Krhko je znanje. A tek misao! Situacija se, gospodo, usložnjava. Pre nedelju-dve Dragoljub Žarković se člankom u Vremenu osvrnuo na furtutmu oko Sahibijinog svedočenja, na antisvedočanstvenu peticiju i na budalaštinu nazvanu „srpska slobodna misao“. Lepo čovek objasnio da srpski jezik, recimo, nesumnjivo postoji, ali da misao, mišljenje uopšte, pripada carstvu univerzalnog. Žare je, inače, odmeren komentator, ne svrstavaju ga u „drugu Srbiju“, ali je njegov „nepatriotski“ ispad naišao na oštru kritiku znamenitog podvižnika i isihasta Vučele, koji smatra da čisto srpska misao ipak postoji. Ali da je, je li, ugrožena predizbornim režimskim terorom.
Žarković nije bio lenj, pa je otišao „Štambiljevom“ sajtu u pohode gde se, izgleda, susreo sa neiscrpnim vrelom autentičnog srpskog mišljenja iz kojeg je (Vrela? Kladenca? Pumpe?) odabrao jedan, onako – karakterističan – i predočio ga cenjenom publikumu na uvid u svojoj kolumni u „Blicu“. Zaboravih danas Blic na benzinskoj stanici, pa ne mogu citirati, a ni mesta nema. Koga interesuje neka traži po internetu. Isplatiće mu se trud.
Reč je o srpskom misliocu potpisanim pseudonimom (ili nadimkom) Nuki, koji je u dvadesetak redaka nepogrešivo detektovao sva zla nadvijena nad srbskim narodom. (Zapamtio sam samo da je srpski mislilac skrozirao Srđu Popovića i otkrio brižljivo čuvanu tajnu Imperije da je ovaj advokat – Hazar.) Elem, Žarković završava tekst konstatacijom da bi – pod uslovom da hoće da bude ciničan – mogao reći da je Nukijev uradak „tipičan primer srpskog mišljenja“.
Da li je tu cinizam uopšte potreban? Dva puta sam, pijuckajući kafu, pročitao Nukijev uradak i – izuzimajući preterivanje sa Popovićevim kriptohazarstvom – nisam naišao ni na jednu reč koju ne bi potpisali potpisnici, a naročito prvopotpisnik Ćosić. Štaviše, sad sam ja ciničan, rekao bih da Nuki artikulisanije (i stilski uglađenije) nabraja pošasti koje su snašle srbski narod nego Dobrica. (Upamtite ovaj nadimak. Eto čoveka za par godina u Akademiji.)
Dakle, Žare se osvrnuo na pomahnitale internetske anonimuse i spomenuo eventualnu odgovornost urednika za komentare objavljene na sajtovima njihovih, hajde da kažemo, novina. (Eh, da je tome tako, Bosiljka Medić bi odavno BIO u dužničkom ropstvu.) Ja, međutim, anonimne komentatore ne vidim kao veliki problem. Oduvek je toga bilo. Samo, pre interneta su mudrovali pišući po klozetskim zidovima. Veći su, po meni, problem „vlastni“ demokrati koji veoma blagonaklono gledaju na Nukijeve uzore i učitelje. A ti, cenjeni publikume, uopšte nisu anonimni.
.
