Ono što su Marks i Engels nekada bili za SFRJ, to su danas za Srbiju, „lidera u regionu“, gospoda Magnus & Bunker, autori mog omiljenog stripa Alan Ford, ilustrovanog štiva neuporedivo dalekovidijeg od Manifesta komunističke partije.
Može biti da sam i ja podlegao epidemiji paranoje, ali zapažam sve više poteza naših takozvanih državnika koji bi mogli da posluže kao scenario za seriju svezaka Alana Forda. Sve je počelo pre par godina kada je „lider u regionu“ zavukao ruku poduboko u džep poreskih obveznika i platio milionsku odštetu za onog Miladina koji je gotovo na smrt prebio nekog studenta u Americi. Govorkalo se po kuolarima da u tom zamešateljstvu izvesnog udela ima i popečitelj inostranih djel, Vu Kjer Em, ali su glasine, ka i vazda, ubrzo utihnule.
U toj opskurnoj raboti ja sam naslutio veoma loš znak. I pokazalo se da me šesto čulo nije prevarilo. Jer, ako se državni aparat, pa makar to bio i ovaj i ovakav – toliko i tako otvoreno angažuje da bi ispeglao jednu privatnu pizdariju, onda to otvara put mnogim drugim pizdarijama i postepenom nestanku države. U više navrata sam ovde pisao da država nije sistem policijskih stanica, nego psihološki fenomen, stanje duha, konsenzus o zajedničkom životu pod vladavinom prava. E, bato, kad počneš da se sprdaš sa državom, to vodi najpre u profanaciju svih vrednosti, a na kraju završava u plemenskoj zajednici. U kojoj – državnicima hvala, a vama, cenjeni publikume, na znanje – već izvesno vreme životarimo.
Plemenska se zajednica ne zasniva na vladavini prava nego na međusobnoj solidarnosti saplemenika. Ma šta saplemenik uradio, zajednica mu priskače u pomoć ne ulazeći u etičku problematiku saplemenikovog postupka. Videli smo to nedavno kada su „patrioti“ zašiljili olovke ne bi li Koštunicu spasli od zakona zemlje čiji je bajagi građanin. A ovih dana smo to ponovo videli, dame i gospodo, na slučaju „velike pobede našeg pravosuđa“ koje se sa Cecom Ražnatović „nagodilo“ u vezi s krivičnim postupkom koji se godinama vuče po sudu. Godilo se to bukvalno kao na pijaci. Ceca davala pola miliona evra, sudski pregovarač tražio mnogo više, pa se našli na milion i po.
Po meni, ovo ne samo da je veliki poraz za najprimitivniju ideju države, već direktna i nedvosmislena podrška nesmetanom bujanju kriminala. Sada je svim parajlijama sklonim nezakonitim postupcima kristalno jasno da više nemaju čega da se plaše. Šta god da urade, koliko god para da klepe, to će ih u najgorem slučaju koštati četvrtine plena i nekoliko meseci kućnog izležavanja.
E sad, sve bi se to moglo i podneti (tim pre što izbora nemamo) da je naše pobedničko pravosuđe blagonaklono prema svim prekršiocima zakona. Ali, jok more. Da je, recimo, neka šefica računovodstva proneverila 700.000 dinara, pa da su je uhvatili na delu, ne bi se ta gospođa izvukla bez jedno četiri godine u KP domu Zenica. Ili u nekoj sličnoj ustanovi. Što nas ponovo vraća gospodi Magnusu & Bunkeru. Ima više od četrdeset godina otkako su ta dvojica dalekovido predvidela društvo u kome se otima od sirotinje i daje bogatašima. Sve su pogodili. Samo su pogrešili mesto. Umesto u Beogradu, vesela družina je operisala u Njujorku.
