Foto: Helge Skodvin/Getty Images
Prošle sedmice Jun Fose održao je govor laureata u Stokholmu.
Hardangerfjord, po veličini drugi fjord u Norveškoj, probija svoj put od Severnog mora do udaljenih planina Vestlanda. Otprilike na njegovoj sredini, tamo gde je svetlost na obali tamna, a tamna površina vode posrebrena svetlošću, leži selo Strandebarm. U njemu se nalazi Fondacija Fose, organizacija posvećena Junu Foseu – romanopiscu, esejisti i jednom od najplodnijih savremenih dramskih pisaca u Evropi – koji se tu rodio 1959. Članovi Fondacije okupljaju se u malom sivom molitvenom domu koji gleda na uvalu luke, a iza njega je crna litica niz koju se sručuje vodopad. Dalje niz put su dve bele kuće: u jednoj, u kojoj je Fose odrastao, još živi njegova majka, a druga je pripadala njegovim dedi i babi.
U avgustu 2022. Fondacija Fose je priredila ručak za prevodioce, izdavače i novinare koji su se okupili na Međunarodnom simpozijumu posvećenom Junu Foseu. Na spratu je violinista svirao valcer na hardangerskoj violini; ona ima četiri gornje žice i četiri podžice, koje vibriraju u zavisnosti od tonova na gornjim žicama. U prizemlju posetioci mogu da vide izložbu tekstilne umetnice Ase Ljones, koja je izvezla rečenice iz Foseovih dela na čaršavima, maramicama i kućnim haljinama. Jedan član Fondacije Fose podigao je izvezeni čaršav i zamolio svakog od šest Foseovih prevodilaca da prevede ono što je na njemu napisano. Jedni su odvažno izgovarali reči, drugi su mrmljali ispravke u pola glasa. U vazduhu su se osećali takmičarski duh i lakomost. Reč kojom bi se sve to – svetlost, muzika, svete vode, sveto ruho – moglo opisati je „hodočašće“. Retko se viđa takvo poštovanje prema živom piscu. „Ja sam samo čudan čovek iz zapadnog, ruralnog dela Norveške“, rekao mi je Fose. Odrastao je kao mešavina komuniste i anarhiste, kao „hipik“ koji je voleo da svira violinu i da čita na selu. Upisao se na Univerzitet Bergena, gde je studirao uporednu književnost i počeo je da piše na Ninorsku, pisanom standardu jezika karakterističnom za ruralne, zapadne krajeve Norveške. Njegov prvi roman Crveno, crno objavljen je 1983, a tokom sledeće tri decenije za njim su došli Melanholija i Melanholija II, Jutro i veče, To je Ales i Trilogija. Onda je počeo da piše Septologiju, sedmotomni roman koji se sastoji od jedne rečenice i koji je primer onog što je Fose opisao kao svoj zaokret prema „sporoj prozi“.
Narator Septologije je slikar po imenu Asle, preobraćen u katolicizam, koji žali zbog smrti svoje žene Ales. U noći uoči Božića, Asle nalazi svog prijatelja, takođe slikara po imenu Asle, koji u jednoj uličici u Bergenu, već bez svesti, umire od trovanja alkoholom. Njihova sećanja se udvajaju, ponavljaju i postepeno stapaju u jedan glas, difuznu svest sposobnu da istovremeno postoji u mnogim vremenima i na mnogim mestima. Čitanje Foseovih komada i romana uvodi nas u prisan odnos s piscem, čije prisustvo još intenzivnije osećamo zahvaljujući njegovoj uzdržanosti i povučenosti. Njegovi komadi, čiji junaci obično imaju generička imena – Muškarac, Žena, Majka, Dete – oslanjaju se na intenzitet naših primordijalnih odnosa i naizmenično su sumorni i komični. Septologija je jedini roman koji me je naveo da poverujem u stvarnost božanskog, onako kako to opisuje Majster Ekhart, teolog iz četrnaestog veka, kog je Fose pažljivo čitao: „Svetlost nalazimo u tami i ona nam je najbliža kad smo tužni.“ Nijedno poređenje s drugim piscima ne čini se prikladno. Bernhard? Suviše agresivan. Beket? Prevelika kontrola. Ibzen? „On je najdestruktivniji pisac koga znam“, kaže Fose. „Osećam da u mom pisanju postoji neka vrsta pomirenja – ne znam da li je reconciliation odgovarajuća engleska reč. Ili, da upotrebim katoličku ili hrišćansku reč, nekakav mir.“
Fose nije došao na izlet u Hardangerfjord, ali je prisustvovao večeri koju je dan ranije u Bergenu priredio norveški ministar kulture, na kojoj je norveški ministar spoljnih poslova citirao Ludviga Vitgenštajna: „O onome o čemu ne možemo da govorimo moramo ćutati.“ Ćaskali smo tokom večere, a onda smo se ponovo sreli u Domu književnosti, u sobi posvećenoj Foseu, s čijeg zida nas je dobronamerno posmatrao crno-beli mural Foseovog lica. Više nego na mural, Fose je ličio na svog junaka Aslea: dugačak, prosed konjski rep, crni kaput, crne cipele, burmutica u džepu. Na trenutke se činilo da mu nije prijatno što mora da govori, a ipak je govorio vrlo samouvereno. Tokom našeg razgovora često sam osećala iste one takmičarske impulse koje je podsticalo njegovo delo: i radoznalost i zaštitnički poriv prema čoveku iza reči; i sumnju i veru u njegove mističke opise sopstvenog postupka u pisanju fikcije. Na mene je pre svega ostavio utisak veoma ljubazne osobe jer je bio voljan da govori o svemu: milosti, ljubavi, ljubomori i spokojstvu, doživljajima na ivici smrti i ljubavi prema prevođenju. Naš razgovor je uređen radi veće jasnoće.
Ne prihvatate mnogo intervjua licem u lice.
Više volim intervjue mejlom. Često mi pisanje lakše pada nego govor, čak i na engleskom.
Razgovarala sam s nekoliko pisaca koji su mi rekli da pišu zato što ne umeju da govore.
Da, to pomalo važi i za mene. Onaj čovek iz Ministarstva spoljnih poslova je citirao Vitgenštajna: O onom o čemu ne možemo da govorimo moramo ćutati. Znate onaj čuveni Deridin obrt: „Ono što ne možeš da kažeš moraš da napišeš.“ To je bliže mom razmišljanju.
Derida je veoma prisutan u vašim ranim esejima u knjizi Anđeo prelazi preko pozornice. Njegovi misaoni obrasci mogu se osetiti u mnogim vašim pozorišnim komadima i romanima, posebno u vezi s igrom govora i ćutanja.
Počeo sam da proučavam Deridu davne 1979. Univerzitet, ili univerzitetski duh, barem ovde, u Norveškoj, bio je pod velikim uticajem marksizma. Imali smo jednu ekstremnu maoističku partiju koja je bila vrlo uticajna među univerzitetskim nastavnicima, piscima i takvim ljudima. Bio je to duh vremena, čak i za mene. Počeo sam da studiram sociologiju. Osećao sam da je sve to sasvim glupo. Taj način mišljenja, taj pozitivistički način računanja – to nije bilo baš ništa. Tako sam prešao na filozofiju. A tih godina se dogodio veliki prelaz od Marksa ka francuskim poststrukturalistima. Sećam se kako sam prvi put čitao Deridu negde na norveškom selu. Bio je to danski prevod Gramatologije. Ta knjiga je nekako uticala na mene. Čitali ste Bitak i vreme Martina Hajdegera. Mnogo sam čitao i proučavao Hajdegera. Bilo je to teško, ali i vrlo inspirativno. Osećao sam da Derida zapravo obrće Hajdegera naglavce. Za Hajdegera je glavno pitanje bilo: šta je zajedničko svemu što postoji? Za Deridu, suprotno: šta je to što čini da je sve što postoji različito? Mislio sam da je čin pisanja nešto vrlo neobično. Različito, veoma različito od govora. A to me takođe, naravno, povezuje s Deridom i njegovim pojmom pisanja. Onda sam počeo da studiram uporednu književnost. Tad sam već bio napisao prvi roman i još neke književne stvarčice. Glavni predmet mi je bio teorija romana. U središtu tih teorija uvek je pojam naratora: narator, ličnost, lik, odnos između njihovih stanovišta. Oni su važni, ali sam ipak osećao da osnovni pojam u teoriji fikcije ne treba da bude narator, koji je izveden iz usmene tradicije. Mislio sam da to treba da bude pisac. Pisca sam zamišljao kao telesni deo napisanog, kao materijalnost koja je prešla u njegovo pisanje. I poželeo sam da napišem sopstvenu malu teoriju naracije ili pisane fikcije u kojoj bi glavni pojam bio pisac.
A to je došlo i od sviranja muzike. Prvi tekst koji sam napisao kad sam imao dvanaest ili trinaest godina bio je tekst za pesmu. Pisao sam pesme i pričice. I osećao sam da je to što pišem sam i za samog sebe, ne za školu, vrlo lično. Našao sam mesto na kom sam želeo da ostanem.
Pričajte mi o tom mestu.
To je bezbedno mesto. I to je i dalje ono mesto koje sam pronašao sam kad sam imao dvanaest godina. Sad imam šezdeset dve i to mesto – nije ja, ali je na neki način u meni. Ono je različito od mene kao osobe. Obično kažem da sam ja osoba po imenu Jun. A onda je tu i zvanična slika mene. To je Jun Fose. Ali pisac, on nema ime.
To mesto je za slušanje i za kretanje, i vrlo je bezbedno biti u njemu. Ali ono može biti i zastrašujuće jer je to za mene put koji vodi u nepoznato. Moram da odem na granice svoje svesti i moram da ih pređem. A prelaženje tih granica je zastrašujuće ako osećate da ste vrlo krhki. Bio sam takav u nekim godinama. Prosto se nisam usuđivao da pišem sopstvene stvari jer sam se plašio da pređem te granice u samom sebi. Kad pišem dobro, imam vrlo jasno i posebno osećanje da je to što pišem već napisano. Nalazi se tamo negde. Samo treba to da zapišem pre nego što nestane.
Ponekad mi to odmah pođe za rukom. U Jutru i večeri, na primer, napisao sam ta dva dela romana i nisam bezmalo ništa menjao. Komad Neko će doći napisao sam iz prve i ništa nisam menjao. Ali u dužim romanima kao što je Septologija menjao sam mnogo šta. Morao sam da tražim tekst za koji sam osećao da postoji. Morao sam pokušavati da ga nađem.
Čudesno je to iskustvo stupanja na novo mesto, u novi svet, svaki put kad uspem da pišem dobro. Uvek mislim da sam spreman na to da jednog dana više neću uspevati da pišem, i to je u redu. To je okej. Mislim da je to nekakav dar koji imate. Ko ili šta ga daje meni – nemam pojma.
Dok sam plovila po fjordu, mislila sam o nepoznatom, o tami i tišini vode. Vi ste proveli dobar deo detinjstva u čamcu. Boravak na vodi pomogao mi je da vizualizujem ili osetim raspoloženje vašeg dela.
U vreme kad sam rastao, mene i drugu decu u okolini vaspitavali su vrlo slobodno. Bilo nam je dopušteno da se sami izvezemo u čamcu kad smo imali sedam ili osam godina. A neka od najboljih sećanja iz vremena odrastanja su ona kad sam s ocem odlazio čamcem na pecanje, po podne ili uveče, posebno tokom leta ili rane jeseni. Doživljaj smrkavanja u čamcu, u ovom predelu, na ovoj obali – ne volim reč slika, ali to jeste nekakva slika koju više doživljavam kao boju ili kao zvuk. Kad pišem, nikad ništa ne zamišljam jasno ili doslovno. Više je to čin slušanja. Nešto slušam.
Šta čujete?
Čujem ono što pišem. Ali to ne vidim. Ne zamišljam sliku. I ne znam odakle to dolazi. Naravno, moje je. To je moj jezik i kao građu koristim nešto što mi je poznato.
Logika teksta koji pišete stvara ono što bih nazvao forma. Sadržaj pripada formi, a formu morate praviti iznova za svaki tekst. Ta forma je u velikoj meri povezana s onim što nazivam univerzum. Stvaram jedan univerzum. Recimo da je Septologija jedan univerzum. Trilogija je sasvim drugi univerzum.
Ali svi vaši univerzumi su povezani. Dele jednu logiku i formu. Često dele i likove ili bar njihova imena. Oni dolaze iz onog što Asle, narator Septologije, opisuje kao „najunutrašnjiju sliku“. Oni postoje kao celina, kao živi entitet.
To je druga strana. Oni moraju da budu univerzum, jedinstven univerzum. Mislim da je svaki deo Trilogije jedinstven univerzum. Ali su oni istovremeno i povezani. Stalno koristim ista imena i manje-više ista mesta. A ponavljaju se i motivi. Mnogi ljudi se dave ili gledaju kroz prozor, često ka moru ili fjordu. To je pomalo nalik slikaru koji slika drvo kao mnogi pre njega, ali to radi na svoj način. Dobar slikar vrlo često koristi isti motiv i svaki put napravi novu sliku. Nadam se da mi polazi za rukom da uradim nešto slično.
Kako se za vas udružuju religija i književnost?
Doživeo sam nekakav verski obrt u životu koji je sigurno imao veze sa stupanjem u nepoznato. Bio sam ateista, i ne bih mogao da objasnim šta se dogodilo dok sam pisao, šta je uzrok. Odakle je došlo? Ne mogu na to da odgovorim. Uvek možete da objasnite mozak onako kako to radi nauka, ali ne možete da uhvatite njegovu svetlost ili duh. To je nešto drugo. Književnost zna više od onog što zna teorija književnosti.
Asle ponekad misli nešto slično o Bogu: „Zato što je Bog i vrlo udaljeno odsustvo, pa da, pošto je to što jeste, da, i vrlo blisko prisustvo.“
Mada Septologija uopšte nije autobiografski roman, u njoj ima misli i osobina koje su mi slične – recimo, kako Asle izgleda sa svojom sedom kosom. Odlučio sam da to bude autofikcionalno tako što sam glavnog junaka učinio sličnim sebi da bih se poigrao sa žanrom, a onda sam nastavio da pišem na svoj način, kao fikciju. Ali postoje misli, posebno u delovima koji su u većoj meri esejistički, koje su bliske mom načinu razmišljanja. Na primer, ideja da je Bog tako blizu da ne možeš da razmišljaš o njemu i tako daleko da ne možeš da ga doživiš. Ali nekolicina srećnika još ima doživljaj nečeg što bi se moglo nazvati Bog.
Asleov doživljaj religije nije naročito doktrinaran ili dogmatski. Kako vi vidite odnos između Boga s jedne strane, i crkve i njenih dogmi s druge?
Ako ste pravi vernik, ne verujete u dogme ili institucije. Ako je Bog za vas stvarnost, verujete na višem nivou. Ali to ne znači da religijske dogme i institucije nisu potrebne. Činjenica da je misterija vere preživela dve hiljade godina ima veze s tim što je crkva postala institucija. Potrebno je neko zajedničko razumevanje. Što opet ne znači da su dogme istinite na religijski način.
U svetu u kom živimo osećam da su moći zapravo ekonomske moći, koje su tako snažne. One svim upravljaju. Ali imate neke sile na drugoj strani, a jedna od njih je crkva. Da bi crkva postojala – a katolička crkva je najjača – morate na neki način forsirati katoličanstvo. Crkva je, koliko mogu da vidim, najvažnija institucija antikapitalističke teologije. Imate književnost i umetnost kao drugu instituciju, ali one nemaju snagu crkve.
Šta za vas znači milost?
Mnogo sam razmišljao o tom pojmu.
Meni je on jako važan.
I meni. To je važan pojam. Nekad, kad mi pisanje ide od ruke, vidim to kao dar, kao neku vrstu milosti. To je u izvesnom smislu nezasluženo. Vi sad sedite ovde sa mnom i razgovaramo u četiri oka – ne osećam da to zaslužujem. Čak i postavljanje na scenu nekog od mojih komada – to uvek zahteva mnogo rada od glumaca, učenje uloge, pa scenografija i sve… Mnogi ljudi mnogo rade na tome, a ja to ne zaslužujem. To je više nego što zaslužujem.
Kad uspeš da pišeš, da pišeš dobro, to je milost. A mislim da je i sam život možda neka vrsta milosti. U potpunosti razumem ljude koji odluče da izađu iz ovog života. To je na mnogo načina strašno mesto. I o smrti se može misliti kao o milosti. Biti stalno ovde, to mora da je strašno.
Podrazumeva patnju.
U ovom palom svetu, da se poslužim hrišćanskom frazom, život je nekakav poklon i nekakva milost. Ali onda sve postaje suviše paradoksalno. Za mene se sve, u izvesnom smislu, završava u paradoksu. A ponekad osećam da sam tako pun protivrečnosti da skoro ne razumem kako se držim na okupu, kako uspevam da budem jedno.
Veoma lepo pišete o detinjstvu. Da li je detinjstvo slobodno od paradoksa? Doba nevinosti?
Moram da govorim o detinjstvu zato što ono za mene ima ključni značaj: nesrećnim slučajem, sa sedam godina sam se našao u blizini smrti. I onda sam odande [pokazuje u daljinu] mogao da vidim sebe kako sedim ovde – tako sam video samog sebe. Sve je bilo mirno, i gledao sam kuće u svom kraju, i dok su me vodili kod lekara bio sam sasvim siguran da ih poslednji put vidim. Sve je treperilo, vrlo spokojno, bilo je to srećno stanje, kao oblak svetlosnih čestica. To je najvažniji doživljaj u mom detinjstvu. Vrlo formativan za mene kao ličnost, na dobre i na loše načine. Mislim da me je to stvorilo kao umetnika.
Najpre sam pročitala sve vaše romane, a onda i komade. Zanimljivo je da se vaši komadi često bave najzbijenijim i najbolnijim opisima seksualne ljubomore. U vašim romanima je to mnogo prigušenije ili je barem gurnuto u pozadinu.
Ljubomora je najbolja tema za komad. To ide do starih vremena: samo stavi dve osobe na pozornicu i onda uvedi treću. Odmah imaš dramu. Moguće je napraviti dramu i između dve osobe, kao što radim u nekim svojim komadima, na primer, u komadu Majka i dete.
Bilo mi je bolno to da čitam.
Da, pomalo liči na Tenesija Vilijamsa. Zato sam se umorio od pisanja komada – zato što je bilo vrlo lako ući u ljubomoru. Kad je na površini seksualna ljubomora, često mislim da je, na tihom jeziku komada, tu zapravo smrt.
Eros i Tanatos idu zajedno.
Povezani su. A da bi predstava bila dobra, moraš imati oboje. Ako se to igra samo kao komad o erotskoj ljubomori, za mene onda ne funkcioniše.
U vašem komadu Neko će doći najveću nelagodu mi proizvodi to što dva glavna lica, Muškarac i Žena, žele da budu sami, samo jedno s drugim.
Ali oni dele to pripadanje. To je njihov način. Žele da pobegnu iz sveta zato što je, da ponovim, svet mesto u kom je teško biti. Misle da to nekako mogu izbeći.
Ali ne može se pobeći od sveta.
Upravo to je poenta. Čim su se osamili, čim su stvorili svoj svet, neko mora doći. Neko će doći. I onda se, naravno, ulazi u svet. Reč je o nemogućnosti da se bude celina – da budu samo njih dvoje zajedno. Možda je to san mnogima od nas. Pretpostavljam da je to deo ljubavi, da se bude neka celina. I mislim da je ljubav, naravno, moguća. Ali ne na način na koji su oni pokušali da je ostvare. Taj komad govori o mnogim stvarima, kao i sve drugo što pišem, ali u njegovom središtu je nemogućnost da se nasamo bude zajedno.
U Jesenjem snu, koji mi je možda vaš najdraži komad, postoji jedna divna rečenica. Muškarac i žena sede na klupi, flertuju i obnavljaju vezu koju je prekinulo njegovo stupanje u brak. I on joj kaže nešto kao „Ne verujem u ljubav. Ne verujem u tu vrstu ljubavi koja odvaja očeve od njihove dece.“
To nije glupa pomisao.
Ni ja ne mislim da je glupa. Ali u koju vrstu ljubavi vredi verovati u palom svetu?
Mislim da oba ova komada govore nešto o ljubavi. Oba znaju nešto o tome šta je ljubav. Nije stvar u tome da ja znam odgovor. Ali osećam da je ono što sam napisao na neki način istinito. To nije realizam. Samo nije fikcija.
Na taj način mogu da vam dam mudar odgovor. On je u mom pisanju. Naše pisanje je mudrije, ono zna više nego što znamo mi kao osobe. Veće je od nas. Mislim da je to dar svake velike književnosti. Evo kako ja na to gledam: ljubav je nešto veoma jedinstveno i istovremeno sasvim univerzalno. To isto se može reći o ljudskim bićima. U ljudskom biću postoji nešto sasvim jedinstveno i nešto sasvim univerzalno. Ali preobraziti jedinstvenost ljubavi u autentičnu književnost – to je nužno da bi se stvorilo nešto dostojno ljubavi.
U jednom od svojih ranih eseja kažete da postoji razlika između privatnog i ličnog. Ima mnogo ličnih stvari koje su i univerzalne: romantični trougao, na primer, ili veza erosa sa smrću. Imena koja se daju tim iskustvima mogu se razlikovati od osobe do osobe, ali ona su u suštini zajedničke strukture iskustva.
Da, mislim da je to istina. Ne vidim svoje junake kao ličnosti, već ih osećam kao neku vrstu zvuka. Imate ovaj zvuk, onaj zvuk, i oni se približavaju jedno drugom. Postoji odnos između tih zvukova i onda taj odnos postaje novi zvuk. Ako sam uspeo dobro da pišem, onda se ti zvuci ujedine u ono što nazivam pesma ili, da budem ambiciozan, kompozicija.
Mislim da su moji komadi dobro putovali delimično zato to što se reči, ritmovi mogu ponovo stvoriti na drugi način – s ovim i onim zvukom, ali verovatno na malčice drukčiji način. A to onda čini nekakvu pesmu. A ta pesma se može pevati na različitim jezicima, naravno, i može se pevati kao balada ili na operski način ili bilo kako. Nije važno, sve dok se to dobro radi. Ali to više važi za komade nego za romane.
Ličnosti u vašim komadima izgledaju mi više kao stanja bivanja u svetu u kojima se svako može naći.
Tako je. Naime, da bi se napravio stvarni komad, ovaj ili onaj glumac mora to da pretvori u svoj sopstveni lik. A i reditelj mora sve da vizualizuje na svoj način. To ne radim ja kad pišem komad. Kao pisac, vrlo snažno osećam da nisam čovek pozorišta. U tom smislu, pozorište nije moja umetnička forma. Zato mi je vrlo važno da moji komadi budu objavljeni.
Ponekad mi se čini da je odnos između vaših komada i vaših romana stvar ritma – vrlo svesno, naglašeno muzičko smenjivanje govora i mišljenja
To je tačno. Uvek je stvar u ritmu čak i na slici. Među elementima ili u njihovom odnosu uvek postoji neki ritam. Lako je reći ritam, ali je vrlo teško reći šta je on ili šta radi. Sve te pojmove – kao što su milost, ljubav, ritam – lako je koristiti, ali ih je vrlo teško istinski razumeti. Očigledno je kad su tu. Kad je tu ritam, mi to znamo. Kad je tu ljubav, to osećamo. A za mene je tako i s Bogom. Siguran sam da je Bog sve vreme prisutan. Ipak, to ne osećam tako.
Za ručkom su neki vaši prevodioci raspravljali o ideji spore proze. Posebno su neki od njih tvrdili da ništa u vezi s njom nije posebno sporo i s tim bih se složila. Zašto ste je onda tako nazvali?
Za pozorište pišem petnaest godina. Imao sam dva kratka prekida kad sam pisao prvi i drugi deo Jutra i večeri. Na kraju tog dugog perioda napisao sam roman To je Ales. Ali uglavnom sam pisao komade, komade, komade. Čak i kad sam pisao neku drugu vrstu fikcije, ona je bila nalik komadu, vrlo koncentrovana. Roman To je Ales zasnovan je na komadu Jedan letnji dan. To je citat iz Šekspirovog soneta „Da li da te s letnjim uporedim danom?“ Došao sam do jedne tačke u životu kad sam morao da napišem komad po porudžbini. Bilo mi je vrlo, vrlo teško da napišem taj svoj prvi komad, koji se zvao Te oči. Ispao je pristojan, što je bilo dovoljno. Hteo sam da se vratim kući, na mesto s kog sam došao, da pišem pesme i prozu i da se okanem pozorišta. I rekao sam, „U redu, gotovo je. Nema više.“
U isto vreme, previše sam putovao i još više pio. Morao sam da ostavim alkohol. Otišao sam u bolnicu da bih ga se ratosiljao. I prešao sam u katoličanstvo. U to vreme sam sreo svoju suprugu. U velikoj meri sam promenio svoj život. Prestao sam s javnim čitanjima. Sad retko dajem intervjue. Odbijam devedeset odsto poziva. Postoje situacije kad moram da učestvujem. Kad mi negde daju nagradu, osećam da moram da odem.
Da, znam da ne volite da prisustvujete javnim događajima.
Ali sam nemirna osoba, pa nastavljam da putujem. Imamo jedno mesto u Austriji i jedno u Oslu i dva ovde, na zapadu Norveške. Tako nastavljam da putujem između tih privatnih mesta na kojima imam sve što mi je potrebno. Retko putujem negde drugo. Ili putujem s porodicom, a to je nešto drugo. Nisam sam s flašom viskija na nekom mestu. Znate ono, kad se probudite i pomislite „Gde sam? I gde je dovraga toalet?“
Postoji li kontinuitet s onim što ste bili ranije? Ili prekid?
O, da, postoji kontinuitet u mom pisanju. Sve te stvari o kojima govorim su spoljašnje. Pisanje je nešto drugo. Pisac u meni je uvek dosledan. Ne znam da li je trezan, ali je isti kao ranije.
Govorimo o pojmu spore proze. Mislio sam da komad ne zahteva mnogo akcije. Ali da biste uspeli da prenesete istinu s pozornice publici, potrebni su veliki intenzitet i ekstremna koncentracija. Pisanje tako gustog teksta ne iziskuje nužno mnogo vremena, ali dok ga pišete traži mnogo od vas, mnogo snage. Mogu da pišem veoma, veoma brzo. Ako imam maničnu stranu, ona se ispoljava kad tako pišem.
Onda sam poželeo da usporim svoje pisanje, svoj život, sve. Tako je to počelo: želeo sam da pišem prozu i da ona bude spora, s dugim, tečnim rečenicama. Septologija je vrlo dugačka. Kad sam je završio, imala je najmanje hiljadu petsto strana. Onda sam morao da izbacim neke esejističke delove. Izbacio sam možda više od sto teoloških eseja.
Rekli ste da je njihovo autorstvo pripisano Asleovoj mladoj ženi Ales.
Da, uglavnom. Neki od njih su dijalozi s Asleom; oni su razgovarali, ali je ona imala duge monologe nalik predavanjima. Sad ništa ne znate o njenim mislima. Danas sam o tome razmišljao: da li je u redu to izbaciti? Sesilija [moja urednica] rekla je da ta mlada devojka ne može biti tako mudra, da mora postojati neki realizam na kraju krajeva.
Razmišljate li o tome da ih objavite zasebno?
Jednog dana ću se možda time pozabaviti. Siguran sam da je Ales rekla mnoge mudre stvari. Septologija nije realistički roman u tom smislu, pa to ne bi bilo pogrešno. Mislim da je ona to mogla da kaže, da zna. Mladi ljudi mogu biti veoma mudri. Možda je to bilo pogrešno, ali nikad se ne zna. I dalje nisam siguran.
Čujem da se sad između romana bavite prevođenjem. Volela bih da se više romanopisaca bavi prevodilačkim radom.
Zaista volim da prevodim. To je slično čitanju, samo što idete veoma duboko – vrlo duboko čitanje.
U stvari, kad sam bio vrlo mlad, čitao sam prevode Olava Haugea. Oni su sabrani u knjizi pod naslovom Prevedene pesme. Čitao sam Georga Trakla, austrijskog pesnika, i zaljubio sam se u njegovu poeziju u Haugeovom prevodu. Onda sam kupio Traklove sabrane pesme na nemačkom. U to vreme nisam dobro znao nemački, ali sam uspeo da ih pročitam. Nije bilo mnogo teško jer je on kao ja: stalno se ponavlja. Za njega još više nego za mene može da se kaže da su sve njegove pesme zapravo jedna pesma. Pokušao sam ponešto da prevedem, i neke verzije pesama u mom prevodu uvrstio sam u jednu ili dve zbirke svoje poezije.
Prvi put sam čitao Trakla kao tinejdžer, a pre dve-tri godine sam preveo njegovu zbirku Sebastian im Traum [Sebastijan u snu]. Te pesme su bile sa mnom oko pedeset godina. A ove godine sam objavio prevod Elegija.
Preveli ste i Kafkin Proces?
Da, i prikazi su bili sjajni. Bio sam vrlo zadovoljan. Moj izdavač, koji je Nemac, prešao je ceo prevod, svaku reč, svaki zarez. Možete imati poverenja u taj tekst. Mislim da je to najpouzdaniji prevod Procesa ne neki od skandinavskih jezika. Tada sam prvi put preveo roman. Bilo je to posle Septologije. Osetio sam da mi je potrebno da radim nešto drugo. Tako sam odlučio da prevedem Proces, jedan od mojih omiljenih romana.
Preveo sam više komada, posebno tragedija grčkih majstora: Eshila, Euripida i Sofokla. To je čin slušanja glasa, drevnog glasa. A njih trojica imaju vrlo različite glasove. Lako mi je da čujem i zapišem svaki glas na način na koji pišem, na svom jeziku, u ovom vremenu. Volim to da radim.
A sad prevodite Ravnice Geralda Marnejna.
Ne znam zašto sam počeo da čitam Marnejna. On ranije nije bio prevođen na skandinavske jezike. Čitao sam negde o njemu, učinilo mi se da je vrlo zanimljiv, a Ravnice su njegov najpoznatiji i najprevođeniji roman. Objavljen je u Švedskoj i Danskoj. Mogu da čitam književna dela na engleskom i nemačkom, ali više volim da čitam na nekom skandinavskom jeziku. Pročitao sam taj roman na švedskom i veoma mi se dopao. Onda sam poželeo da ga prevedem.
Kad sam čula da prevodite Marnejna, pomislila sam na hardangersku violinu, s četiri žice gore i četiri podžice žice ispod njih. Čini se da vi i Marnejn delite neke privrženosti.
Dobra slika. Retka stvar je sresti književni glas koji vam zaista nešto govori. To je nalik na novo prijateljstvo; ne dešava se baš često.
Kako prevodite naslov Ravnice na Ninorsk?
„Slettene.“ To je sasvim odgovarajući prevod. Tamo gde živim u Austriji, imamo ogroman, ravan predeo koji se zove Panonska ravnica. Marnejnov krajolik pomalo liči na austrijski.
Osećam da Mernejn ima sasvim jedinstven glas i način gledanja. Nikad nisam pročitao ništa slično Ravnicama, ali to liči na moj način pisanja – taj osećaj udaljenosti i blizine. Pišemo na različite načine, ali mogu da kažem da iza toga stoji sličan način gledanja.
Možda slična disciplina ili koncentracija.
Kad sam koncentrisan dok pišem – sve mora da bude precizno i tačno. Smeta mi ako je jedan zarez na pogrešnom mestu. Vidim to. Ako promenim nešto na četvrtoj strani, moraću da promenim i nešto na nekom drugom mestu. Ko zna koliko takvih veza mogu da napravim. One nisu svesne. Kad stupiš u taj univerzum i kad si, na neki način, odvojen od stvarnog sveta – kad napraviš taj sopstveni svet – on ti ne pripada.
U njegovoj formi postoji bezlična logika.
Kao pisac, doživljavam to kao nužnost – nešto se mora uraditi tačno na određeni način. Kao čitaoci, to vidimo kao logiku.
Pisanje bez nužnosti nije ništa, rekao bih. U tome je snaga. Mislim da postoje hiljade pravila kojih moram da se pridržavam dok pišem roman. Većina njih kaže ovo ne, ovo da. Pratiti sva ta pravila i pokoravati im se – to zahteva mnogo bolje pamćenje i mentalnu sposobnost od onih koje imam kao osoba. Ali mislim da smo mi mnogo više nego što znamo, da smo sposobni za neobične stvari.
Među njima je možda sposobnost organizovanja odnosa delova romana ili umetničkog dela u celinu.
Da, tu je reč o celini, o osećaju celovitosti. To je duša pisanja. Poruka dolazi iz celovitosti, iz njenog nečujnog jezika. Celovitost ostaje nečujna i insistira na nečujnosti. A da bi se ona stvorila, svaki deo mora da joj pripada. Mislim da spokojstvo dolazi od postizanja celovitosti. A to niko nikad ne može svesno da postigne.
Zato više volim da ništa ne planiram, da ništa ne znam unapred. Samo imam poverenja. Kad iza sebe imam napisanih, recimo, pet ili deset strana, na neki način je sve već tu. Već je manje-više definisano.
Da li često razmišljate o smrti?
Ne. Što joj se više približavate, što ste stariji, to manje razmišljate o njoj. Mislim da je Ciceron rekao da je filozofija način da se učimo umiranju. Mislim da je to i književnost. U njoj je jednako reč o smrti kao i o životu. Umetničko delo je živo kad ga stvarate, a čitalac onda u njega ponovo unosi život. Kao predmet, ono je mrtvo.
Merve Emre, The New Yorker
Prevela Slavica Miletić
