Predsednik Srbije Aleksandar Vučić toliko se zapleo u svoje izmislice da je došao u specifično stanje kad može da kaže nešto istinito samo omaškom. Evo, recimo, u svom znamenitom govoru u Kosovskoj Mitrovici, gde je došao “da kaže istinu”, omaklo mu se nešto istinito, uprkos najboljoj nameri da falsifikuje činjenice.
U delu besede posvećenom panegiriku Slobodanu Miloševiću i tumačenju ratova devedesetih, Vučić je rekao: “Zvanično i nezvanično, pomagali smo braći, Srbi su ginuli, za Knin, za Sarajevo, za Prištinu.” U pravu je predsednik, bar delimično. Srbi zaista jesu ginuli za Sarajevo, ali kao pripadnici Armije BiH, dok su branili svoj grad od vojske Radovana Karadžića i Ratka Mladića koja je držala Sarajevo pod opsadom. A ginuli su od snajperskih metaka i granata kojima su ih svakodnevno zasipali pripadnici srpske vojske sa Pala.
I nisu ginuli samo vojnici, već i žene, deca i civili, svih nacionalnosti, pa i srpske. Moglo bi se reći da su Srbi ginuli za Sarajevo i zato što su Mladićeve granate slabo raspoznavale nacionalnu pripadnost. Doduše, ne može se reći da Mladić nije vodio računa o Srbima u Sarajevu, što se može videti iz njegove humane naredbe Mirku Vukašinoviću od 28. maja 1992. godine: “Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo.”
Nisu se Srbi samo borili za odbranu Sarajeva od ubica, već je odbranu grada predvodio jedan Srbin – general Jovo Divjak. Kao što reče Boris Dežulović, Divjak je bio “jedini srpski general na pravoj strani još od 1945”.
Vučića takvi generali ne zanimaju, on je i dalje na strani onih generala koji su opsedali i rušili gradove, vršili ratne zločine i završili u Hagu. Zato što su, između ostalog, ubijali i Srbe. Predsednik Srbije uspeva da kaže nešto istinito samo kad nije u mogućnosti da bude precizan. Jer nije mogao da kaže: Srbi su ginuli za Sarajevo tako što su ga 44 meseca granatirali. Mada je upravo to mislio, bez obzira što je takvo viđenje stvari posvađano sa činjenicama, stidom i logikom.
