Boris Dežulović – foto šg
Efektnijeg i preciznijeg tumačenja istorije devedesetih i događaja pre Oluje – koje se organizovano zaboravljaju upravo ciničnim Danima sećanja – nismo videli u svih proteklih dvadeset osam godina. Oči Sabine Mujkić na bini u Prijedoru izronile su ravno iz one bezdane i gluve crne rupe u srpskoj memoriji pre 5. avgusta 1995. godine.
Piše: Boris Dežulović- Novosti
Bio je to cinizam u svom najčišćem, esencijalnom obliku: scenski spektakl obeležavanja Dana sećanja na proterane i ubijene Srbe – na dvadeset i osmu godišnjicu “vojno-redarstvene operacije Oluja” i progona srpskog stanovništva iz Hrvatske – organizovan je u Prijedoru, tačno dakle na mestu jednog od najgorih progona nesrpskog stanovništva u sva četiri balkanska rata, u kojemu je 1992. godine ubijeno više od tri hiljade Bošnjaka i Hrvata, među kojima i stotinu dece – štaviše, na mestu koje je zbog čuvenog dekreta opštinskih vlasti o obavezi nošenja bele trake iz aprila 1992. godine postalo upravo simbolom nacističkih progona devedesetih.
Kako sada stoje stvari – nema više mesta ni sumnji ni skrupulama – memorijal na okruglu tridesetu godišnjicu Oluje 2025. održaće se u Srebrenici.
Razina cinizma kojim su tako stojeće stvari podignute simboličkim pomenom za srpske žrtve Oluje na mestu stradanja prijedorskih Bošnjaka i Hrvata bila je neverovatno ambiciozna i do danas potpuno neistražena. Da se na tako nepoznatom, nepristupačnom i neprijateljskom terenu desi sve što se uopšte desiti može nije bilo samo moguće, nego i neizbežno: sve što se tu u toj pustinji desi, desiti se moralo i naposletku trebalo, i to upravo zato što se – cinizam i simbolika zajebana su stvar – desiti u stvari htelo.
A desilo se moglo, moralo, trebalo i htelo ono što će se ubuduće učiti na kursevima za rukovanje ciničnim simbolima: dok su predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić mešavinom pravednog gneva i serbienveltšmerca – a sve pod paskom Njegove svetosti patrijarha srpskog Porfirija iz prvog reda partera – lamentirali nad dvesta hiljada Srba prognanih iz Hrvatske, pardon SAO Krajine, sa video zida iza njihovih leđa, na kojemu su projektovani strašni prizori pogroma devedeset pete, gledale su ih kozmički tužne oči Sabine Mujkić, muslimanke prognane iz Žepe.
Tako funkcioniše fuzija cinizma i simbolike: Milorad Dodik, Aleksandar Vučić i patrijarh Porfirije simbolički su u Prijedoru hteli da se poklone žrtvama progona pre dvadeset osam godina, pa su se žrtvama progona pre dvadeset osam godina simbolički u Prijedoru i poklonili. Zvanično će objašnjenje, recimo, biti da je džinovska fotografija Sabine Mujkić sa ćerkom u naručju i malim sinom pored sebe – koje je u zbegu iz UN-ove zaštićene enklave u Žepi pred srpskim snagama leta 1995. fotografisao reporter agencije Frans-Pres Žoel Robin – na video zidu iza Dodikovih i Vučićevih leđa emitovana nesrećnom greškom. Na neistraženim visoravnima cinizma, međutim, nema nesrećnih grešaka: sve što se tamo desi, podsećam, desiti se moglo, moralo i trebalo, i to upravo zato što se desiti u stvari htelo.
Zarad snažnijeg efekta nije tako usred pomena za srpske žrtve u Oluji samo emitovana fotografija prognane Bošnjakinje sa decom, već je fotografija prognane Bošnjakinje sa decom emitovana usred govora Milorada Dodika o tome zašto je za obeležavanje Dana sećanja na proterane i ubijene Srbe izabrano baš mesto stradanja Bošnjaka.
“Da kažemo svima onima koji kažu da mogu da razumiju da su Srbi iz Krajine obilježavali godišnjicu, ali zašto Republika Srpska i Srbija: pa majmune jedan, zato što je ovo jedan srpski narod, koji je istjeran iz Krajine, i zato što je ovo srpska država Republika Srpska, i zato što ste ubili naše ljude! Ni Vučić ni ja nismo došli ovdje da omalovažavamo bilo koga od onih koji su stradali a nisu isti kao mi!”, urlao je Milorad Dodik dok ga je sa video zida iza leđa gledala nesrećna Sabina sa detetom u naručju, tačno dakle “oni koji su stradali a nisu isti kao mi”.
Sve da je režija scenskog spektakla obeležavanja Dana sećanja u Prijedoru poverena Oliveru Frljiću ili, još bolje, Zlatku Pakoviću, ne bi ispalo efektnije. Ne bi iz prostog razloga što za tako demonsku podvalu treba imati demonski um, kakav moji drugovi nemaju. Demoni, naime, žive na onoj pustoj ciničnoj visoravni do koje mogu samo Dodik, Vučić i Porfirije.
Stvar je empirijski dokaziva. Kolike su, recimo, realne šanse da između stotina hiljada fotografija progona Srba iz avgusta 1995. živ čovek takozvanom “pukom greškom” izabere baš fotografiju prognane Bošnjakinje iz Žepe? Stvar nije samo u simboličkoj snazi matematičke jednačine po kojoj su sve materinje oči na svetu iste. To je bez ikakve sumnje tačno, ali matematika je egzaktna i neumoljiva: Sabinu Mujkić u zbegu pred srpskim snagama, zajedno sa ćerkom u naručju i sinom koji je u tom času jedva koju godinu mlađi od dobne granice za streljanje, fotograf AFP-a snimio je 27. jula 1995., tačno dakle nedelju dana pre nego što će četiri stotina kilometara zapadnije – a na simbolički istoj geografskoj širini i istoj četrdeset četvrtoj severnoj paraleli – započeti veliki zbeg Srba iz Knina.
Toliko o simboličkim paralelama. I o tome šta je bilo pre. Efektnijeg i preciznijeg tumačenja istorije devedesetih i događaja pre Oluje – koje se organizovano zaboravljaju upravo ciničnim Danima sećanja – nismo videli u svih proteklih dvadeset osam godina. Oči Sabine Mujkić na bini u Prijedoru izronile su ravno iz one bezdane i gluve crne rupe u srpskoj memoriji pre 5. avgusta 1995. godine.
Na demonskim visoravnima cinizma simbolika, kako vidimo, ne prašta. Čak i pomenuto zvanično objašnjenje, recimo, fantastično je ubedljivo objasnilo simboličku paralelu Dana sećanja na žrtve Oluje i Dana zaborava na Sve Ostale Žrtve.
Dan-dva nakon ukazanja Sabine Mujkić u Prijedoru objašnjenje je, naime, stiglo iz Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske: za projekcije na video zidu postavljenom na binu u Prijedoru zadužena je bila agencija Pozitiv iz – Beograda. Koju je, usput rečeno, za tu priliku angažovala – Vlada Republike Srbije. Ukratko, ako neko već ne razume jezik Haškog tribunala za ratne zločine, evo mu lepo i čitko napisano na simboličkom jeziku demona, da ga cela Srbija razume: za celu stvar sa prognanom Sabinom Mujkić odgovorna je Vlada Republike Srbije, odnosno eksperti koje je za taj posao pronašla u Beogradu.
Toliko, rekoh, o simboličkim paralelama.
Pa da kažemo onda i Miloradu Dodiku i svima onima koji kažu da mogu da razumeju da je poneki pojedinac iz srpskog naroda okrvavio ruke, ali zašto Republika Srpska i Srbija: pa majmune jedan, zato što i u amnestiji i u amneziji srpskih ratnih zločina iz devedesetih aktivno učestvuju Republika Srpska i Srbija, baš kao što su aktivno učestvovale i u njihovom organizovanju. Zato što je ovo srpska država Republika Srpska, i zato što ste vi prognali Sabinu Mujkić!
Ni Sabina ni njena deca nisu se pojavili u Prijedoru da omalovažavaju bilo koga od onih koji su stradali, a nisu isti kao oni. Tu su samo da ih podsete.
Majmune jedan.
