Serijal se nastavlja, došlo se i do lutrije u Vavilonu, to jest – u Beogradu. Naiđoh, naime, na vest da su neke prestoničke kladionice uvele novu igru nazvanu „Ko će ubediti Tomu Nikolića da obustavi štrajk glađu i žeđu“. Spisak jakih ličnosti je impozantan, počev od Putina, zaključno sa Koštunicom.
Toma bi, verujem, bez pogovora poslušao Vladimira Vladimiroviča. U to ne treba sumnjati. Ali sve nešto mislim da Putin neće prihvatiti ulogu štrajkbrehera. Već nam je to poručio preko svog Vu Kjer Ema, Lavrova koji je rekao: „To je unutrašnja stvar prijateljske zemlje.“ Što u prevodu sa bratskog i srodnog nam ruskog znači: „Sami ste zakuvali, sami se snalazite. Nas baš briga.“
Da li bi se te uloge latio Koštunica? Čisto sumnjam. Načelan, kakav je, taj svat nipošto ne bi dozvolio sebi da vrši pritisak na Tominu slobodnu volju, a osim toga – njemu savršeno odgovaraju tuđe žeđi, gladovanja, demonstriranja i, uopšte, napori svake vrste. On je tu da, ka i vazda, pokupi kajmak. Kako stvari stoje, pretpostavljam da je naslutio da će iz celog zamešateljstva ispasti bar jedna solidna čabrica. Za sada, sve jedući i pijući, hrabri Nikolića da izdrži. Pa kud puklo da puklo.
Da sam na Nikolićevom mestu, na vest da sam dospeo na kladionice, grozničavo bih potražio neku izlaznu strategiju, pre nego što cela stvar završi u opštoj tuči ili u opštoj sprdačini – jedinim mogućim ishodima nedovoljno promišljenog žeđovanja i gladovanja. Ako mu je to za utehu, njegov štrajk će svakako obeležiti ovu godinu, mada ne u onom smislu na koji je računao. Lako bi mu se, između ostalog, moglo dogoditi da umesto da raste, rejting SNS-a počne da opada. Jer, Srbija je ovo, bato. Ovde su još uvek na ceni bukači i siledžije, nipošto iznemogli isposnici koji sa bolesničke postelje slabašnim glasom odašilju gandijevske poruke.
Kao što rekoh, bez obzira na to ko će biti ključni faktor Nikolićevog povratka iću i piću, njegov štrajk je značajan zbog toga što je razotkrio ništavnost ovdašnjeg politikantstva. U subotu, negde oko podne, zamukle su sve velike priče, kako one o Velikoj Srbiji, tako i one o Evropi. Podozrevali smo to i ranije, ali sada jasno vidimo da su naši voždovi i državnici neozbiljni i nekompetentni ljudi, nedorasli ozbiljnom vođenju bilo kakvog, ne samo državnog posla. Maske su spale, pa se možemo posvetiti literaturi. Evo moguće lektire za glavne takmace: Tadić bi mogao ponovo da pročita Kafkinog „Umetnika u gladovanju“, a Nikoliću preporučujem Ničea i „Volju za moć“.
