Foto: Olmo Calvo AP
„Molim vas, pomozite, danas je jedna osoba sebi oduzela život jer je izgubila svaku nadu.“ Sali Hejden je ovu poruku dobila u oktobru 2018. Novinarka lista Irish Times bila je jedna od malobrojnih u koje su izbeglice zatvorene u Libiji imale poverenja. Poruka se odnosila na Abdulaziza. Pobegao je iz rodne Somalije zbog islamističke grupe Al Šabab, koja je sprovodila teror u istočnoj Africi. Posle opasnog prelaska pustinje, Abdulaziz se obreo u mračnom zatvoru Trik el Sika u Tripoliju, u Libiji. Zašto je tu dospeo? Zato što Evropska unija plaća libijskim milicijama milione evra da zadrže svakog koga procene kao mogućeg migranta ka Evropi. Poput mnogih drugih zatvora širom Libije, Trik el Sika je mesto na kom su ljudi izloženi gladi, bolesti, batinanju, silovanju, mučenju i umiranju. Umiru od gladi, batina, pogubljenja. I od samoubistva.
Posle devet meseci u zatvoru, Abdulaziz je osetio takvo beznađe da je dohvatio kanister s benzinom koji se koristi kao gorivo za generator, polio se i zapalio. Hejden je jedina novinarka koja je izvestila o njegovoj smrti. Ne znam da li je britanski ministar za imigraciju Robert Dženrik čuo za Abdulazizovu smrt. Ministar je nedavno posetio zemlje na obe strane Mediterana (mada ne i Libiju) da bi ubedio političke vođe da preduzmu oštrije mere protiv tražilaca azila i migranata bez dokumenata koji prelaze Sredozemno more i da bi nagovorio severnoafričke države da „zaustave čamce“ hiljadu i po kilometara od britanskih voda.
Dženrik je išao tragom političara Evropske unije, koji više od deset godina sklapaju sporazume s bezmalo svim silama prinude u regionu, koliko god one bile reakcionarne ili mrske, i izdašno im plaćaju zadržavanje potencijalnih migranata ka Evropi. Sporazumi nisu mnogo doprineli suzbijanju krijumčarskih bandi, ali su imali katastrofalne posledice kako po tražioce azila tako i po stanovništvo severne i istočne Afrike i Sahela. Ugljenisano Abdulazizovo telo je podsetnik na ljudsku cenu takvih dogovora.
Od sporazuma Evropske unije s Moamerom Gadafijem iz 2010. do potonjih sporazuma s milicijama i ratnim zapovednicima nakon što je zapadna intervencija uzdrmala Libiju; od Fonda EU za hitne slučajeve u Africi (osnovanog u novembru 2015), kad je sirijski rat izazvao nagli porast broja migranata i paniku u evropskim glavnim gradovima, preko Kartumskog procesa, koji je privukao zemlje na istoku Afrike, među njima Etiopiju, Eritreju, Sudan i Južni Sudan, do bilateralnih sporazuma sa zemljama kao što su Turska i Niger – Evropska unija je podelila milijarde evra u nastojanju da ubedi neevropske zemlje da dejstvuju kao njena imigraciona policija.
Posledica toga bilo je stvaranje ogromne industrije kidnapovanja i zadržavanja od Atlantika do Crvenog mora, od Mediterana do Sahela. Zatvori, skladišta, čak i zoološki vrtovi dobili su novu namenu: držanje migranata. Interni memorandum Evropske unije procurio je 2020, sa priznanjem da je hvatanje migranata sada „profitabilan poslovni model“. U Libiji su se milicije i krijumčari ljudi prozvali „obalska straža“: njih Evropska unija obučava i finansira da hvataju migrante na moru i sateruju ih u libijske centre za zadržavanje.
U Trik el Siku i drugim centrima za zadržavanje „migranti su izloženi ubijanju, porobljavanju, mučenju, silovanju i drugim neljudskim postupcima“, stoji u jednom osuđujućem izveštaju Ujedinjenih nacija, a sve se to radi „u okviru državne politike“. Evropske vođe dugo su toga svesne, ali su odlučile da zažmure na stvarnost svojih politika i da se proglase, kao što to rade britanski političari, krstašima koji se hvataju u koštac sa zločinom krijumčarenja ljudi.
Evropska unija je, uostalom, davala novac Omaru el Baširu, bivšem lideru Sudana – koji je pred međunarodnim krivičnim sudom optužen za ratne zločine – da bi „upravljao migracijom“ ka Evropi. Džandžavidi, milicija koja je vršila genocidno nasilje u Darfuru, preimenovana u „Snage za brzu podršku“ sada lovi migrante za Evropsku uniju, a ne pobunjenike za Bašira. Pristup Evropske unije poguban je i za lokalne narode. Eksternalizacija evropske migracione politike izazvala je propadanje ekonomija i raspad zajednica, donela nove prilike krijumčarima ljudi i islamističkim milicijama, i podrila poverenje u izabrane vlasti.
Uzmimo Niger, zemlju Sahela koja se naslanja na Libiju. Niger je među 10 najsiromašnijih zemalja u svetu i upravo zato je pretvoren u „evropsku laboratoriju za migraciju“. Ta zemlja dobija najveću pomoć Evropske unije po glavi stanovnika, a zauzvrat su njene vlasti prinuđene da prilagođavaju domaće zakone potrebama evropske migracione politike; među tim novim zakonima je i onaj protiv krijumčarenja migranata, usvojen 2015.
Migracija je bila utkana u život Sahela mnogo pre nego što se Evropa osetila ugroženom. Veliki deo tamošnje ekonomije ukorenjen je u tradiciji kretanja ljudi. Politika koju nameće Brisel ne deluje samo kao prepreka za migraciju ka Evropi već uništava regionalnu migraciju i čini slobodu kretnja, koja se toliko veliča u Evropi, mnogo težom u Nigeru.
Takva politika je mnoge koji su opsluživali migrantske puteve ostavila bez sredstava za život, a da im nije omogućila da zarađuju na drugi način. Posebna je ironija to što je istovremeno doprinela uspostavljanju jedne nove delatnosti: krijumčarenja ljudi.
Zahtevi Evropske unije izazvali su dalju eroziju već poljuljanog poverenja u autoritet vlasti i naveli te ljude da se pitaju zašto „radimo za Evropsku uniju, a ne za one koji su nas izabrali“. Pitanje je umesno kad se setimo da je je Anhel Losada, bivši specijalni predstavnik Evropske unije za Sahel, opisao taj region kao „novu isturenu granicu Evrope“.
U tome je ironija. Političari i kreatori politike, koji obično mnogo drže do „odbrane suvereniteta“ i „zaštite granica“, bezbrižno gaze suverenitet siromašnijih država i ne poštuju njihove granice sve dok im to omogućava da „zaustave čamce“.
Velika Britanija, rekao je Dženrik nedavno, „progoni bande krijumčara ljudi do samog njihovog izvora“ da bi poštedela migrante „opasnih i nepotrebnih putovanja“. To je otprilike isto onoliko moralno kao kad Evropska unija predstavlja svoju politiku prema migracijama kao blagodat za afričke zemlje.
Te reči možda zvuče kao moralno prihvatljiva parola, ali Dženrikov pravi cilj je da navede druge države da prihvate britansku imigracionu politiku. Britanija je možda napustila Evropsku uniju, ali evropski odnos prema migrantima i dalje je čvrsto ukorenjen u njenoj politici.
The Guardian, 04.06.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.06.2023.
