nefikcionalnoj literaturi. Počeo sam da čitam knjige za koje na studijama engleske književnosti nikad nisam imao vremena: Russseaua i Thoreaua, Herodota i Mary Kingsley. Pročitao sam istoriju prosvetiteljstva Petera Graya i Ka Finskoj stanici (To the Finland Station) Edmunda Wilsona. Pročitao sam nekoliko knjiga o Darwinu. Trudio sam se da čitam Descartesa, Berkeleya i Locka. Čitao sam Loren Eiseley i J. Henrija Fabra i Anni Dillard. Pročitao sam Afričko postanje (African Genesis) Roberta Ardreya i Drvo gde je rođen čovek (The Tree Where Man Was Born) Petera Mathiessena. Takođe mi je nekako došla u ruke knjiga Serengeti neće umreti (Serengeti Shall Not Die) nemačkog zoologa Bernharda Grzimeka.
Nisam ništa znao o Grzimeku, čak ni kako se izgovara njegovo ime. Bila je to knjiga mekih korica koju sam negde nasumično dohvatio iz radoznalosti jer je govorila o velikim divljim životinjama u velikom, divljem predelu, a malo pre toga sam se bio preselio u Montanu. Tada nisam bio svestan da Grzimekovu knjigu prati istoimeni dokumentarni film iz 1959. Grzimek i njegov sin Michael snimali su film dok su na terenu istraživali životinjske migracije u Serengetiju. U toku produkcije filma Michael je poginuo kad se srušio mali avion kojim je upravljao. Bilo je to u vreme kad je Tanzanija, u kojoj se nalazi Nacionalni park Serengeti, još bila kolonija po imenu Tanganjika. Knjiga je postala međunarodni bestseler, ali je moju pažnju privukla godinama kasnije.
Njen naslov delom ima veze sa smrću mlađeg Grzimeka. Michael je umro, ali divlje mesto impresivne veličine na kom su on i njegov otac zajedno boravili i koje su obojica zavoleli, s njegovim životinjama i procesima, ne sme da umre. (Engleska reč „shall“ može da označava i predviđanje i zavet, ali originalni nemački naslov je nedvosmislen: Serengeti darf nicht sterben – Serengeti ne sme umreti.) Bilo je to obećanje ožalošćenog oca.
Ne mogu da nađem svoj stari primerak knjige, ali sigurno ga nisam izgubio već samo zaturio u kući zatrpanoj knjigama. Na stranama te knjige nalazi se jedno proročanstvo. U narednim decenijama i vekovima, pisao je Grzimek, ljudi više neće putovati da bi videli čuda građevinarstva, već će „napuštati prašnjave gradove da bi posmatrali poslednja mesta na Zemlji“ na kojima velika stvorenja još žive, relativno neuznemiravana, u čudesnim predelima:
„Zemljama koje su sačuvale takva mesta druge nacije će zavideti i u njih će se slivati reka turista. Divlje životinje koje žive prirodnim životom razlikuju se od slavnih građevina. Dvorci se mogu ponovo izgraditi ako budu uništeni u ratu, ali kad divlje životinje Serengetija budu istrebljene, nema te moći na Zemlji koja bi ih mogla vratiti.“
Reči „divlje životinje koje žive prirodnim životom“ dobijaju posebno značenje kad znamo da je Grzimek radio kao direktor zoološkog vrta u Frankfurtu i kao terenski zoolog u Africi. „Slavne građevine“ i dvorci „uništeni u ratu“ u sazvučju su s njegovim iskustvom ponovnog građenja srušenog zoološkog vrta u Frankfurtu posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu (bombardovanje je preživelo samo dvadeset životinja).
Sećam se Grzimekovog Serengetija zato što je to verovatno bila prva knjiga o konzervaciji koju sam pročitao, desetak godina pre nego što sam pročitao Teoriju ostrvske biogeografije. Iako je počivala na velikom popisivačkom projektu (Grzimek i njegov sin su se bavili prebrojavanjem populacija velikih sisara u krateru Ngorongoro, na ivici ekosistema Serengeti), knjiga deluje na čitaoca opisima i emocijama, a ne sistematizovanim podacima, matematikom i logikom. Iako je moj sin umro pre vremena, piše Grzimek, i iako ćemo se svi na kraju suočiti sa smrću, ne možemo dopustiti da umre divlji svet Serengetija. Nećemo to dopustiti, zakleo se.
Bio je u pravu: ne smemo dopustiti da taj i drugi veliki predeli nestanu s planete prosto zato što nam je udaljenost od divljine udobna i što je njeno čuvanje posao nekih drugih ljudi. Moramo razmišljati o onom čime doprinosimo – a svi doprinosimo, svakim obrokom koji pojedemo, svakim kilometrom puta koji pređemo, svakim proizvodom koji trošimo, svakom kućom koju gradimo, svakim detetom koje začnemo (ali imajte na umu da nije važan broj stanovnika, već rast stanovništva pomnožen s potrošnjom po glavi stanovnika, a potrošnja je veoma različita u siromašnim i bogatim zemljama) – smanjenju nužnih sastojaka divljine: veličine i povezanosti prirodnih predela, biološkog diverziteta u njima, procesâ kojima ta živa bića stupaju u interakciju sa svojom životnom sredinom. Kasno je, ali nije prekasno. Sve dok priznajemo stvarnost, poštujemo je i trudimo se da sačuvamo te elemente revnosnim i pametnim trudom, srce će kucati.
The New York Review of Books, 16.05.2023.
Prevela: Slavica Miletić
