foto: Sandro Lendler
Pisac Vladimir Arsenijević na ovogodišnjem zagrebačkom Interliberu promovirao je svoju novu knjigu “Duhovi” (Laguna, Beograd 2023.), zaključni dio tetralogije “Cloaca Maxima”, započete romanom “U potpalublju” (Laguna, Beograd, 1994.) Postjugoslavenski prostor je krovna tema našega razgovora. Od debitantskog “Potpalublja” do “Duhova” skupilo se trideset godina i sad nas zanima bilanca privatnog i javnog u okrilju aktualnosti, u sličnostima i razlikama koje naš sugovornik primjećuje kao pisac, prevoditelj, izdavač i aktivist, osnivač i kreativni direktor regionalnog književnog udruženja Krokodil.
Kao pojam, postjugoslavenski prostor je u eteru politika bivših država Jugoslavije: nevidljiv, nepriznat, iako postojeći. Neće doći do toga da instanca kulturne politike s jedne ili druge strane granice odjednom odluči da imamo istu premisu u kulturnoj proizvodnji.
Naravno da neće. I to smo već videli. Gurate izvesnu stvar do određene granice i uz to imate jako puno javne podrške. Ali kad dođete do zida iza kojeg je čisti domen real-politike na Balkanu, tu je ćao-zdravo. Jako me iritiralo kad su nam na regionalnoj konferenciji “Jezici i nacionalizmi” ljudi prilazili u nekoj fejk-dobronamernosti u stilu “pa dobro, to je na kraju akademsko pitanje, kakve to veze ima”. A istovremeno se odvijala ona pobuna klinaca u Jajcu gde su se deca hrvatske i deca bošnjačke nacionalnosti pobunila protiv obrazovne segregacije. Kao, oni se koriste različitim jezicima pa ih treba podeliti da mali Bošnjaci idu ujutru, a mali Hrvati popodne u istu školu. Koga vi možete da zajebavate na taj način? Pritom je, naravno, jezik samo poluga za opasniju nacionalističku manipulaciju što se provodi kroz sistem takozvanih nacionalnih školskih predmeta.
Nacionalistički princip obrazovanja je u Hrvatskoj internaliziran od 1990-ih, u tome živimo. Sreća da postoji internet kao prijatelj naspram sistema indoktrinacije kroz nacionalni kurikul, primjerice. U čemu je internalizacija nacionalizma u obrazovnom sistemu Srbije?
Mislim da se danas iskustva Srbije i Hrvatske već tako dramatično razlikuju, da se to posebno reflektuje na način na koji odrastaju mlade generacije. U Hrvatskoj – uz sve probleme koji nisu mali i uz situaciju koja nije idealna – za razliku od Srbije ima mnogo više svežeg vazduha. Hrvatska je mnogo otvorenija nego što je današnja Srbija. Čini mi se da je Hrvatska, za razliku od Srbije, sve manje sklona perpetuiranju krvavih zabluda iz prošlosti. A u Srbiji smo nažalost odgojili zastrašujuću generaciju. Naravno da u toj generaciji ima fenomenalnih mladih ljudi, to je jasno. No važno je pogledati širu sliku. Nasilje koje se ispoljava na zidovima zgrada, na ulicama gradova Srbije. Hiljade murala i grafita s likom Ratka Mladića s istim samoreplicirajućim porukama: srpski heroj, srpski heroj, srpski heroj…
Znate da je 3. maja u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” došlo do masovnog ubojstva čiji je počinilac trinaestogodišnji dečak. Stanujem u blizini te škole, onde neprestano gore sveće, posađeno je deset sadnica drveća za komemoraciju deset dečjih žrtava. Ali na zidu škole, neposredno do ulaza kojim je taj dečak ušao u školu, ogromnim slovima piše “Grobari Vračar”. Grobari su huliganska grupa, mafijaška i također državna služba koja se bavi najmračnijim poslovima. Uvek su pored likova Ratka Mladića i drugih mrziteljskih i šovinističkih grafita ispisani inicijali “GV”. Preko puta ulaza u školu “Vladislav Ribnikar” bio je mural s likom Vladimira Putina, pa je desetak metara dalje u parku “Mitićeva rupa” s pogledom na dečje igralište bio ogroman grafit na kojem je pisalo “Kad se vojska na Kosovo vrati”. Sto metara dalje bio je onaj čuveni mural Ratka Mladića, a on je bacao takvu senku na sve druge da gotovo niko nije primećivao da je tik do njega bio – a više nije – mural Draže Mihailovića. I šta očekujete? Šta se dešava u dečjim glavama? Uvek mi je bilo problematično reći “aha, Srbija je pet, deset godina u zaostatku za Hrvatskom”. Bilo je prekompleksno, nije se moglo izraziti tako jednostavnom usporedbom. Ali danas! To su zaista dva puta. Što opet ne govori mnogo dobrog o Hrvatskoj, nego jako lošeg o Srbiji.
Popkulturno ljepilo
Što nas onda spaja?
Popularna kultura. Mogu misliti bilo šta o bilo kojim predstavnicima muzičkih scena, televizijskih produkcija i kojekakvog treša koji se proizvodi. Treš je lepljiv na regionalnom nivou i obavlja ono što različiti idealizmi ne uspevaju da razreše. Naprimer, nisam znao da li da se smejem ili da plačem kad smo bili na putovanju po regionu. Pošli smo iz Beograda, videli bilbord “Aca Lukas, beogradska Arena, najveća žurka na Balkanu”. Došli u Sarajevo, videli bilbord: “Aca Lukas, hala Skenderija, najveća žurka na Balkanu”. U Zagrebu evo gledam: “Aca Lukas” na bilbordu. Kad smo otišli u Ljubljanu pisalo je “Aca Lukas, hala Tivoli, najveća žurka”. E, ali mi više nismo na Balkanu, šta je ovo? Mi dakle možemo da se ljutimo koliko hoćemo, ali je oporavljajuća činjenica u saradnji i koprodukciji, što garantuje distribuciju na širem području. I sve što može da se izrazi u brojkama zapravo je fenomenalno. Ne treba tu više nikakav herojski princip. Oni to rade jer se naprosto isplati: a tu je onda nešto što mene zbunjuje.
Radili smo sve što smo mogli u ime književne komunikacije i zajedničkog prostora književnosti da stvari budu kako treba. Svejedno, što se izdavaštva tiče, opstaju i dodatno su ojačani nacionalni izdavački feudi. Srpsko izdavaštvo i hrvatsko izdavaštvo, plus dve kolonije – Bosna i Hercegovina, gde imaju nešto malo autonomije izdavačke reči, i Crna Gora, koje u celom ovom prizoru jedva da ima. Ispostavlja se da u tim kolonizovanim sredinama kao kupac možete da birate knjigu jednog pisca u fensi hrvatskom izdanju ili traljavom, ali dostupnijem srpskom izdanju, pa izvol’te. U Hrvatskoj i u Srbiji tu privilegiju kao kupac praktično nemate, a šteta ide doslovno na svakoga.
Ako 2000. godine u Srbiji ni najokoreliji nacionalista nije mogao da negira šta se dogodilo u Vukovaru, Srebrenici, Goraždu, na Kosovu i drugde, revizionistički talas poslednjih dvadeset godina je bio tako snažan da je sada moguće negirati gotovo sve
Ono što je našoj generaciji treš, nije nužno i drugoj. Pa ako nema mjesta identifikacije, otkud kvalificirano mišljenje o treš-kulturi mlađih generacija? I zašto uopće mišljenje?
Klasični generacijski jaz uvek se realizuje kroz neku vrstu nerazumevanja i straha od novih generacija. Sigurni smo da razumemo kontekst, ali to istinsko nerazumevanje realizuje se kroz čuđenje. Kako je uopšte moguće da završe na tome? U Hrvatskoj se to formira kroz neku varijantu bunta jer se čini da će ono što mladi ljudi prihvataju iz opšte balkanske kulturne produkcije njihove roditelje zgroziti. U Srbiji nije tako. Kod većeg broja roditelja to stvara dodatni link, razumevanje između formativnog načina roditeljske i tinejdžerske kulture. I roditelji su bili konzumenti Cece. Pritom je meni sve u redu, dokle god ta kultura četništva, ultranacionalizma i svega što stoji iza poplave takve treš kulture ostaje u okviru specifičnog senzibiliteta. Ali kad vidim, kao što sam nedavno video neku devojčicu od jedva trinaest godina, koja nosi majicu s likom Draže Mihailovića, sve se u mom pogledu na svet ruši. Ili kad se dečaci za proslavu Halloweena preruše u Dražu Mihailovića. Kakva bi to ironija učinila da roditelj “pomogne” detetu da se kostimira u Dražu? Koje bi se dete uopšte odlučilo da se preruši u bilo kojeg vojnog lidera od pre trideset godina? Nemoguće.
Možda se radi o srazu generacija gdje bolne posljedice osjeća samo ona starija, možda je stvar u razlici prema ikonoklazmu, možda pretjerujemo u analitici…
Da. Sve je to točno. Više sam puta sve to osetio na vlastitoj koži, odrastanjem vlastite dece. Roditelji mogu sve doživeti bolno, pa i zato što se u Srbiji sve realizuje kroz politički ekstremizam. Ali stalno ponavljam: neće pomoći da o Srbiji razgovaramo kao o principima novovalnog francuskog filma. Ne, Srbija je zatvoreni pretis-lonac koji se neprestano kuva u vlastitom sosu. Na sajam knjiga u Beogradu, recimo, dođe Vojislav Šešelj, a red golobrade omladine, dečaka koji ne mogu imati više od petnaest godina, čeka na njegov potpis. Pa kako su oni uopšte doznali za knjigu tog zlikovca? Tako što postoji vrlo jaka energija na desnici na koju suprotna strana političkog spektra u Srbiji, ako uopšte i postoji izuzev fejsbuk komentara, ne može da odgovori. Ne postoji kontrateža svemu tome. Zato živimo u totalitarizirajućoj atmosferi koja ne dopušta ni najmanji segment drugačijeg mišljenja.
Kurta k’o i Murta
O čemu onda ima smisla razmišljati u ime političke budućnosti?
Rambo Amadeus je jednom rekao: “Ako su izbori između Kurte i Murte, ja sam za Murtu.” To je bilo duhovito, ali se nažalost ne aplicira dobro na trenutnu situaciju u Srbiji. Murta se ni na koji način ne razlikuje od Kurte, nemate klasičnu političku borbu zastupnika različitih ideologija nego političke krugove nacionalista koji se između sebe bore za vlast.
Zato je bolje pitanje što se ne očekuje nakon predstojećih izbora.
Evo šta se ne očekuje. Politička promena nije izvesna, ali čak i ako do nje dođe, ne očekuje se napuštanje elementarnih prerogativa suvremene srpske politike. Odnosno, jak antizapadnjački sentiment i istovremeno – iako stoji u direktnoj vezi ali bi u svakom momentu mogao biti napušten – jak proruski sentiment. I naravno, duboki društveni konzervatizam što se neguje na svim nivoima.
Pošli smo iz Beograda, videli bilbord “Aca Lukas, beogradska Arena, najveća žurka na Balkanu”. Došli u Sarajevo: “Aca Lukas, hala Skenderija, najveća žurka na Balkanu”. I u Zagrebu ga evo na bilbordu. U Ljubljani je pisalo “Aca Lukas, hala Tivoli, najveća žurka”
Ako je tetralogija “Cloaca maxima” insajderski pogled na milje i epohu od 1990-ih naovamo, završni dio te “sapunske opere” mogao bi sugerirati i zajednički epilog – kao koncept bez razrješenja. To nam nije novo, tu smo navikli…
Za naratora i protagonista moje knjige nema više nikoga iz realnosti koju je živio. Prošlost mu i dalje diše za vratom, budućnost nije ono čemu se nadao. Njegova je pozicija obespokojavajuća. Iako tetralogija ni po čemu nije autofikcija, ono po čemu se moj protagonist i ja slažemo jest činjenica da se u trideset godina ništa nije razrešilo. I na neki način – da se vratim na prethodni odgovor o slici savremene Srbije – svi su isti akteri na delu. Oni cvetaju u atmosferi totalnog amaterizma, njima je divno i dobro. Sve bitange su ostale tu gde jesu. Pošaljete Šešelja u Hag, on se vrati još deblji i jači. Na kraju knjige zatičete mog protagonistu koji hoda obeznađen, kao zadnji u nizu ljudi koji su činili njegov život. Osećaj samoće se povećava u tragovima jednih te istih pošasti.
Jer vidite, ako 2000. godine u Srbiji i najokoreliji nacionalista nije mogao da negira šta se dogodilo u Vukovaru, Srebrenici, Goraždu, na Kosovu i drugde gde su vršeni ti stravični zločini, revizionistički talas poslednjih dvadeset godina je bio tako snažan da je sada moguće emotivno negirati gotovo sve. Naprosto, kao da se ništa nikada nije dogodilo. Procenat mladih ljudi od dvadesetak godina koji, po objavljenim statistikama, uopšte znaju da se nešto dogodilo u Vukovaru je ispod jedan posto. To je zastrašujuće. Imate jednostavne, vulgarizirane emotivne istine poput: “Milošević je branio srpski narod.” Ili “Ratko Mladić je heroj koji je branio srpski narod”. Gotovo, tačka. U Srbiji živimo u još gorem društvenom stanju nego što je ono bilo 1990-ih kada ste makar imali polarizovano društvo. Mogli ste da živite na principu malog izolovanog ostrva gde se neguju vrednosti kojima pripadate. To je sada potpuno razbijeno.
A novčić uvijek ima dva lica: globalizirano-relativizirano i ono privatno, možda zarobljeno idejom progresa i konceptom razrješenja. Kako da si pomognemo?
Verujem u mikrozajednice, na različitim nivoima. Element razrešenja je utopijska zamisao, koja se ne realizuje. To sam manje znao 1990-ih ili početkom 2000-tih. Sada znam da postoji i jedna obaveza prema samome sebi, na koju čovek često zaboravlja. Pitanje uzaludnosti. Da li se isplati utući sve te svoje godine u nešto što je realnost Srbije na prelazu iz 20. u 21. vek? Što ću ja onde, čime sam ja to doprineo, izuzev da pojačam sopstvene neuroze? Zapravo ničim. I sada znam da su te privatne obaveze mnogo jače, za mene mnogo važnije. Mnogo me više interesuje da stvorim ambijent u kojem će moje dete, sa svim svojim životnim izazovima, moći proživeti svoj život što bolje. Ne osećam obavezu ni prema kome, osim prema vlastitoj privatnosti života.
