Foto: Filip Gurjanov
Posle tri meseca neprekidnih protesta, Janukovič je pobegao u Rusiju. Deset godina kasnije, Trg nezavisnosti je uglavnom pust. U Kijevu je na snazi policijski čas. U ratnom stanju, proglašenom u februaru 2022. kada je Rusija pokrenula opštu invaziju na Ukrajinu, masovna okupljanja su zabranjena. Najem je sada na čelu savezne agencije za rekonstrukciju, koja pokušava da obnovi zemlju onoliko brzo koliko je Rusi razaraju. Na desetu godišnjicu Revolucije dostojanstva, prošlog novembra, umesto da govori na mitingu, Najem je pozvan na drugačiju vrstu ceremonije: ponovno otvaranje mosta koji povezuje Kijev sa njegovim zapadnim predgrađima, Bučom i Irpinom, gde su ruske snage počinile neke od najtežih zločina u prvim nedeljama rata.
Nekoliko dana pre otvaranja mosta, razgovarala sam sa Najemom u njegovoj kancelariji. Agencija za rekonstrukciju smeštena je u bezličnu građevinu iz kasnog perioda sovjetske vladavine. Kancelarije deluju kao da su renovirane s ambicijom, ali uz ograničen budžet, sa vertikalnim roletnama, plastičnim zidnim oblogama i imitacijom sofe Le Korbizja u čekaonici. Na zidovima vise veliki printovi čuvene fotografije „Ručak na vrhu nebodera“ i panoramski pogled na Menhetn. „Njujork mi je omiljeni grad“, objasnio je. „A ovo je najbliže što ću mu biti u doglednoj budućnosti.“
Najem je rođen u Kabulu 1981, druge godine sovjetske invazije na Avganistan. Majka mu je umrla tri godine kasnije, posle rođenja njegovog brata Masija. Kada su se sovjetske trupe 1989. povukle iz Avganistana, Najemov otac, bivši vladin službenik, preselio se u Moskvu. Dve godine kasnije, pošto se otac oženio Ukrajinkom, porodica je prešla u Kijev. Najem se proslavio u svojim dvadesetim godinama kao neustrašivi novinar koji otkriva korupciju na najvišem nivou u Ukrajini. Posle Revolucije dostojanstva, radio je u parlamentu i igrao ključnu ulogu u reformi zloglasno korumpiranih i nasilnih policijskih snaga Ukrajine. Pre nego što se prihvatio sadašnjeg posla, bio je zamenik ministra za infrastrukturu.
Vlada je osnovala agenciju za rekonstrukciju prošlog januara, najavljujući obnovu osamnaest stambenih zgrada u Irpinu gde je, kako se procenjuje, oštećeno ili uništeno oko 70 odsto civilne infrastrukture. „Svi smo u žurbi da ljudima damo nadu“, rekao mi je Najem. „Ali to zamagljuje činjenicu da smo u ratu. Naš jedini stvarni cilj je da preživimo.“ Spremao se da krene na naporan put: prvo do lučkog grada Odese na jugu, da pogleda štetu od nedavnih napada, a zatim na oslobođene teritorije na jugoistoku da pokrene pilot projekat obnove čitavog jednog sela. „Odeš u Harkov i vidiš da je most dignut u vazduh i da ljudima sad treba još tri sata da stignu od jedne do druge tačke“, kaže Najem. „To može značiti razliku između života i smrti.“
Najemov brat Masi ranjen je u borbi na početku rata i prebačen je u bolnicu u kritičnom stanju. Automobil koji ga je prevozio išao je autoputem koji je kasnije oštećen. Popravila ga je Najemova agencija. „Moramo da ga obnovimo čak i ako će ponovo biti uništen. Nemamo izbora.“ Gradi se za sadašnjost, a ne za budućnost.
Ukrajinci imaju novu izreku: „Niko se ne vraća iz ovog rata.“ Ljudi mogu da emigriraju ili da se presele, ali rat traje. Izreka ima i doslovno značenje: od stotina hiljada ljudi koji su se prijavili u vojsku početkom invazije, samo su najteže povređeni dobili otpust. U oktobru je oko stotinu demonstranata prkosilo vanrednom stanju i okupilo se u Kijevu sa zahtevom da se ograniči vreme koje neko može provesti u vojnoj službi. Tačan broj ljudi koji su trenutno na vojnoj dužnosti, kao i broj žrtava i projektovane brojke za regrutaciju, proglašeni su tajnom. U avgustu je predsednik Volodimir Zelenski otpustio šefove svih regionalnih kancelarija za regrutaciju, toliko je korupcija bila rasprostranjena u sistemu – i tolika je bila želja da se plati beg od regrutacije. Ipak, službenici i dalje dele pozive. U decembru se ispostavilo da ministarstvo odbrane razrađuje plan za regrutaciju Ukrajinaca koji žive u inostranstvu.
Do pre nekoliko meseci, činilo se da su svi u Ukrajini znali kako će se rat završiti: Ukrajina će osloboditi svoju teritoriju, uključujući i Krim, a to će, kako se pretpostavljalo, probušiti mehur ruske propagande i izazvati kolaps Putinovog režima. Ali onda je propala dugo očekivana ukrajinska kontraofanziva, započeta prošlog proleća. Rusija i dalje drži oko dvadeset posto ukrajinske teritorije. Danas, na pitanje o kraju rata, Najem kaže: „Bojim se da razmišljam o tome. Ne znam šta bi značilo da se rat završi. Mislim da u svom životu nikad neću prestati da strahujem da rat može ponovo početi svakog trenutka. Jer Rusija nikud ne ide.“
Sličan utisak izmorenosti odavali su i mnogi drugi s kojima sam razgovarala. „Za šta se borimo – za zemlju?“ pita Katerina Sergatskova, istaknuta novinarka koja je pokrenula program bezbednosne obuke za medijske radnike. „Kažemo da ćemo nastaviti da se borimo dok se ruska imperija ne raspadne. Ali neće se raspasti.“ Denis Kobzin, sociolog iz Harkova koji je u aktivnoj vojnoj službi, ispričao mi je da je pre rata pohađao kurs o tome kako živeti u sadašnjem trenutku. „Sad sam proveo skoro dve godine živeći u apsolutnoj sadašnjosti“, rekao je. „To ti proždire svu energiju. Ne možeš da sanjaš, ne možeš da uroniš u sećanja, uvek si pomalo ’uključen’. To je život u totalnoj neizvesnosti – kao da izađeš na trčanje, a ne znaš koliko ćeš da trčiš. Ponekad moraš da ubrzaš, ali uglavnom samo treba da dišeš.“
U novembru je bivši šef Natoa Anders Fog Rasmusen, koji je dugo pokušavao da upriliči mirovne pregovore, sugerisao da bi Nato mogao da prihvati Ukrajinu bez teritorija koje su trenutno pod okupacijom Rusije. Takav aranžman bi liniju fronta praktično pretvorio u granicu i prekinuo borbe bez otvaranja pregovora sa Rusima. Najem smatra da je taj predlog razuman – na kraju krajeva, posle Drugog svetskog rata Zapadna Nemačka je postala članica Natoa dok je Istočna još uvek bila pod okupacijom Sovjetskog Saveza. „Znaš šta je bilo dobro u Drugom svetskom ratu?“ upitao je Najem čežnjivo. „To što se završio!“
Kako se pokazalo, Najemova ceremonija otkrivanja obnovljenog kijevskog mosta ostala je u senci jedne drugačije vesti. Andrij Odarčenko, poslanik u parlamentu iz stranke Zelenskog, priveden je jer je navodno pokušao da podmiti Najema. Prema tužiocima, Najemu je ponuđen novac kako bi sredstva za rekonstrukciju usmerio na univerzitet u Harkovu, na čijem je čelu Odarčenko. Najem je upozorio antikorupcijsku službu, koja je organizovala tajnu operaciju. Kada je Odarčenko pomislio da je sklopio dogovor, Najem je dobio oko 10.000 dolara u bitkoinima kao mito. Odarčenko je uhapšen nekoliko minuta pre zakazane sednice skupštinskog odbora za borbu protiv korupcije, čiji je bio član. (Na sudu se izjasnio da je nevin).
Ukrajina je u svoju treću uzastopnu ratnu zimu ušla u teškom stanju: još uvek se bori protiv demona korupcije, još uvek prkosna, ali smanjena i vidno umorna. Najem se plašio da će, ako rat potraje dovoljno dugo, Ukrajina početi da liči na Rusiju: autokratska, korumpirana, nihilistička. „Rusija je takva zato što se ’bori protiv nacista’“, rekao je on, misleći na Putinov lažni povod za rat. „A mi rizikujemo da postanemo Rusija jer se stvarno borimo protiv nacista.“
***
Opšte je mesto reći da Ukrajina vodi rat ne samo za svoj opstanak, već za budućnost demokratije u Evropi i šire. U međuvremenu, u Ukrajini je demokratija uglavnom suspendovana. Da su prilike redovne, u Ukrajini bi u martu bili održani predsednički izbori. Sve do kraja novembra – nekoliko nedelja pre isteka roka za raspisivanje izbora – izgledalo je da je kabinet Zelenskog otvoren za tu mogućnost, ali je na kraju odlučeno protiv. „Ne bi trebalo da imamo izbore, jer izbori uvek unose razdor“, rekao mi je Andrij Zagorodnjuk, bivši ministar odbrane koji je sada savetnik u vladi. „Moramo biti ujedinjeni.“
Procenjuje se da pod ruskom okupacijom živi od četiri do šest miliona Ukrajinaca. Najmanje četiri miliona živi u EU zemljama, milion više živi u Rusiji, a najmanje pola miliona živi negde drugde van Ukrajine. Četiri miliona ljudi je interno raseljeno. Ovi podaci obuhvataju znatan broj ljudi koji su postali punoletni pošto je rat počeo, a nisu registrovani za glasanje na izborima. „Izbori su javna rasprava“, rekla mi je Oleksandra Romancova, izvršna direktorka ukrajinskog Centra za građanske slobode, koji je jedan od dobitnika Nobelove nagrade za mir 2022. „Ali trećina stanovništva je povezana sa vojskom. Još jedna trećina je raseljena.“ Sa toliko ljudi isključenih iz javne rasprave, šta bi izbori uopšte značili? Postoji i jedan praktičan problem, kaže Romancova: „Izbori su povod za okupljanja“, a kada se Ukrajinci okupe, Rusija ih bombarduje.
Nije bilo planirano da aktuelna vlast toliko potraje. Bivši komičar poznat po sitkomu o naivnom školskom nastavniku koga će talas antiestablišmentskog sentimenta izbaciti pravo u predsedničku fotelju, Zelenski je izabran u trenutku kada su Ukrajinci poželeli nekoga, možda bilo koga, ko nije karijerni političar. Obećao je da će funkciju vršiti samo jedan mandat. Na parlamentarnim izborima koji su raspisani po inauguraciji Zelenskog 2019. godine, njegova partija Sluga naroda dozvolila je da se kandiduju samo oni koji su prvi put kandidati, pod sloganom „Samo nova lica“. Stranka je osvojila 254 od 450 mesta u parlamentu. Sada, kada su izbori odloženi na neodređeno vreme, Zelenski i generacija ljudi koje je on doveo u politiku, počinju da liče na one čije su iskorenjavanje nekad obećavali: pustili su korenje.
Na početku rata, kada je Rusija svakodnevno bombardovala Kijev, parlament je bio prinuđen da razmotri rizike od zasedanja u zgradi sa staklenim krovom. Poslanici su odlučili da ostanu, ali da se glasa samo o predlozima zakona koje je većina htela da iznese na sednicu i da se ograniči rasprava o amandmanima. To je centar zakonodavnog posla praktično prebacilo na kabinet predsednika. Između ostalog, parlament je odobrio ratno stanje koje je Zelenski proglasio prvog dana rata, i redovno ga obnavlja. Ratno stanje omogućava kabinetu ministara da kontroliše ko može da uđe ili izađe iz zemlje – od početka rata, izlazak je zabranjen muškarcima mlađim od šezdeset godina – i da reguliše rad svih medija, štamparija i distributera.
Kabinet Zelenskog stvorio je United News TV Marathon, danonoćni program sa vestima o ratu i diskusionim emisijama, koji je zamenio nekad živahno i raznoliko tržište televizijskih vesti. Segmenti se emituju na šest glavnih ukrajinskih kanala koji u bilo kom trenutku prikazuju istu stvar. Uprkos svom imenu, Ujedinjeni maraton je jasno dizajniran da bude sprint. U prvim mesecima rata, program je odavao utisak urgentnosti, novosti i šoka. Sada su čak i najgori dani – kada Rusija ispaljuje salve raketa koje ubijaju civile širom zemlje – isti kao i bilo koji drugi strašan dan, gde ljudi ginu na isti način, na manje-više istim mestima. Malo je toga više ostalo za analizu. „Jedina stvar oko koje se svi Ukrajinci slažu jeste da nam je potreban kraj Maratona“, rekla mi je Romancova.
Drugi mediji pod kontrolom vlade ciljaju na međunarodnu publiku. Gleb Gusev (42), obrijane glave i podšišane brade, nekad je vodio Babel, informativni sajt namenjen obrazovanim slojevima publike. Kada je pokrenuta invazija, rešio je da se pridruži ratnim naporima. Kao deo tima od četrdeset ljudi, on sad pravi video-snimke za društvene mreže u okviru inicijative Zelenskog United24 Media sa ciljem da popularizuje poruke ukrajinske vlade za englesko govorno područje. „Grubo rečeno, to je propaganda“, rekao mi je Gusev uz kafu u modernom kafiću pod nazivom Avangarden. „Ako ćemo blaže, to je reklama. Naš posao je da ilustrujemo kakvu god poruku vlada želi da prenese.“
Tokom leta, tim Guseva je promovisao viziju Kijeva za pobedničku posleratnu Ukrajinu. „Ali onda je kontraofanziva utihnula i mi smo promenili brzinu“, ispričao mi je u novembru. Fokus se pomerio na probleme uvoznika i izvoznika, a zatim i na priče o običnim ljudima pogođenim ratom. Kanal United24 na Jutjubu ima više od 900.000 pratilaca; nalog na Instagramu prati 340.000. „Moji novinarski instinkti se bune“, rekao mi je Gusev. „Ali onda pomislim, to što radim ipak nešto znači.“
Ratno stanje je praktično zaustavilo, pa čak i poništilo neke od najvažnijih demokratskih reformi pokrenutih posle Revolucije dostojanstva: decentralizaciju i uspostavljanje izabranih lokalnih uprava koje kontrolišu lokalne budžete. U gradovima i selima čiji su izabrani gradonačelnici od početka rata nestali, podneli ostavke ili su proterani – ili, kao u slučaju Černihiva, grada na severu Ukrajine, optuženi za zloupotrebu sredstava i pod sudskom suspenzijom – uvedene su vojne uprave. (U Černihivu je na kraju intervenisao nacionalni parlament u korist civilne uprave). Rezultat je mešavina raznih oblika lokalnih uprava, sa varijacijama među regionima i gradovima. U novembru, nakon višemesečnog sukoba između vojnih vlasti i lokalnih odbora oko kontrole poreza na prihode koji plaća vojno osoblje, Zelenski je potpisao zakon kojim se taj novac preusmerava u vojni budžet.
Oleksandr Solontaj, politički organizator i bivši izabrani službenik koji se bori protiv zamene civilne uprave vojnom administracijom, danas se pita da li treba da odustane: „Ako se ne borimo za demokratiju, za šta se onda borimo?“ Istovremeno, dodao je, Rusija „pokušava da nas izbriše kao naciju. Zato moramo da se zapitamo da li možemo da nastavimo da pričamo o demokratiji kada je u pitanju naš opstanak kao naroda. Možda ne bi trebalo da gubimo vreme na pitanja kao što su inkluzija ili prava manjina, na sve ono što nas čini međusobno različitim. Možda stvarno treba sve da pošaljemo u vojsku.“
***
Za Zelenskog je jesen počela loše, a završila se još gore. On i njegovi ljudi su veći deo rata proveli zabarikadirani u zgradi predsedništva, u Bankovoj ulici u Kijevu. Ceo blok je okružen vojnim kontrolnim punktovima. Sama zgrada je uglavnom u mraku. Zavese su navučene preko vreća s peskom kojima su obloženi prozori. U oktobru je Time opisao Zelenskog kao iscrpljenog i u sve dubljoj izolaciji, a njegovu administraciju kao demoralisanu uvidom da se rat ne može dobiti.
Dva dana kasnije, The Economist je objavio tekst komandanta ukrajinskih oružanih snaga Valerija Zalužnog, u kom je izneo šta je potrebno Ukrajini da se iskobelja iz dugotrajnog rata: napredne vazdušne snage, sofisticiranija oprema i bolji sistem za regrutovanje i obuku boraca. U propratnom intervjuu, Zalužni je priznao da su očekivanja koja su on i ukrajinska javnost – i, kako je nagovestio, Nato – imali od ukrajinske kontraofanzive bila preterana. U podnaslovu je pisalo: „General Valerij Zalužni priznaje pat poziciju.“
Zelenski i Zalužni su najpopularniji muškarci u Ukrajini. Istraživanja pokazuju da više ljudi veruje vojsci, i Zalužnom lično, nego Zelenskom. Njihov javni nesporazum mogao bi da destabilizuje vladu i državu. Pa je administracija zbila redove. Kada sam se u novembru sastala sa Zagorodnjukom, vladinim savetnikom, rekao mi je da je The Economist pogrešno razumeo izjavu Zalužnog. „Pat pozicija je kad niko ne može da mrdne. Mi se stalno krećemo napred-nazad. Ovo je ekvilibrijum.“ Zelenski je, na pitanje o sumornoj proceni Zalužnog, samo mlako demantovao svog komandanta i rekao da to nije pat pozicija. I da, u svakom slučaju, Ukrajina nema izbora nego da nastavi borbu: „Ako predamo trećinu svoje zemlje, ništa se neće završiti.“
U septembru je Zelenski otputovao u Vašington, gde mu je početkom rata priređivana herojska dobrodošlica – predsednica Predstavničkog doma Nensi Pelosi poredila ga je sa Vinstonom Čerčilom, a Kongres odobrio pomoć od skoro 45 milijardi dolara. Ovog puta, Zelenski nije pozvan da se obrati Kongresu, gde se još uvek raspravljalo o dodatnom finansiranju Ukrajine. U novembru je u Vašington otišao šef kabineta Zelenskog Andrij Jermak, ali se i on vratio praznih ruku. Raste nervoza oko administracije. „Šta će on u Vašingtonu?“ pitao se Oleh Ribačuk, političar koji je nekada obavljao Jermakov posao. „Zašto šaljemo nekog službenika umesto ministra spoljnih poslova?“
U međuvremenu, čak i pomoć koju su SAD i druge zapadne zemlje prethodno obećale, često je kasnila ili nije uopšte stizala. Pokazalo se da je deo isporučene vojne opreme imao kratak rok trajanja. Oprema je bila stara, proizvedena pre nego što se Zelenski rodio. Kad bi stigla u radnom stanju, često bi se pokazala nepouzdanom. „To je kao da ste isterali iz garaže starinski auto u besprekornom stanju i počeli da ga koristite za svakodnevnu vožnju na posao“, rekao mi je Sergej Leščenko, savetnik u administraciji. „Nešto mora da se pokvari.“
Leščenko se upravo vratio sa fronta u Donbasu, gde je isporučio trinaest dronova Mavic. Čini se da svi u Kijevu samo pričaju o bespilotnim letelicama. Vera i nada koje su Ukrajinci i njihove zapadne pristalice u početku polagali u sebe, svoj borbeni duh i taktičku veštinu svoje vojske, sada se polažu u dronove. Jedan poznanik koji je stupio u vojsku drugog dana rata, upravlja dronovima; prijatelj novinar koji je nedavno obukao uniformu, upisan je u školu za rukovaoca dronova. Na železničkoj stanici u Kijevu, dok sam se spremala da napustim Ukrajinu, naišla sam na grupu Amerikanaca koji su rekli da su došli u ime američkog milijardera koji želi da pokrene liniju za proizvodnju dronova u Ukrajini.
Dron od 500 dolara u stanju je da uništi tenk ili oklopni transporter vredan milion dolara i da poveća ljudske žrtve, prisiljavajući trupe da se vrate na poslove kao što je deminiranje bez pomoći vredne opreme. „To je tehnološka revolucija“, rekao mi je Zagorodnjuk. „Kao što smo nekad imali običan cirkus, a onda se pojavio Cirque du Soleil i zauvek promenio prirodu cirkusa.“ Ukrajina ima dronove od prvih dana rata. Većinom su bili mali, plaćeni mikrodonacijama prikupljenim na Zapadu, a donosili su ih volonteri, po nekoliko komada. Rusi su kasnili za tom tehnologijom, ali izgleda da su pokrenuli proizvodnju u velikom obimu dok su se Ukrajinci bavili beskrajnim pripremama za kontraofanzivu. Sada su Ukrajinci u zaostatku.
Početkom decembra, Ukrajina je sprečila svog bivšeg predsednika Petra Porošenka da napusti zemlju. Snage bezbednosti su ga sumnjičile da planira da se sastane sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, dugogodišnjim saveznikom Rusije, navodeći da bi takav sastanak „mogao da bude zloupotrebljen“. Nekoliko dana ranije, Zelenski je rekao da Rusija pokušava da orkestrira državni udar protiv njega. Porošenko, koji je kritikovao Zelenskog kako upravlja odnosima Ukrajine sa Zapadom, tvrdio je da putuje u inostranstvo da bi pomogao u naporima da se obezbedi pomoć iz Evrope, i poricao da planira da se sastane sa Orbanom. Par nedelja kasnije, Mađarska je blokirala usvajanje paketa pomoći EU od pedeset milijardi evra Ukrajini. Do tada je Zelenski ponovo odleteo u Vašington, na jedanaestočasovni pokušaj da otkoči američku pomoć Ukrajini, ali je misija propala.
Pred sam kraj 2023. Rusija je pokrenula salvu napada raketama i dronovima na stambene četvrti u gradovima širom zemlje, u kojima je ubijeno na desetine civila, dok su razaranja širokih razmera podsećala na prve nedelje rata. Ljudi u administraciji Zelenskog, nakon skoro dve godine javnog izjašnjavanja da su pregovori nemogući, počeli su da govore da Rusija odbija da sedne za sto. Za razliku od Ukrajine, čiji glavni cilj ostaje oslobođenje okupiranih teritorija, Rusija je sada investirana u sam rat – vojni napredak je sekundaran u odnosu na cilj održavanja ratne ekonomije i propagandne mašinerije. „Ovaj rat se neće završiti pregovorima“, rekao mi je Zagorodnjuk. „Zašto bi Putin hteo da pregovara?“ Pošto je ukrajinska kontraofanziva propala, a konsenzus Zapada narušen, vreme radi za Putina.
U decembru, Times je izvestio da Kremlj ispipava teren za mogući prekid vatre, ali se obraća samo američkim i zapadnim zvaničnicima, bez direktnih pregovora sa Kijevom. Iz Jermakove kancelarije kažu da su to „signali“ dizajnirani za zapadnu publiku: „To su ili informacione operacije ruskih specijalnih službi ili nepotvrđene glasine diskreditovane snažnim raketnim udarima na ukrajinske gradove. Tvrdnje da je Rusija spremna za pregovore predstavljaju grubo zanemarivanje stvarnosti.“ Ukrajinski zvaničnici sada vide bilo kakvo dogovoreno rešenje kao priliku za Rusiju da se pregrupiše i nastavi borbe, opet i opet. „Rusija se ne bori za zemlju“, rekao mi je Mihail Podoljak, savetnik Zelenskog. „Ona se bori za svoje pravo da živi u prošlosti.“
***
Pet meseci pre ruske invazije, u septembru 2021, videla sam Zelenskog na godišnjoj političkoj konferenciji koju je organizovao ukrajinski milijarder Viktor Pinčuk. Događaj, upriličen u kijevskom nacionalnom muzeju umetnosti, bio je raskošan i performativno progresivan. Pinčuk je doveo istaknute zapadne novinare, uključujući Farida Zakariju sa CNN-a i Ranu Foruhar iz Financial Timesa, da moderiraju panele. Među prisutnima su bili bivši švedski premijer Karl Bilt, bivši poljski predsednik Aleksandar Kvašnjevski i bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma, koji je inače otac Pinčukove supruge. Služili su se bogati ručkovi i večere, vegetarijanski; kolačići su bili u pojedinačnoj ambalaži, na kojoj je pisalo da su ih pripremali adolescenti sa posebnim potrebama.
Zelenski, koji je tada bio na funkciji dve i po godine, pojavio se na sceni sa Stivenom Sakurom, borbenim voditeljem emisije HARDtalk. Rejting popularnosti Zelenskog srozao se na delić onoga što je bio na početku mandata. Kada mu je Sakur postavio pitanje o borbi protiv korupcije, Zelenski je delovao iznervirano. „Ne sviđa mi se duh u kojem postavljate svoja pitanja“, rekao je. Zelenski je optužio Sakura da održava „karikiran pogled“ na Ukrajinu koji ignoriše njena dostignuća, uključujući nedavne reforme pravosuđa i stvaranje visokotehnološke industrije koja je, kako je tvrdio, učinila Ukrajinu „digitalnom prestonicom Evrope“. Dok je Zelenski išao do svog automobila, jedan novinar ga je pitao da li planira da se kandiduje za još jedan mandat. U to vreme je bilo očigledno da će Zelenski morati da prekrši obećanje da će biti predsednik sa jednim mandatom, da bi ispunio svoju posvećenost rešavanju problema korupcije u Ukrajini. Zelenski je novinaru rekao da bi više voleo da završi ono što je započeo i da ode na odmor.
Dok se Sovjetski Savez raspadao, od 1989. do 1991. godine, više od deset država pokušalo je da se rekonstruiše iz specifične vrste ruševina: ogromne birokratije, planske ekonomije i korumpiranih mreža koje su pokretale sistem sebi uprkos. Mađarski politikolozi Balint Mađar i Balint Madlović pisali su da se režimi koji su iz toga nastali mogu razvrstati u tri kategorije: liberalne demokratije, kao što su baltičke države Estonija, Letonija i Litvanija; patronalne autokratije, kao što su Rusija i Belorusija; i patronalne demokratije, kao što je Ukrajina. Patronalna demokratija ima više političkih aktera – ako je autokratija, prema definiciji Mađara i Madlovića, „jednopiramidalni sistem“, onda je demokratija „višepiramidalni“ – ali je svaka od konkurentskih političkih mreža vezana novcem i moći jedne osobe, uglavnom muškarca, koji se pozicionirao kao naslednik dela birokratije sovjetske države. Mađar i Madlović su ove mreže nazvali „tvrdoglavim strukturama“.
Deo problema sa patronalnim demokratijama je to što su patroni takođe stubovi političkog sistema. „Ukrajinske reforme zovem ’šut-u-dupe reforme’“, rekao mi je Ribačuk, dugogodišnji političar. „Šutneš nekog u dupe, reforme se pokrenu malo unapred, šutneš još nekog, još malo napreduju.“ Ali danas, kada takve reforme od Ukrajine – zemlje koja podnosi neopisive gubitke u svojoj borbi za demokratiju – zahteva Zapad, to može zvučati bolno nepravedno. „Teško je izgraditi antikorupcijske mehanizme usred rata“, kaže Mustafa Najem. „Nivo korupcije se smanjuje kad je u opticaju manje novca. Mnogo je para u ratu.“ On ističe da zapadna pravosuđa još uvek nisu osmislila metod za zaplenu ruske imovine u inostranstvu i njeno preusmeravanje u Ukrajinu na ime reparacija u realnom vremenu. „Znači, vi nemate resurse da zaplenite imovinu na svojoj teritoriji, u Londonu ili Njujorku? A mi treba da imamo resurse da hapsimo korumpirane ljude?“
Pre rata, Zelenski je potpisao ambiciozan propis sa ciljem da zaštiti ukrajinsku politiku od super bogatih. Zakonom je formiran registar oligarha kojima bi bilo zabranjeno da finansiraju aktivnosti političkih partija i da se nadmeću za državnu imovinu na velikim tenderima za privatizaciju. Mihail Minakov, ukrajinski politički filozof, napisao je da je rat ubrzao tzv. deoligarhizaciju, ne samo jačanjem Predsedništva već i time što je oligarhe koštao dela njihovog bogatstva. Sada kada su oligarsi oslabljeni, pisao je Minakov početkom 2023, postavlja se pitanje šta će zameniti patronalno-demokratski sistem: liberalno-demokratski okvir ili autokratija. „Sa centralizacijom moći, potpunom kontrolom tokova informacija u masovnim medijima i disciplinom ratnog stanja, društvo bi moglo spremno da prihvati jednopiramidalnu patronalnu vladavinu u zamenu za pobedu i brz ekonomski oporavak“, upozorio je Minakov. Potom je uverio svoje čitaoce da će, sa ukrajinskom pobedom koja samo što nije, podrška takvom centralizovanom sistemu brzo nestati.
Zelenski, nekada autsajder, i sam ima svoju patronalnu mrežu. Kabinet predsednika vodi Andrij Jermak, pedesetdvogodišnji bivši filmski producent. Ljudi koji su u redovnom kontaktu sa administracijom govore o Jermaku kao da ima više moći od predsednika. Navodi se da je Jermak postavio svoje saradnike na visoke, unosne pozicije po državnim organizacijama i nadzornim odborima. Jedan od Jermakovih zamenika Oleh Tatarov zasut je optužbama za primanje mita. Ali kada su ukrajinske antikorupcijske službe pokrenule istragu, Jermak je javno stao u odbranu Tatarova; istraga je zatim zatvorena. Od tada se pojavilo još optužbi, ali Tatarov je zadržao funkciju. Činilo se da Jermak nije bio voljan da uradi bilo šta što bi moglo da skrene fokus sa rezultata kabineta. (Jermakov predstavnik je rekao da Jermak nikada nije bio uključen ni u kakvu istragu u vezi sa Tatarovom).
Taj pristup – da je rat vreme za akciju, a da će se sitnice kasnije rešiti – uživa podršku administracije. „Rizik od autoritarnosti koji predstavlja Zelenski, drugačiji je od onoga što smo ranije imali“, rekla mi je Natalija Gumenjuk, jedna od vodećih novinarki. „Nije da on želi da se obogati – to je njegova želja za efikasnošću.“ Zastala je, pa je napomenula: „Ne kažem da je to bolje.“
Te 2021. godine, konferencija u muzeju završena je oproštajnom večerom u glavnoj trpezariji. Ali oko tridesetak gostiju, uključujući mene i nekoliko drugih novinara, pozvani su da se pridruže Pinčuku u zasebnoj prostoriji. Na jelovniku su bili biftek i izbor vina iz kolekcije milijardera. „Smučilo mi se ono vegansko sranje“, izjavio je Pinčuk tokom zdravice. (Pinčukova kancelarija osporila je moje sećanje na ovaj događaj.) Dodao je da će vina predstaviti Zakarija, voditelj sa CNN-a. Iako se prisutni nisu zakleli na tajnost, Pinčuk je očigledno pretpostavljao da niko neće pisati o povremenom omalovažavanju proklamovanih vrednosti vlastitog skupa. Tako funkcionišu patronalne mreže: postoje formalna pravila, a postoje i pravila za bogate sa jakim vezama, koji na osnovu decenija iskustva pretpostavljaju da će im ljudi činiti usluge i čuvati njihove tajne.
Ukrajinci zaista hapse zvaničnike osumnjičene za korupciju, mada svako hapšenje pojačava utisak da je korupcija sveprisutna i nerešiva. U septembru, pošto su novinari otkrili dokaze da je ministarstvo odbrane po naduvanim cenama kupovalo hranu i odeću, čak i neku neprikladnu za borbu, Zelenski je bio primoran da razreši svog ministra Oleksija Reznikova. (Reznikov je pojedine nepravilnosti nazvao „tehničkim greškama“, a vlada je pokrenula niz istraga.) Ukrajina je takođe pronašla načine da preuzme deo poslovnog profita i iskoristi ga za izgradnju nove vodovodne mreže u oblastima koje su zavisile od brane Kahovke, na jugu zemlje, koju su ruske snage digle u vazduh prošlog juna. Izgradnju je izvela Najemova agencija i završena je za nekoliko meseci; u vreme mira, kaže on, bile bi potrebno više godina. Njegova agencija je uspela da pojednostavi mnoge delove procesa, uključujući i ekološku reviziju. „Da, mnogo toga ne može da bude transparentno u ratu i mnogi to zloupotrebljavaju“, kaže Najem. „Sredićemo to, ali gubimo vreme.“
***
U novembru sam prešla preko obnovljenog mosta ka zapadnom predgrađu Kijeva. Kad sam poslednji put bila u Buči, u junu 2022, tek su stigli vozovi koji su prevozili modularne kuće iz donacije Poljske. Izgledale su uredno i moderno, kao beli brodski kontejneri sa priključcima za vodu i struju, ali su stanovnici Buče bili sumnjičavi. Ukrajinci čuvaju svoje kuće kroz generacije. Veruju da prava kuća ima temelj i zidana je od cigle. Najem to naziva „mentalitet mudrog praseta“, po najpraktičnijem od tri brata iz bajke. Kad je njegova agencija ponudila da uništene kuće zameni kućama napravljenim od lakših, savremenih materijala, mnogi su to videli kao prevaru. Postoji i hronična manjkavost u vlasničkoj dokumentaciji – kuća može biti upisana na ime člana porodice koji je sada u inostranstvu, a dešava se da vlasništvo nad zemljištem uopšte nije ni bilo upisano – što u mnogim slučajevima otežava početak izgradnje.
U Buči su oni koji su preživeli okupaciju mogli sebi da priušte da budu izbirljivi. Bezbroj stranih zvanica dolazilo je da obiđe ruševine i mesta ruskih ratnih zločina. Hauard Bafet, sin milijardera Vorena Bafeta, posetio je Buču nekoliko puta i dao 500 miliona dolara za pomoć obnovi Ukrajine. U novembru sam prošla Vokzalnom ulicom, preko onoga što se sada zove Trg Bafet, sa Katerinom Ukrajincevom, advokatkinjom i aktivistkinjom koja je i članica gradskog veća Buče. U proleće 2022. godine po ovoj ulici bili su rasuti spaljeni ruski tenkovi i leševi lokalnih stanovnika, koji su isterivani iz svojih kuća i streljani. Tada se činilo da na Vokzalnoj više nema nijedne neoštećene građevine. Sada se tu nižu kuće pastelnih fasada, iza sjajnih metalnih ograda koje se slažu s krovovima. Ali, kaže Ukrajinceva, „neke su prazne jer ljudi nemaju para za nameštaj“.
Mnogi stanovnici Buče, nekadašnjeg predgrađa za srednju klasu, sada jedva sastavljaju kraj s krajem. To je delom zato što su imućniji stanovnici napustili zemlju, ali Ukrajinceva takođe ukazuje na opštu nezaposlenost. Nedavno je raspisala oglas za asistenta u svojoj advokatskoj kancelariji, koja je ponovo otvorena u leto 2022, pod pretpostavkom da će zaposliti neku mladu osobu, sa ograničenim kvalifikacijama. Stiglo joj je mnoštvo prijava advokata na dobrom glasu koji su ostali bez posla. Praksa Ukrajinceve je orijentisana na preduzeća, posebno na stambene zajednice. Takođe, pomaže ženama da se snađu u pravnom sistemu kako bi pronašle tela svojih najbližih da ih sahrane kako dolikuje. Jedan takav slučaj ticao se tri pogrešno identifikovana tela, od kojih je svako prebačeno u pogrešno mesto pod pogrešnim imenom.
Kao gradska odbornica, Ukrajinceva je u opoziciji gradonačelniku Anatoliju Fedoruku. Kao i mnogi koje sam srela u Buči, ona ga smatra bar delimično odgovornim za nespremnost na početku rata. Teritorijalna odbrana nije bila postavljena, nije bilo planova za evakuaciju, a Fedoruk je do poslednjeg trenutka uveravao ljude da neće biti invazije. (Fedoruk kaže da je odbranu i evakuaciju trebalo da organizuju nacionalne vlasti, a da je on učinio sve što je mogao.) Fedoruk je gradonačelnik Buče već 25 godina – „kao Putin!“ uzvikuje Ukrajinceva. Ali sada je nesmenjiv: u ratnom stanju su suspendovani i lokalni izbori.
Kontejnerske kuće iz Poljske se nisu makle mnogo dalje od železničke stanice gde sam ih poslednji put videla. Sada su poređane po parkingu između pijace i velikog stambenog bloka. Iz daljine izgledaju kao niz individualnih garaža. Većina onih koji u njima stanuju nisu meštani Buče čije su kuće uništene, već su to raseljeni sa istoka zemlje. Stalni stanovnici Buče prolaze pored tih kontejnera na putu do pijace; prozori su u visini očiju. Svaka soba ima po dva kreveta na sprat – možda su dizajneri imali na umu samce ili porodice sa decom, ali u mnogim sobama žive po dva para. Značajan broj interno raseljenih ljudi u Ukrajini sada živi sa fizičkim ili mentalnim invaliditetom. Neznanci koji dele ove sobe prinuđeni su da brinu jedni o drugima.
Rat je uspostavio novu socioekonomsku hijerarhiju. Čak i pre invazije, milioni Ukrajinaca su zavisili od doznaka – novca koji su slali članovi porodica koji rade u inostranstvu – ali su 2022. ukupne doznake pale za oko pet procenata, a čini se da je iznos nastavio da pada. Manjak se uglavnom nadoknađuje iz međunarodne pomoći. „Znate ko je najveći neprijatelj demokratije?“ pitao me je Solontaj. „Siromaštvo. Možete imati bogatu zemlju bez demokratije, ali ne možete imati siromašnu zemlju sa demokratijom. Sve organizacije koje distribuiraju humanitarnu pomoć rade na spasavanju naše demokratije. Popravljaju cevi i postavljaju generatore. Da ne bismo imali milione ljudi koji više nemaju šta da izgube.“
Ipak, interno raseljeni čine novu nižu klasu. Većina nema posao. Njihov smeštaj je često podesan samo u hitnim slučajevima – što je bio i ovaj rat, pre nego što je počelo da izgleda kao da se nikada neće završiti.
Višespratnica u kojoj se nalazi stan Ukrajinceve pogođena je minobacačkom granatom, a zatim su je ruski vojnici opljačkali. U međuvremenu je popravljena. Ovih dana, Ukrajinceva vodi volontersku operaciju iz male kancelarije u prizemlju. Prikuplja sredstva za kupovinu opreme za vojsku, koju volonteri na Zapadu kupuju i šalju putničkim autobusima kao nepraćen prtljag. Tog dana kad sam je posetila, odvezle smo se do autobuske stanice u Kijevu da dočekamo pošiljku terminala Starlink koja je stigla iz Nemačke. Ukrajinceva mi je pokazala fotografije vojnika kojima je njena grupa pomagala. Nisu svi više živi. Svaku fotografiju prati priča. Jedna grupa momaka je tražila pojačalo za signal mreže koji bi mogli da okače na granu i koriste za povezivanje telefona na internet. Izvukla ga je iz fioke stola da mi pokaže.
„Ali to nije bezbedno“, rekla sam.
„Ništa od toga nije bezbedno“, uzvratila je.
***
Sa Denisom Kobzinom, sociologom, srela sam se u pivnici na periferiji Kijeva. Bila je krcata muškarcima koji su izgledali kao kancelarijski službenici, ali su, poput Kobzina, mnogi od njih bili aktivni vojnici koji žive u blizini i svraćaju na pivo između kraja radnog dana i policijskog časa. Prethodni put sam Kobzina videla nekoliko nedelja pre invazije, u njegovoj kancelariji u Harkovu. Ispričao mi je kako dosad nije naročito uvažavao koncept poremećaja od posttraumatskog stresa, mada je završio psihologiju na osnovnim studijama, sve dok se nije i sam suočio sa traumom rata. „Prefrontalni korteks ti je naprosto preopterećen. Jača amigdala. Svuda neprestano osećaš pretnju. To je iscrpljujuće. Ne možeš da se fokusiraš. Dodaj tome smrt ratnog druga, porodični raskol, i nećeš biti u stanju da se izboriš.“ On sad nudi savetodavne sesije veteranima i aktivnim vojnicima. „Uspeo sam da razgovorom smirim nekoliko ljudi koji su hteli da sebi oduzmu život“, kazao mi je.
Oni koji su ostali, često nemaju strpljenja za Ukrajince u inostranstvu. „Jako sam ljuta na žene koje odlaze i ostavljaju svoje muževe ovde“, rekla je Ukrajinceva. „Ili ste porodica ili niste. Trebalo bi zajedno da prolazite kroz sve.“ Stopa razvoda je naglo porasla, a veruje se da su mnoge žene koje su otišle u zapadnu Evropu izgradile za sebe nov život. „Svaki momak koga znam, koji je poslao svoju ženu i decu u inostranstvo, sada je razveden“, kaže mi Kobzin. Sve je dublji jaz između onih koji su ratovali i onih koji nisu. Savetnik Zelenskog Leščenko se slaže: „Vreme je da se vrate ljudi koji sebe smatraju Ukrajincima. Škole u Kijevu su otvorene – sve imaju skloništa. Moji prijatelji koji stalno smišljaju izgovore više mi nisu prijatelji.“
Od svih s kojima sam razgovarala, ovaj sentiment ne deli samo Najemov brat Masi, advokat koji je postao vojnik. Izgubio je desno oko kada je njegovo vozilo odletelo u vazduh. „To je psihološki izazov, uklonili su mi deo mozga“, ispričao mi je, trljajući čelo iznad oka koje mu nedostaje. „Teško mi je da kontrolišem svoje emocije. Povremeno sam jako uznemiren. Imao sam napade paranoje.“ Masi i dalje vodi advokatsku firmu, koja zapošljava tridesetak advokata. Nedavno, kada mu je nepošteni klijent izložio firmu talasu javnih kritika, Masi je plakao tri sata, što je pripisao svojoj traumi. „Zahvalan sam ljudima koji su napustili Ukrajinu i odveli svoju decu“, rekao je. „Kao što sam zahvalan svom ocu koji me je sa pet godina doveo ovde i izvukao iz ratnih trauma.“
Mada rat stvara nove društvene i ekonomske podele, sama vojska ih briše. „Veliki deo rata sam proveo sa ljudima koje nisam mogao ni da zamislim zajedno u miru“, ispričao mi je Kobzin. „Tu su Azerbejdžanac, Jermenin, Jevrejin, antisemita, jedan sitni kriminalac i jedan krupni preduzetnik. Među nama nije bilo svađa, prvo zato što smo svi imali zajednički viši cilj, a zatim i zato što smo formirali međusobne veze i sada imamo interes da prihvatimo jedni druge onakve kakvi jesmo. Ovaj dečko će možda pričati o nekim antisemitskim teorijama zavere. Ali on je sad član porodice. Sutra idete u bitku i nemate nikoga osim jedni druge.“ Od stotinu ljudi u četi s kojom je Kobzin počeo u februaru 2022. godine, procenjuje da je oko 35 teško ranjeno, a desetak ubijeno. Ostali su i dalje na aktivnoj dužnosti.
Dok sam boravila u Ukrajini, parlament, koji je nastavio rad u skoro punom kapacitetu godinu dana nakon početka rata, razmatrao je zakone kojima bi se legalizovali istopolna partnerstva i upotreba medicinske marihuane. Prva mera bi pomogla zemlji da ispuni uslove za ulazak u Evropsku uniju, a takođe bi se, kako su objasnili predlagači u parlamentu, odužili LGBTQ osobama koje služe vojsku. Druga mera je promovisana kao korisna za veterane koji pate od post-traumatskog stresnog poremećaja. (Parlament je u decembru glasao za legalizaciju medicinske marihuane; sudbina zakona o istopolnom partnerstvu ostaje neizvesna.) „Sve su to znaci da se društvo kreće u pravcu evropskih praksi“, rekao mi je Leščenko.
Sredinom decembra, Evropska unija je sa Ukrajinom započela zvanične pregovore o pristupanju. Ukrajina će morati da ispuni pravne i društvene standarde demokratije – što uključuje funkcionalne političke institucije, zaštitu od diskriminacije i suzbijanje korupcije – a koje ne ispunjavaju čak i neke punopravne članice, kao što je Mađarska. U izveštaju Nacionalnog demokratskog instituta o usklađenosti Ukrajine sa zahtevima Evropske unije, kao ključni problem identifikovan je nedostatak medijskog pluralizma. Ali istraživanje Instituta je takođe pokazalo rast podrške za LGBTQ prava: 72 procenta, u poređenju sa 28 procenata u 2019. Za razliku od mnogih drugih društava u ratu, čini se da je tokom protekle dve godine Ukrajina postala više, a ne manje tolerantna. „Sama Evropa je ideologija“, kaže politički organizator Solontaj. „Ona je svetionik ka kojem mi plivamo.“
Solontaj mi je takođe rekao da je, u svojim naporima da pomogne izabranim administracijama da zadrže vlast uprkos ratnom stanju, otkrio da ima „sve više rata i sve manje demokratije. Tamo gde demokratija još postoji, to je slučajnost.“
Svi sa kojima sam ove jeseni i zime razgovarala u Ukrajini – razni političari, vladini zvaničnici, građanski aktivisti, novinari, jedan izdavač knjiga, filmski producent i nekoliko vojnika – rekli su da više ne razmišljaju o kraju rata. Nisu u stanju da zamisle kraj. To je znak koji ozbiljno zabrinjava, ne samo zbog nastavka borbe već i zbog onoga za šta se bore. Demokratija je, na kraju krajeva, vera da svet može biti bolji. Ukrajinci se ne predaju. Ali, kako mi je Kobzin rekao, „odrekao sam se svoje slobode da bih mogao da se borim za svoju slobodu. I to važi za skoro sve koje poznajem“.
Prevela: Milica Jovanović
