Došla zadnja vremena. Demokratska diktatura Borisa Tadića sve otvorenije prelazi u fazu crvenog terora čiji je cilj da se zatre sve što je srpsko. I to u svim oblastima ljudskog života i rada. Prvo su brutalno nasrnuli na svetog Sahibiju, pa su podigli neku optužnicu protiv njegove Muze i na kraju – usledio je (ne)očekivani udarac na čisto srpskog privrednika, čuvenog filantropa i donatora Milana Beka. Čime je, što bi rekao kakademik Milorad Pekmeščić – „ugrožena nacionalna supstanca“.
Izdajnički potezi Gospodarevog antisrpskog režima ohrabrili su neki Bosance da utuže nacionalne veličine – Ćosića, Lilića i Momira. Prezime znate.
Milan Beko, međutim, nije naivan i ne računa na podršku „nacionalno svesne inteligencije“, mada bi mu je „inteligencija“ svakako dala. Uz određenu naknadu, razume se. Ne oslanja se Beko na te trice i kučine. Jok, bato. Udara pravo u srce nenarodnog režima: u vladu.
Da ne dužim: nezadovoljan odnosom jedne državne ustanove prema njegovim ljudskim i građanskim pravima, Beko je presavio tabak i napisao sitno pismo takozvanom predsedniku vlade, Dragiši… Pardon – Mirku Cvetkoviću u kome traži zaštitu od zuluma Verice Barać.
E, sad, tu se dogodila jedna čudna stvar. Kada je Tatarin na besnom atu ujahao u vladu i Cvetkoviću uručio Bekovu protestnu notu, premijeru su – da prostite – momentalno spale gaće, a vilica počela da podrhtava. Nevičan svakoj brzini, zgrožen nad svakom hitnošću, Cvetković je nadmašio samoga sebe. Istog trenutka je odgovarajućim službama u gubernacionom konaku naložio da ispitaju stvar i da pod hitno izvrše dezulumizaciju Bekovih „ljudskih i građanskih prava“.
Znamo mi poodavno da je Savet za borbu protiv korupcije ova država osnovala samo i isključivo zbog nesnosnog pritiska briselske administracije. Inače, nijednom poštenom Srbinu to ne bi palo na pamet. Ipak, ono što vlada radi toj vladinoj organizaciji, prevazilazi i najbujniju maštu. Kakva su to sve podmetanja, kakve opstrukcije, kakve nameštaljke! Cvetković je na novinarska zapitkivanja otkuda takva ekspeditivna reakcija na Bekovo pismo odgovorio da je to uobičajena praksa „na Vladi“. Ne znam kako vi – ja mu nešto ne verujem. Štaviše, računam da „na vladi“ uopšte nisu svesni da u mnogim hitnim poslovima kasne nekih tridesetak godina. A eto, stiže pismo, vita jela zelen bor, za njim brzi odgovor.
Svet se, cenjeni publikume, pokvario. U smislu u kome se pokvari meso. I tu se – kažu starostavne knjige – ne može ništa promeniti. Samo što kod nas, u Srbiji, ima veoma mnogo višećelijskih mikroorganizama kojima trulež savršeno odgovara
Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Danas
