Kada sam čula da je Zoran ubijen prvi put sam u životu zaplakala nad Srbijom. Pomislila sam: baš nam se ne da. Zoran je bio naša nada, naša najjača karta, on je bio ta naša Evropa ka kojoj težimo više od dva veka. Verovala sam da smo s njim na domaku našeg sna. Verovala sam u našu budućnost zato što imamo Zorana. Nekim čudom nam se bila osmehnula sreća da na čelo Srbije dođe čovek koga su krasili retka inteligencija, briljantnost i energija. Ne ustežem se da glasno kažem da se ponosim što je premijer Srbije bio nemački doktor filosofije, što smo imali lidera koji je po svom obrazovanju i sposobnostima prevazilazio svoje kolege. A eto, zatekao se baš kod nas, u Srbiji. Činjenica je da u srpskoj istoriji nismo imali državnika koga je krasilo toliko evropejstvo, briljatnost i obrazovanje.
Kroz glavu mi proleće Knez Mihailo, nesuđeni reformator, pod čijim spomenikom smo zajedno proveli tolike dane, te 1996. godine.
O Zoranu ne mogu da govorim samo kao o političkoj ličnosti. Ružica, njegova žena, zna koliko sam ga volela. Često smo ga se sećale kako je, kao mladi filozof, pravio malu decu svojim starijim kolegama. Tokom osamdesetih godina, kada su cvetale tribine, sa naočarima a la Trocki, on tek izbije iz poslednjeg reda i onako zabriljira i kao od šale održi svojim profesorima lekciju. Negde oko sredine osamdesetih godina započela je velika rasprava o civilnom društvu između filozofa Srbije i Slovenije. Slovenci su tvrdili da se u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) može razviti civilno društvo, dok smo mi iz Srbije tvrdili da ne može. U Sloveniji su obožavali Zorana, bio je njihov guru. Na Bledu se održavao važan filosofsko-politički skup, a mi iz Beograda smo rešili da krenemo sa našim klincem Zoranom da se pravimo važni. Dođe Zoran iz Nemačke, pokupi nas kolima, Nebojšu Popova, Svetu Stojanovića i mene, i krenemo u Sloveniju. Naš vunderkind nas nije izneverio i još jednom je očarao braću Slovence, objašnjavajući nam “uslov mogućnosti”.
Iako su mnogi umeli da cene Zorana, često sam se pitala zašto privlači toliko mržnje u Srbiji. Jedan moj prijatelj rekao je da je u pitanju zavist, koju je ovako opisao: “Mrze Đinđića jer su inferiorni i zavidni. Zato što on nema autoritet iznad sebe. Ni crkvu, ni Nikolu Pašića, ni Staljina, ni Amerikance, ni Tita, ni Dražu, ni kralja, ni tatu, ni mamu, ni rodni kraj. Moraš, bato, nečemu da se potčiniš, jer ako nećeš, ti se onda kao smatraš boljim od nas… A plus ih još i svaki put izradi, jer je pametniji. To su naprosto patrijarhalna, konzervativna g… koje nervira kad neko nekažnjeno odbija da ima autoritet.”
Pišem ove redove iz Meksika ne samo zato da bih iskazala svoju potresenost zbog ubistva Zorana Đinđića. Hoću da kažem zašto je ubijen i ko ga je ubio. Srbija ne sme da se pravi luda i da još jednom zapuši uši. Hipokriziji nema mesta jer Srbija sedi na tempiranoj bombi. Nije Zorana ubio nikakav “zemunski klan”, jer takva terminologija sugeriše da je premijer bio kriminalac, nekakav narkotrafikant, u lancu mnogih, već ubijenih krimosa. Po toj teoriji nekako ispada da se nije desilo političko ubistvo, da iza toga ne stoje ekstremisti, nego da je reč o ljudima koji, eto, ne poštuju zakon. Ali to jednostavno nije istina. Kada se kaže “organizovani kriminal”, to zvuči neutralno, jer njega svuda ima, manje ili više. Prikriva se realnost da je taj “zemunski klan” deo (bivše) vlasti, one ubilačke, koja je preživela 5. oktobar, osvežila se i krenula u akciju. Tako “organizovani kriminal” je organizovani deo Miloševićeve policije i vojske. Ti koji ubijaju imaju visoke pukovničke i generalske činove i dobili su ih zato što su ubijali.
Kažu, nije dobro radilo Zoranovo obezbeđenje. Možda, ali je to ipak još jedna obmana. Jer, od vlasti, to jest paramilitarne vlasti, nemaš gde da se skloniš. Nije Zoran vladao i sve stavio pod kontrolu, kako to neki zlobno misle. Da je uklonio Crvene beretke i sve njihove veze, danas bi bio živ. Vladale su i danas vladaju masovne ubice koje su okupili Slobodan Milošević i njegovi najbliži saradnici. A to su isti oni koji su ubijali civile po Hrvatskoj i Bosni. Isti oni koji su ubili Ćuruviju i Ivana Stambolića, isti oni koji su pobili ljude iz SPO na Ibarskoj magistrali, isti oni koji su danas ubili Zorana Đinđića. Štitili su ih, namerno i nenamerno, političari koji su se protivili famoznoj “gvozdenoj metli”. Umesto da je DOS, po preuzimanju vlasti, sve formacije pod oružjem razoružao i napravio nove službe, odjednom je zavladao neki zalutali strah da će nam se dogoditi 1945, da ćemo prekršiti ljudska prava i zakone i povrediti nezavisno sudstvo. Šampioni prava i ljubitelji Mladića.
Znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i, sada, Zorana Đinđića. Bivši i sadašnji službenici koji nisu razjureni i pohapšeni. Ista ta službenička fela, taj kordon smrti, štiti Mladića i Šljivančanina. Srbija ne sme u sebi da krije takve tajne. Vanredno stanje ne treba ukinuti dok se zločinci ne zatru. Omražena “metla” treba da radi kako više nikome ne bi palo na pamet da od Srbije pravi podzemne hodnike u kojima žive ubice. Tu poruku im je poslao Zoran Đinđić. Raščistio je političku scenu, ono njeno ekstremno krilo, koje je davalo legitimitet naoružanim bandama ubica koji su sebe nazivali “patriotima”. Više im niko nije ostao. Zoran je ubijen upravo kada im je postalo jasno da je igranka završena.
To nije kraj priče, ona tek treba da se raspliće. Stranke, civilne organizacije, stručnjaci i građani treba da se okupe oko novog ustava koji će postaviti temelje naše zajednice. Donošenje novog ustava Srbije mora da stavi tačku na priču o teritorijama i to u oba smera. Niti nam treba da se širimo, niti treba da se cepamo i raspadamo. Ne verujem u “logiku istorije” koja tobože nalaže da se moramo raspadati da bismo se jednog lepog dana ujedinili.
Odakle da počnemo? Od odgovornosti. Od toga da se DOS raspao pre nego što je stvarno uspostavljena njegova vlast. Od toga da revolucija od 5. oktobra nije završena, o čemu svedoči mrtav Zoran Đinđić. Od toga da u državi u kojoj je ubijen predsednik vlade neko mora da podnese ostavku, a da pri tom ne preti da će povući svoje poslanike kada treba glasati za reforme.
Ovo što nam se desilo nije opomena, već nalog da se vratimo na početak i da se prisetimo šta su naši ciljevi i principi do kojih držimo. Srušili smo Miloševića zato da bismo od razorene Srbije napravili modernu državu koja pripada Evropi. Ja predlažem da ne odustanemo ni po koju cenu.
Volela sam Zorana, bio mi je prijatelj!
Meksiko, 12. marta 2003.
(Objavljeno u listu “Danas”)
