Foto: Arhiv
Samouverene elite su proizvod uspešnih režima. Današnje elite na obe strane Atlantika sve su samo ne samouverene. Već godinu dana gledaju šta se događa i trljaju oči u neverici.
U Sjedinjenim Državama centristi se zgroženi nezahvalnošću masa za ekonomske uspehe predsednika Bidena i njihovim okretanjem Trumpu. Uspon različitih oblika trampizma u Evropi – na račun liberalnih ikona kao što su francuski predsednik Emmanuel Macron i nemački Zeleni – izaziva sličnu vrstu malodušnosti.
Širom zapada, neuspeh drakonskih sankcija da slome rusku privredu, kao i otpornost kineskih visokotehnoloških kompanija na udare oštrih sankcija, raspiruju mešavinu nihilizma i šovinizma. Kolektivna frustracija zapadnih centrista, koji su donedavno verovali da se njihova hegemonija ne može dovesti u pitanje, posledica je tri široko prihvaćena mita.
Prvi mit je ideja da je centar političkog spektra po definiciji najveći protivnik krajnje desnice. Drugi mit je predstava o reprezentativnom uzorku, nekom mitskom „prosečnom glasaču“ koji odlučuje ishode izbora. Treći je uverenje da sankcije i trgovinske tarife mogu zaustaviti Kinu i Rusiju zbog njihove zavisnosti od zapadne tehnologije, kapitala i platnog sistema.
Osim što su neosnovani, ovi mitovi uzrokuju pogubne zablude. Njihovo raskrinkavanje je nužan, ali nedovoljan korak na putu ka razumevanju sadašnjosti.
Pođimo od mita o nepomirljivom sukobu centra i krajnje desnice i zapitajmo se: da li bi Macron uspeo da se pojavi niotkuda i postane predsednik Francuske da Marine Le Pen i njen Nacionalni front (kako se stranka tada zvala) nisu bili snažan protivkandidat? Po svemu sudeći, ne. I da li bi neko poput Marine Le Pen postao ozbiljna politička sila da nije bilo čoveka kao što je Macron, dakle nekoga ko će sprovoditi politike kojima se favorizuju najbogatiji (smanjivanjem poreza i štampanjem novca), dok u isto vreme bar polovina populacije plaća ogroman danak zbog mera štednje? Opet, ne.
Mada nema sumnje da Macron i Le Pen preziru jedno drugo (slično demokratima i Trumpu u Sjedinjenim Državama), njihova politička moć proističe iz ovog simbiotskog odnosa. Politika državnog socijalizma za odabrane uz stezanje kaiša za sve ostale, koju sprovodi politički centar, doprinosi jačanju neofašističke desnice, dok jačanje krajnje desnice potvrđuje ključnu tezu političkog centra da su njegove snage poslednji bedem pred najezdom neofašista.
Sada razmislimo o mitu o nezahvalnom prosečnom biraču koji nepromišljeno zanemaruje snažan oporavak zapadnih ekonomija posle pandemije. Svi oni koji su iznenađeni Macronovim političkim slomom, ili optužuju mase u Americi da nedovoljno cene snažnu ekonomiju koju im je Biden doneo, uglavnom su ljudi koji žive u svetu statističkih podataka po glavi stanovnika i makroekonomskih pokazatelja. Po njihovom uverenju, ishodi izbora bi morali zavisiti isključivo od kretanja decimala BDP-a i postotka smanjenja stope nezaposlenosti.
Predizborna mantra Billa Clintona za izbore 1992. godine glasila je: „Stvar je u ekonomiji, glupane“. To je mantra koja se još koristi. Ali sada se otvara pitanje o čijoj ekonomiji je reč? Kada ljude koji jedva sastavljaju kraj s krajem pitate zašto se ljute uprkos tome što BDP raste, oni odgovaraju: „Možda vaš raste, moj ne raste“. Kada im kažete da je inflacija zauzdana, oni odgovaraju: „Možda cene miruju, ali one su za nas već previsoke!“ Iskreno govoreći, nije neočekivano to što su u svetu posle 2008. godine životni izgledi velike većine na silaznoj putanji, uprkos blistavim makroekonomskim pokazateljima.
Precenivši domete hegemonije nad sopstvenim stanovništvom, zapadne centrističke elite su precenile i moć koju imaju nad spoljašnjim neprijateljima, posebno Rusijom i Kinom. U oba slučaja, rezultati upotrebe te nesumnjivo ogromne moći bili su upravo suprotni onome što je bio cilj.
U slučaju Rusije, zapadne sankcije bez presedana, uvedene povodom invazije na Ukrajinu, pokazale su se kao poklon s neba za predsednika Vladimira Putina. Njegova najslabija tačka bila je ograničena moć nad ruskim oligarsima koji su izloženost riziku smanjivali prebacivanjem većeg dela plena na zapad. Sankcije su Putinu omogućile da ih primora da biraju između Rusije i zapada. Uz to je kao podsticaj mogao da im ponudi preuzimanje novih unosnih poslova (kao što su McDonald’s ili IKEA) od kojih su zapadne korporacije odustale.
Takođe, ratni režim ruske privrede, odsečene od zapadnih lanaca snabdevanja, pokrenuo je proces masovne reindustrijalizacije. Tako su više nego neutralisani ozbiljni problemi nedostatka uvoznih poluproizvoda i povezanih skokova cena.
Otpornost Kine je bila još veći šok za kreatore politika u Vašingtonu, uverene da će Bidenov Zakon o čipovima i nauci – kojim je svima (ne samo Amerikancima) zabranjeno da napredne poluprovodničke komponente prodaju kineskim kupcima – oslabiti kineske tehnološke kompanije i pomoći Sjedinjenim Državama da pobede u drugom hladnom ratu. Ali Huawei je razvio vrhunski softver kojim se iz slabijih mikročipova izvlači više procesorske snage, dok proizvođači čipova sve brže nadoknađuju zaostatak u razvoju hardvera. U međuvremenu, poplava jeftinih i tehnološki superiornih električnih vozila i opreme za proizvodnju zelene energije zatekla je američke i evropske vlasti nespremne.
Verovatno najveći udarac samopouzdanju zapadnih elita stigao je posle uvođenja sankcija, dok su pokušavale da uvere stanovništvo da će se proizvodnja vratiti kući. Tek onda su shvatili da je 30 godina neinvestiranja, kako u proizvodnju tako i u infrastrukturu, učinilo zapad nemoćnim. Kuda god da pogledamo – bilo u Sjedinjene Države, Veliku Britaniju ili Evropsku uniju – vidimo države kojima nedostaju stručna znanja za stvaranje nečega novog, znanja koja su nekada posedovale; od britanskih železnica i američkog programa nuklearnih podmornica do zelene energije, javnog zdravstva i još mnogo toga.
Kontrast s onim što se događa u Rusiji i Kini izvor je velikog pritiska na kreatore politika na zapadu, koje su korporativni lobisti i ekspertske grupe višedecenijskim radom uspeli da uvere da se mogu lišiti svega onoga što je jednoj državi neophodno da bude u stanju da učini sve što treba učiniti. Ostaje da vidimo hoće li ih ova gorka pilula ubediti da odbace tri mita koji su ih tako dugo držali u zabludi.
Preveo Đorđe Tomić
