Tomislav Marković: Dinko Gruhonjić, državni neprijatelj broj jedan

U svetu manije gonjenja neko drugi je uvek kriv za naše nesreće, a društvena dinamika se svodi na potragu za tim krivcem. Staljin i njegov sistem su pobili na desetine miliona ljudi tražeći tog krivca, a ko zna koliko ih je prošlo kroz logore. Kako vidimo iz progona Dinka Gruhonjića, ali i mnogih drugih dežurnih krivaca, ovdašnja javnost u staljinističkim čistkama ne vidi ništa loše.

Hajka na vodeće ljude Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) ne prestaje već dve nedelje. Na meti državnih funkcionera, tabloida, televizijskih trovačnica i razularene rulje željne klanja našli su se predsednica NDNV-a Ana Lalić Hegediš i programski direktor ovog udruženja, univerzitetski profesor Dinko Gruhonjić. Pored njih na meti hajkača sa pripremljenim užetom za vešanje su i Aida Ćorović, Milivoj Bešlin, Zoran Kesić. Svima je zajedničko što su učestvovali na dubrovačkom Rebedu festivalu koji je u Vučićevim tabloidima proglašen za festival antisrpske mržnje i histerije.

Pošto su se u kampanju mržnje uključili i moćnici, naprednjački funkcioneri, narodni poslanici, to je dalo vetar u leđa krvoločnim kvazimedijima i slobodnim strelcima po društvenim mrežama, pa pretnje ubijanjem, klanjem, silovanjem i proterivanjem ne jenjavaju već danima. Ani Lalić su pretili da će je zaklati u centru Novog Sada, uz propratne mizogine, seksističke i uvrede na nacionalnoj osnovi. To bi trebalo da joj bude kazna jer je rekla da se Vojvodina „dosrbljava“.

Crtanje mete na čelu

Haranga je dostigla vrhunac u četvrtak, 21. marta, kada je u ulazi zgrade u kojoj Dinko Gruhonjić živi u Novom Sadu ispisan grafit sa jasnom i otvorenom pretnjom smrću. „Dinko-Šakiću za večni dom si spreman“, napisano je na zidu kraj ulaznih vrata. U potpisu: Srpska Vojvodina. Grafit nije nastao pod okriljem noći, ispisan je usred bela dana, oni koji su ga napisali nemaju potrebu da se kriju. A i zašto bi se krili kad uživaju podršku državnog vrha.

Milenko Jovanov, predsednik poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Narodnoj skupštini Srbije, dva dana je na skupštinskim sednicama poredio Gruhonjića sa Dinkom Šakićem i crtao mu metu na čelu. Doskorašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vulin napisao je saopštenje koje su preneli režimski mediji. U njemu je ljubitelj Vladimira Putina, Josifa Staljina i FSB-a saopštio da je Gruhonjić “ološ koji živi od mržnje prema Srbiji”, pa mu zato ne treba dopustiti da “predaje našoj deci”, jer ih “truje mržnjom”.

Pozvao je Vulin i na hapšenje Dinka Gruhonjića, rekavši da je on, Vulin, i dalje u bezbednosnom sistemu Srbije, Gruhonjić bi “proveo mnogo vremena u prostorijama nadležnih službi objašnjavajući šta je hteo da kaže kada je pričao o Srbima kao zločincima”. Na kraju je ipak izrazio nadu u srpsku policiju: “Nadam se da će u Srbiji biti dovoljno države da se Dinku omogući da upozna i zakon i sistem bezbednosti”. U hajku se uključio i poslanik SNS-a i partijski funkcioner Vladimir Đukanović koji bi da smesti Anu Lalić Hegediš u ludnicu.

Montirani video

Ekstremno desničarski pokret „Naši“ zatražio je da se Gruhonjić izbaci sa Filozofskog fakulteta. Tome se pridružio i Nebojša Vukanović, političar iz Republike Srpske. Svi studenti kojima Gruhonjić predaje stali su u odbranu svog profesora, pa su zbog toga i oni izloženi pretnjama i uvredama. Na društvenim mrežama stizale su im poruke tipa: „Hvala na listi! Znamo odakle da počnemo“; „Ako ti razmišljaš isto kao i taj tzv. profesor možeš slobodno da se seliš iz Srbije i odeš gde ti je bolje“ ili „Sve ćemo vas rješiti jednog dana”.

Treba razumeti i krvožednu rulju na društvenim mrežama. U vreme ratova devedesetih većina je bila premlada da ratuje, pa nisu bili u prilici da skoknu u neku susednu zemlju, makar kao vikend-četnici, da malo kolju, siluju i pljačkaju, što u njihovim nežnim dušama izaziva nepodnošljivu frustraciju. Ono što su propustili usled usuda kasnog rođenja, sad bi da nadoknade na domaćem terenu. Naravno, uvek bi da prikolju nekog kog su moćnici već označili kao metu, računajući da će proći nekažnjeno, ne pada njima na pamet da udare na nekog ko je jači.

Okidač za harangu je montirani video koji je nepoznat netko objavio na društvenim mrežama. Anonimni montažer je isekao delove rečenica koje je Dinko Gruhonjić izgovorio prošle godine na Rebedu festivalu, od toga maliciozno napravio papazjaniju, a potom su baklju preuzeli tabloidi, političari i društvene mreže. Gruhonjić je govorio kako su mu nacionalisti, u nameri da ga diskredituju, da mu pripišu muslimansko poreklo, nadenuli ime Sabahudin, ali nije bilo potrebe da naprežu mozak i da se trude, pošto se on već zove Dinko, kao Dinko Šakić, pa su mogli prosto na to da se pozovu i proglase ga za ustašu.

Ironija, neprijateljska stilska figura

To je smisao onog što je Gruhonjić ironično izgovorio na račun prilično zatupastih nacionalista, što je sve dostupno na snimku tribine na Facebook profilu Rebedu festivala, lako proverljivo, uz dva klika. Samo što malo koga zanima šta je Dinko stvarno rekao, uopšte – nema kod nas previše interesovanja za te proklete činjenice koje nam samo smetaju da razgorevamo maštu tako što ćemo označiti neprijatelja, a potom ga spaliti na lomači. To su osnovni metodi korišćenja razuma i imaginacije među ovdašnjim duhovnim potomcima inkvizitora i NKVD-ovaca. Podeliš stanovništvo na rodoljube i izdajnike, na pripad i otpad, pa ove druge tražiš, markiraš, progoniš, pretiš im smrću i proterivanjem, lomačom i giljotinom, kao u stara dobra staljinistička vremena. I mala lomača veseli čoveka.

Pomalo je bizarno što je čitava afera iskonstruisana oko najobičnije ironije i zajebavanja nacionalista, hteo čovek da im olakša posao, a oni se naljutili, pa bi da ga malo prikolju. Što je najluđe, ima i ljudi koji ne bi baš da kolju i proteruju, ali mrtvi ozbiljni raspravljaju o izrečenom, sme li se tako govoriti, šta li to znači, majku mu. Ono što je Dinko govorio je isto kao kad bi neko ko se zove Slobodan rekao da nacoši stalno tvrde kako se on zapravo zove Semezdin, ali da nema potrebe da se muče i prave žulj na mozgu, jer čovek već ima lepo ime, kao Slobodan Milošević, masovni ubica ovdašnji.

Ili, kao kad bi neko ko se zove Dragoljub rekao kako mu nacionalisti nadevaju ime Ante, a nema potrebe da smišljaju nova imena kad se čovek već zove kao Dragoljub Mihailović, to je dovoljno za diskreditaciju. Šta je tu sporno? To nije ruganje Miloševićevim i Dražinim žrtvama, već nacionalistima koji stalno traže neprijatelje, difamiraju ljude bez ikakve osnove i vazda bi nekog da smeste dva metra ispod zemlje.

Ko želi da kolje, taj je šakićevac

Gruhonjić je zapravo referisao na prethodnu tribinu Rebedu festivala na kojoj je promovisano novo izdanje knjige “Točka na U” Viktora Ivančića, u kojoj je reč o suđenju Dinku Šakiću u Hrvatskoj, u društvu koje je izvršilo reviziju istorije, pa suđenje održava pod prinudom, mada bi najradije Šakiću podiglo spomenik. Ivančić u toj knjizi, na primer, piše o ishodu suđenja: “Dinko Šakić je osuđen, NDH je obranjena”. Ili: “Slučaj Šakić pokazuje kako ponekad treba proći i više od pola stoljeća da se jedna lekcija pokaže nenaučenom. On nam predočava razmjere histerične ljubavne drame između pastve i domovine, između ljudi i utvare, u kojoj je – i nakon pola stoljeća – priličnije dijeliti emotivni prostor sa zločinom nego s njegovim preživjelim žrtvama”.

Na festivalu je, dakle, bilo kritike ustaštva, hrvatskog nacionalizma i revizionističkog pristupa istoriji. “Točka na U” je jedna od najboljih knjiga koje govore o toj temi, ako ne i najbolja. Ali, paranocima su velike oči, pa u svemu vide neprijateljsku zaveru, pogotovo kod pojedinaca koje su već označili kao narodne neprijatelje, jer dosledno kritikuju nacionalizam i ratnu politiku, i ne ćute o ratnim zločinima i genocidu. Uostalom, dovoljno je setiti se da je ovdašnja javnost pre 18 godina proglasila hrvatske tramvaje, koje je trebalo da kupi Grad Beograd, za ustaške, jer je videla slovo “U” na prednjem blatobranu.

U svemu domaći duhovni potomci četnika vide ustaštvo, osim u sopstvenoj žudnji za klanjem, silovanjem, ubistvom, proterivanjem svakog ko misli drugačije od njih. Nekako je svima promaklo da su metode kojima bi mnogobrojni internet-ratnici da se obračunaju sa novinarima – šakićevske. Dakle, onaj ko bi da kolje sebe ne doživljava kao sledbenika Dinka Šakića, ali je zato onaj ko se sprda sa potencijalnim koljačima – šakićevac. Kako je uopšte moguća takva inverzija? Pa jednostavno, Šakić je klao u ime hrvatstva, a ovi naši bi da kolju u ime srpstva. Ogromna je to razlika, doduše, da bi je neko video mora prvo da izvrši neku vrstu lobotomije uz malu pomoć nacionalističke histerije.

Večna diferencijacija

Radikali presvučeni u naprednjake bi naprosto da od Srbije naprave totalitarnu državu, ali ih u tome sprečavaju okolnosti. Uprkos teškoćama, trude se koliko mogu, u čemu uživaju podršku dela građanstva koje je ogrezlo u nacionalističke tlapnje. Cela ta bulumenta nastoji da zabrani svako kritičko mišljenje, svaki drugačiji glas, svakog ko ne peva u horu. Zastrašivanje, pretnje, uvrede, harange, medijski linč, satanizacija – to su metode koje redovno koriste. Sredstva razotkrivaju cilj kojem teže, a to je totalitarni sistem, zaklinjanje u naizgled uzvišene ideale je samo jeftina dimna zavesa.

U takvom sistemu gospodari princip večne diferencijacije, večne borbe protiv unutrašnjih neprijatelja, domaćih izdajnika i ostalih demonskih pojava. U svetu manije gonjenja neko drugi je uvek kriv za naše nesreće, a društvena dinamika se svodi na potragu za tim krivcem. Staljin i njegov sistem su pobili na desetine miliona ljudi tražeći tog krivca, a ko zna koliko ih je prošlo kroz logore. Kako vidimo iz progona Dinka Gruhonjića, ali i mnogih drugih dežurnih krivaca, ovdašnja javnost u staljinističkim čistkama ne vidi ništa loše.

Pa nisu Staljin i NKVD krivi što nisu uspeli da pronađu krivca za sovjetske probleme među silnim milionima pobijenih! Nije lako naći tog đavola zbog kojeg nam sve ide naopako, taj se toliko dobro prerušava da ga je gotovo nemoguće otkriti, jedino rešenje bi bilo slanje čitavog stanovništva u gulag, ali to je, nažalost, neizvodljivo. Kakvo je vreme došlo, neophodno je napomenuti da je ovo bila ironija. A nije zgoreg upozoriti i da “Skromni predlog” Džonatana Svifta ne treba shvatiti bukvalno.

 

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Tomislav Marković

Tomislav Marković

VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI
Sve su to nepoznanice za većinsku Srbiju, a ima ih još na hiljade i hiljade sličnih, podjednako čudovišnih, jezivih i monstruoznih. Srpsku javnost zgražava nekoliko...
Virus koji je preživio više od pola stoljeća, ponovo se uvlači u naše živote. Odvratni, netalentirani manipulator, "pjeva" o ubojicama i slugama, slavi poraze, pali...
Dinko Gruhonjić je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, programski je direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine i bivši predsednik ovog udruženja (2004-2016), jedan od...
Pošteno je reći da niko nije predvidio da ovo dolazi. Iako se nije očekivalo da će krajnje desničarska stranka Nacionalno okupljanje (RN) Marine Le Pen...