Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović najavio je veliki povratak u političku igru. U te svrhe snimio je nekoliko zanimljivih video-klipova. Jedan je duhovito naslovljen “Povratak Čedaja”, tu je prikazano opremanje stranačkih prostorija u centru grada, uz adekvatnu filmsku muzičku pokrivalicu. Objavio je i dva video-izazova, jedan se zove “Ko bolje kuva?”, tu Čeda priprema neku ribu, uz pesmu “Happy” Pharrella Williamsa; u drugom klipu cepa drva sekirom, uz “Born To Be Wild” Steppenwolfa. Bilo je još bizarnih objava koje bi iznenadile samo nekog ko poslednjih desetak godina nije pratio političku scenu Srbije.
U međuvremenu je LDP sakupio neophodne potpise za izlazak na izbore i predao ih nadležnim komisijama, pojaviće se pred biračima pod sloganom “Mora drugačije”. Da, zaista mora drugačije, tu je Čeda u pravu, samo što su on i njegova partija pre mnogo vremena protraćili nadu da će oni biti akteri koji će promeniti srpsko društvo. Za učešće na republičkim izborima neophodno je sakupiti 10.000 potpisa. Na poslednjim izborima na kojima je LDP učestvovao, 2020. godine, uspeli su da dobiju poverenje tačno 10.150 glasača, odnosno 0,32 posto. Stravičan pad u odnosu na, recimo, 2012. godinu, kad je za LDP glasalo preko 255.000 birača. Poverenje glasača je protraćeno i teško da će se ikada više vratiti.
Čedomir Jovanović započeo je političku karijeru kao legendarni lider studentskog protesta 1996/97. godine, tokom velike pobune protiv izborne krađe koju je pokušao da izvede Slobodan Milošević. Po okončanju protesta koji je trajao mesecima i završio se pobedom, Jovanović je osnovao Studentski politički klub, a potom se pridružio Demokratskoj stranci Zorana Đinđića. Bio je šef izbornog štaba DS-a i Demokratske opozicije Srbije tokom ključne kampanje 2000. godine, kada je konačno oboren Miloševićev režim. Potom je postao poslanik, šef poslaničke grupe DOS, potpredsednik Demokratske stranke i jedan od najbližih Đinđićevih saradnika.
Učestovao je u hapšenju Slobodana Miloševića 2001. godine, ušao je u vilu “Mir” u vrlo napetoj situaciji i ubedio balkanskog kasapina da se preda, a Miloševićeva ćerka Marija je potegla pištolj i pucala na njega. Nije to bila jedina gadna situacija u kojoj je Jovanović izlagao život opasnosti. U novembru 2001. godine, nakon pobune Crvenih beretki koju je podržao tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i Čedomir Jovanović su bili prinuđeni da odu u Kulu, u sedište zloglasne Jedinice za specijalne operacije, da bi pregovarali. Nažalost, morali su da naprave kompromis, jer nisu imali oružanu silu koja bi se suprotstavila JSO-u. Pokazalo se da je pobuna bila uvod u atentat na Zorana Đinđića.
Nakon Đinđićevog ubistva, Čeda je ušao u Vladu Zorana Živkovića, kao potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije i koordinaciju reformi. Nakon što je Boris Tadić preuzeo Demokratsku stranku, došlo je do pravljenja takozvanog “sanitarnog otklona” prema Đinđićevim saradnicima i zauzimanja znatno mekšeg kursa, kohabitacije sa Koštunicom, kao i potpunog zanemarivanja političke pozadine atentata na premijera Đinđića. U takvim okolnostima Čedomir Jovanović pravi Liberalno-demokrtatsku frakciju unutar stranke, što je protumačeno kao povreda statuta (jer se podrazumeva da u demokratskim partijama nema struja i frakcija, svi misle kao predsednik koji ne misli ništa), pa je isključen iz stranke krajem 2004. godine.
Sledeće godine Jovanović osniva Liberalno-demokratsku partiju koja je okupila ljude namerne da nastave Đinđićevu politiku. Bio je to trenutak ponovo probuđene nade za građansku Srbiju, teško pogođene ubistvom premijera. Oko LDP-a se stvorila velika energija, mnoštvo mladih ljudi željnih da nešto radikalno promene u srpskom društvu politički se aktivirao, podršku su davali i brojni intelektualci na čelu sa uglednom istoričarkom Latinkom Perović. U LDP-u su videli nadu svi protivnici velikosrpskog nacionalizma, svi koji se stide zločina i genocida počinjenih u njihovo ime, svi koji vide Srbiju kao deo zapadnog demokratskog sveta, svi koji ne žele trule kompromise sa “demokratskim nacionalistima” i sličnim dvoglavim čudovištima.
Reforme srpskog društva, nasušna modernizacija, suočavanje sa nasleđem zločinačke prošlosti, radikalan otklon od radikalske i socijalističke politike, protivljenje nacionalizmu, otkrivanje političke pozadine Đinđićevog ubistva, rešavanje kosovskog problema, priznanje genocida u Srebrenici – to je bio program koji su zagovarali Jovanović i njegova partija. Nažalost, nade nisu bile dugog veka. Već 2008. godine počela je silazna putanja kad je LDP ušao u koaliciju sa Dačićevim socijalistima na nivou Beograda.
Mnogi su tada pomislili da LDP-u to ništa nije trebalo. Pa za LDP glasamo baš zato da ne bi pravio takve kompromise, za takve stvari već postoji Boris Tadić koji se miri sa socijalistima, priča o dva bola (bol demokrata za Đinđićem i bol socijalista za Miloševićem), izjednačava zlo i dobro. Potrebna nam je bar jedna stranka koja će zadržati moralnu jasnoću, govoriti istinu i ponašati se u skladu sa proklamovanim principima.
Cinici bi rekli nešto slično, ali iz drugog ugla. Ako vam je već stalo do funkcija, moći, vlasti i novca – zašto se sada ne biste uzdržali, dobili više glasova na sledećim izborima, postali stožerna proevropska stranka i obezbedili sebi dugotrajan boravak na vlasti. Razumemo alavost, ali zar mora da se prigrabi prva prilika za otimačinu, zar nije bolje otimati pomalo 20 ili 30 godina, nego odmah posegnuti za vlašću, zgrabiti sve što možeš za kratko vreme, uništiti sopstveni ugled i izglede za budućnost.
U to vreme kreće lagani sunovrat koji je sa dolaskom Vučića na vlast samo dobio na ubrzanju. Jovanović kao da postaje zvezda nekog svog privatnog rijalitija, kreće u osvajanje planinskih vrhova, bavi se ekstremnim sportovima, tu su i mutni poslovi, život na visokoj nozi, razne afere. Usledila su redovna gostovanja na režimskim televizijama, predavanje reformske politike Vučiću koji je sada šatro postao čovek koji će promeniti Srbiju, a Jovanović je počeo da se pojavljuje kao akter raznih skandala, tuča, incidenata, kao da više nije bio u pitanju onaj čovek iz ranijeg vremena.
Uprkos svemu tome, glasači su još neko vreme ostali verni LDP-u, ne želeći da veruju da je svaka supstanca odatle iščezla, da se sve pretvorilo u prazne reči i mrtvo slovo na papiru. Na izborima 2016. godine LDP je osvojio nešto iznad pet posto glasova, da bi se potom 2020. srozao do pomenutih 0,32 posto. Birači su izgubili strpljenje, poverenje više nije moglo da se povrati, i napustili su stranku i lidera kojima su verovali čak i onda kad su se ovi pretvorili u sopstvenu suprotnost. U izbornoj noći te 2020. Jovanović se pojavio u štabu Srpske napredne stranke, valjda da proslavi svoju političku smrt. Svi viđeniji članovi partije ionako su se odavno razbežali, ostala je samo prazna ljuštura na čelu sa čovekom koji je bio velika nada građanske Srbije, a završio kao jedno od njenih najgorčih razočarenja.
Danas politiku sličnu LDP-ovoj zastupaju neki drugi akteri, pre svega lista Srbija na Zapadu, a Jovanovića gotovo niko odavno ne uzima za ozbiljno. Nažalost. Nije moralo tako da bude, da je bilo malo više razuma, principijelnosti i vere u sopstvene reči. Nije bilo lako boriti se protiv hobotnice zla, dovoditi sebe u opasnost, živeti sa stalnim obezbeđenjem, sa glavom u torbi, pod pritiscima sa svih strana, ali nije to razlog Jovanovićevog pada, već uobičajena lakomost i slabost karaktera, nedostatak istinske vere u načela slobode i demokratije. Ništa novo i posebno, ta unutrašnja rupa je kod nas stvar tradicije.
Iako je Jovanović učinio sve što može da poništi sopstvenu prošlost, to je ipak nemoguća misija. U istoriji će ostati zapisano ono dobro što je uradio, velika uloga u obaranju tiranskog Miloševićevog režima, hapšenje zlikovca, pokušaj preobražaja srpskog društva u okviru Đinđićevog tima, stvaranje partije koja je dala nadu mnogim ljudima, makar i uzaludnu. Sve drugo potpada pod snovi slogan LDP-a, samo u drugom glagolskom obliku: Moralo je drugačije. Za Jovanovića i LDP je kasno, neki drugi ljudi će morati da stvaraju drugačiju Srbiju, kad su već dotična gospoda prodala poverenje građana za udoban život. Stara priča koja se neprekidno ponavlja i svedoči o dubinskim problemima ovog društva, o nedostatku smisla, o strašnoj praznini koja se krije iza spoljašnje fasade, o prividu koji caruje u ljudskim dušama. Ako smo pali, bili smo padu skloni, rekao bi pesnik.
