Odakle početi?
Najbolje početi od početka. U početku sam bio kolporter. Kolporter Ferala. Iako u pravom početku moja je razrednica vjerovala u mene. Bio je Božić i napisao sam joj priču. Naravno da je proplakala, jer sve ono što ja pišem, natjera ljude da plaču, ili se smiju, ili se zainteresiraju. Ja imam ono nešto. Ono što ti Bog da. 90% ljudi koji pišu, koje svakodnevno čitate, ubili bi da imaju to nešto. Ali jebiga, nemaju, i to ih ne sprečava da vam svakodnevno isporučuju nešto. Nešto što nema ni boje, ni okusa, ni mirisa.
Da bih vam objasnio razliku između ljudi koji vam isporučuju nešto i mene, nastojat ću vam to objasniti u par rečenica koje ćete pročitati sad, a ja se neću potruditi niti malo da vi osjetite razliku. Ako niste, to je vaš osobni problem. No da ne duljim na primjeru, pišem ga iz esencije srca pa kako ga shvatite.
Te mirisne ruke nisu imale ništa da mi ponude. Živjeli smo skromno, skromnije nego će današnje generacije ikada živjeti, ali ja sam imao nju. Moju baku. Od malih, sitnih šipaka i uz blagoslov Gospe kojoj se klanjala svaku večer u sedam, ispekla mi je od malo brašna peciva koja su mirisala na ljubav. Ljubav koja je nadilazila naše siromaštvo. Ljubav koja mi danas tako fali, danas kada imam sve. I ne fali mi miris toplog peciva. Fali mi miris njenih ruku.
Shvaćate sada tko sam ja? Ja sam Ivo Anić. Čovjek koji samo hoće pisati. I pisao sam proteklih deset godina, i sve što znam jeste to da mi je duša puna ovakvih toplih priča, i da bih vam ih mogao pričati u nedogled. Rekao mi je prijatelj pisac koliko se muči s pisanjem. Kako prekraja, reže, piše otpočetka. Sve što sam ikada napisao, bilo je na prvu. Bez vraćanja da prepravim. Beskrajno sam tim užasavao moje uzore i ovim im se putem ispričavam na tome.
Znam da su navikli na urednost, ali ja sam imao jedan problem osobne prirode. Nikada nisam znao kada će me isključiti zbog neplaćenog računa, pa bih im poslao brže-bolje. Samo da stigne.
Kada sam pisao za mainstream medije, glup kakav jesam, nisam shvaćao da se isti financiraju od stranke na vlasti. Vodeći portal u Hrvatskoj za koji sam pisao, nikada mi nije rekao da ne valjam. Samo da imamo problem. Da nas nekakav pop tuži, pop koji inače žene smatra drugotnim osobama, za 30 000 kuna. Zbog mog teksta, naravno, u kojem sam ga zazvao debilom.
To smo podijelili i razišli se kao ljudi, iako ja nisam shvaćao zašto portal koji se diči slobodom, želi raskinuti ugovoor sa mnom koji piše na oštrici, ali zar portal nema papriku u zaglavlju?
Vlasnik portala objasnio mi je to s Maldiva kako će razmotriti, a ovih smo dana i saznali kako to funkcionira. Dajete u javnost što vam ponudimo, pa nam vratite pola.
I tada sam počeo pisati za još neovisniji portal. Pače kuću koja se jedina diči slobodnim i neovisnim novinarstvom. Gospodine Aniću, izvanredno pišete, ali vaš tekst o ubistvima u Lori nažalost ne možemo objaviti. Tog je mjeseca Vladimir Matijanić preminuo bez adekvatne medicinske skrbi, lokalni mediji prenijeli su to u fusnotama, a mom ocu, njegov susjed, inače zvijezda lokalnih medija rekao je da pripazi na sina.
Da se s rogatima bije.
E o tome bih mogao roman napisati. Ali ono najbolnije, s tim rogatima bilo je na moju djecu. Znamo gdje živiš. “Novinaru, crvu!” osvanulo mi je na vratima. S ovrhom od popa drugotnog, s nikom tko mi može posuditi sto eura, u još jednu godinu ulazim ponosan i svoj.
Nitko me nikada neće potkupiti, pa makar mi život ovisio o tom, niti ću ikada pisati više za šupke koji vam se predstavljaju kao nenadjebivi i neovisni. Svi su umočeni, i svi su pod reketom u Hrvatskoj.
Zato Tačno.
I zato moj tata i onaj pustinjak u Pisku. Oni znaju zašto Tačno.
