Ivica Dačić, cenjeni publikume, sve češće i sve odlučnije nastupa kao avangarda radničke klase. Evo, pre neki dan je jeretički izjavio da bi Kosovo trebalo podeliti, s čim se inače i ja slažem (pod uslovom da je to uopšte moguće) jer je čekanje ponovnog uspostavljanja „državnog integriteta i suvereniteta“ nad celom kosovskom teritorijom ćorav posao. Konačno, dvogodišnji histerični, pa čak i psihotični pokušaji da se Kosovo još jednom oslobodi u svakom smislu unazadili su Srbiju i učinili je politički krajnje nestabilnom zemljom. Ali tako to biva kada se ljudi s minimalnim potencijalima odaju maksimalističkim ciljevima.
Takvi su čvrsto uvereni da će do cilja doći sitnim sabotažama, opstrukcijom kosovskih institucija i opstrukcijom uopšte. Možda to ne bi bila loša strategija pod uslovom da se Kosovo nalazi na Kamčatki; možda, nadalje, stratezi doista smatraju da je kosovsko otcepljenje proizvelo čisto fizičku raselinu. Ali u realnosti, Kosovo je još uvek mnogim vezama povezano sa Srbijom i tu je Koštunica u pravu – u geografskom smislu Kosovo vaistinu jeste Srbija. U političkom smislu stvar stoji drugačije. Ali realnost je – bar za sada – još uvek u prednosti nad političkim apstrakcijama. Sprečavati (ionako spore i traljave ) procese pomirenja, institucionalizacije i normalizacije na Kosovu, znači samo jedno – prizivati đavola. Narodski rečeno: samo je lud čovek u stanju da izaziva haos na sopstvenom kućnom pragu.
Tu bi turbopatrioti trebalo malo da uče od svojih arhidušmana, Amerikanaca. I oni vole da opstruiraju i da muljaju, ali se klone da to rade u blizini svojih granica. Rado će se oni umešati u državne udare u Čileu ili Venecueli. Ama, Meksiko i Kanadu ne diraju. Pa budući da je Kosovo naš Meksiko, valjalo bi razmisliti kakvu mi, fucken korist, imamo od destabilizacije Kosova? I kako, za ime boga, destabilizovati Kosovo, a ne destabilizovati Srbiju?
Ta, nisu li one kilave postsecesionističke paljevine trafika i otimačine vozova nanele više političke i ekonomske štete Srbiji nego Kosovu? Nisu li nepromišljeni, patetični i često beslovesni diplomatski napori da se učini nemoguće prikazali svetu Srbiju kao neozbiljnu, improvizatorsku i dvoličnu državu? Možda je, zaista, kucnuo čas da se vratimo markističkom pragmatizmu sa drugom Dačićem na čelu. Konačno, za marksističkog vakta nam je mnogo bolje išlo.
