„Održavajte svoju okolinu čistom“, protest protiv AFD-a, Bon, 20.1.2024, foto: Duška Dimović
Ovog puta izgleda malo verovatno da će se isti scenario ponoviti. Danas je većina partija krajnje desnice detoksikovala svoj brend i odustala od zahteva za napuštanje EU ili evrozone. Umesto da zagovaraju izlazak iz Unije, sada hoće da je preprave i preuzmu upravljanje. Posle nedavnih izbora u Holandiji i Slovačkoj, lokalnih izbora u Austriji i nekim regionima Nemačke, širi se konsenzus da nas na predstojećim evropskim izborima čeka katastrofa i da će migracije biti ključna tema koja će definisati i izborne kampanje i ishod. No, da li je to baš tako?
Tačno je da je Evropa u kriznom stanju, ali migracije su samo jedna od pet kriza koje potresaju kontinent poslednjih 15 godina. Migraciona kriza je pratila globalnu finansijsku krizu, zbog koje su Evropljani počeli da sumnjaju da će im deca imati bolji životni standard od njihovog, a razvijala se zajedno sa klimatskom krizom koja ih je prinudila da zamisle svet u opasnosti od nestajanja. U međuvremenu, kovid-19 je razotkrio ranjivost naših zdravstvenih sistema i izazvao strah od novog digitalnog autoritarizma. Konačno, rat u Ukrajini je razbio iluziju da se na evropskom kontinentu više nikada neće voditi veliki rat. Ovih pet kriza imaju nekoliko zajedničkih crta: osetile su se širom Evrope; mnogi Evropljani ih doživljavaju kao egzistencijalnu pretnju; dramatično su uticale na odluke nacionalnih vlada; i još uvek traju. Ali one nisu iste – izazvale su različite strahove i reakcije i rasparčale su Evropu, ali su i – paradoksalno – održale EU na okupu.
Nova studija nam je pomogla da razaznamo Evropu koju naseljava pet različitih „tabora“ čiji su politički identiteti formirani kao odgovor na ove krize. Ti tabori opisuju podele i između i unutar država članica EU.
Izraz „polikriza“ sugeriše da se mnoge krize odvijaju manje-više istovremeno, dok je šok njihove kumulativne interakcije jači od njihovog prostog zbira. Međutim, za različita društva, društvene grupe i generacije jedna kriza obično ima dominantnu ulogu. Emanuel Makron je to dobro razumeo kada je one koji su zabrinuti zbog kraja meseca (ekonomska kriza) uporedio sa onima koji su zabrinuti zbog kraja sveta (klimatska kriza). Na to mislimo kada kažemo da svi imaju „svoju“ krizu. Klimatske promene, rat u Ukrajini, kovid-19, imigracija i globalna ekonomska previranja – oko svakog od ovih pet pitanja formirana je značajna „izborna baza“.
Zanimljivo, Nemačka je jedina zemlja u kojoj imigracija izrazito prednjači u odgovorima ispitanika na pitanje koja ih kriza najviše brine kada razmišljaju o budućnosti. Estonci i Poljaci su fokusirani na rat u Ukrajini. Italija i Portugalija smatraju da je ekonomska kriza najveća pretnja. Najveća trauma u Španiji, Britaniji i Rumuniji je kovid-19. U Francuskoj i Danskoj se klimatske promene smatraju najvažnijom krizom.
Ukratko, aktuelna preokupacija migracijama ne znači da je većina ljudi u većini zemalja time opsednuta, niti da to pitanje izaziva najdublje društvene podele.
U stvarnosti, svedoci smo pojave svojevrsnog migracionog konsenzusa širom Evrope: podrška jačanju spoljnih granica postala je uobičajena među političkim partijama. Ali ono što izdvaja „migracioni tabor“ – one koji migraciju vide kao ključnu krizu – jeste intenzitet. Pripadnici tog tabora su najviše ljuti na politiku EU i njihov bes ih gura udesno. Oni koji migracije vide kao najveću krizu vrlo verovatno će glasati za stranke desnog centra ili krajnje desnice. U Nemačkoj to znači velike šanse za Alternative für Deutschland; u Francuskoj, za Rassemblement National Marine Le Pen ili Reconquête Erika Zemura.
Klimatska kriza takođe usmerava svoj tabor u jasnom političkom pravcu i umnogome je odraz migracionog. Ovaj tabor najčešće podržava zelene stranke ili partije levog centra. Upravo će okršaj ova dva tabora, migracionog i klimatskog, definisati predstojeće evropske izbore.
Interesantno je, međutim, da ta dva tabora karakteriše različit odnos prema njihovim favoritima kada dođu na vlast. Jednom kada desničarske stranke preuzmu vlast, pristalice migrantskog tabora postanu opuštenije po tom pitanju. Tako je u Italiji imigracija iznenađujuće nisko rangirana: samo 10 posto stanovništva i samo 17 posto pristalica Braće Italije opisuju imigraciju kao svoju najtransformativniju krizu, bez obzira na činjenicu da je stranka Braća Italije pobedila na izborima upravo na jakoj antiimigracionoj platformi, kao i da je prošle godine povećan priliv ilegalnih imigranata.
Klimatski tabor se ponaša obrnuto. Naše ankete u Nemačkoj pokazuju da ljude i dalje zabrinjava klimatska kriza, iako je Zelena stranka deo aktuelne vlade sa jakim klimatskim programom. Mada je Nemačka uspela da smanji emisije ugljenika prošle godine za impresivnih 20 posto, pripadnici ovog tabora ne misle da je problem rešen. Ukratko, biračima izbor vlade krajnje desnice umiruje strah od imigracije – čak i ako se u stvarnosti malo toga promeni – ali ne misle da pobeda Zelenih znači rešavanje klimatske krize.
Ova asimetrija – gde se migracioni tabor mobiliše retorikom, dok klimatski tabor brine čak i kada daje rezultate – na neki način objašnjava u čemu leži prednost desnice na predstojećim izborima.
Svaka od pet evropskih kriza imaće mnogo verzija, ali će one živeti, umreti ili vaskrsnuti na biračkom mestu. Evropski lideri treba da shvate da izbori neće biti puko takmičenje levice i desnice – ili proevropljana i evroskeptika – već i borba za prevlast različitih kriznih tabora Evrope. Upravo fragmentacija, a ne polarizacija, oblikuje evropsku politiku. Mnogi birači će se fokusirati na sprečavanje povratka „svoje“ krize. Pokazaće se da je bavljenje isključivo migracijama pogrešna politika.
Prevela: Milica Jovanović
