Foto: Borislav Zdrinja/ZIPAPHOTO/ATAImages/Pixsell
Ponosna poruka Srbije i Srpske – „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“ – koja je osvanula na Instagramu, pa po zidovima, tablama i bilbordima od Kule Beograd do opštine Srebrenica uoči usvajanja rezolucije GS UN o „Međunarodnom danu promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici“ može se čitati na dva očigledna načina. Kampanja zastrašivanja srpskog naroda koju vode zvaničnici u Republikama Srbiji i Srpskoj već nedeljama ponovo nastoji da ubedi građane u postojanje jedne velike zavere. Moćnici sveta okrenuti su protiv Srba i nastoje da celome narodu na pleća nametnu osećanje kolektivne krivice za neke daleke zločine iz jednog davnog rata, sputavajući tako napredak i briljantnost naših država i njihovih zvaničnih predstavnika. Svi su protiv nas, zemlje Zapada tome kumuju, pa nam je poručeno da smo se još jednom, kao pod Miloševićem, obreli u stravičnoj situaciji gde jedan maleni narod sa Balkana herojski nastupa protiv cele Severne Alijanse, njenih saveznika i skoro celoga sveta. Trebalo bi da pamtimo, dakle, sve te koji kuju planove i sve ono što je učinjeno protiv nas. Sročena kratko i jasno, poruka sa Kule Beograd nesumnjivo ostvaruje moćan apel na lokalni patriotizam i nacionalni ponos, isto tako uspevajući da isprovocira političke protivnike, upozoravajući ih da ćemo se i njima, u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, dosledno revanširati. Za sada se ne čini da naši susedi, niti političari u inostranstvu, ozbiljno shvataju ovakve prikrivene pretnje. Razlog može biti u tome što je sposobnost kabineta predsednika Vučića da kontroliše propagandu i javno mnjenje opasno potcenjen.
Dovoljno je, međutim, da se tek kratko kritički promisli o ovim rečima da bi se ukazala turobna istina koja iza njih vreba. „Pamtimo…“ ponosito podvlače Srbija i Srpska u ime celoga naroda koji retko pokazuje da je svestan dubine epistemološkog bespuća u kome obitava. Tako je sa genocidom počinjenim u Bosni i Hercegovini, kao i sa mnogim drugim pitanjima koja se direktno tiču naših građana. Zvaničnici Srbije i Srpske već decenijama efikasno obmanjuju sopstveni narod, namećući mu samouništilačke stavove kojima ih pretvaraju tačno u ono protiv čega se navodno bore na domaćem i inostranom planu. Tako je i sa Srebrenicom, na čijim se bilbordima ukazalo da Srbija i Srpska pamte. Panično smo pozvani da poričemo genocid, žao nam je zločina (ali oni se u ratu dešavaju, naravno), nećemo ljagu pred međunarodnom zajednicom, nećemo da kao Nemačka nosimo na plećima kolektivnu krivicu. Poriču naši predstavnici, u naše ime, genocid pred međunarodnom publikom, pred sudom koji je na osnovu činjenica ustanovio da se genocid desio. Tako pred celim svetom – u naše ime – Srbija i Srpska ponosno objavljuju kontinuitet našeg saučesništva u srebreničkom genocidu do dana današnjeg. Ne obazirući se na ovakve implikacije, predsednici Vučić i Dodik stvaraju teatar od svoje pobede, prateći već odavno poznate stereotipe – jedan govori za ceo srpski narod, dok drugi rešava probleme u Bosni, a susede podilazi jeza dok se prisećaju saradnje Miloševića i Karadžića, nečega oduvek impliciranog, ali nikada potpuno istraženog usled propusta Međunarodnih sudova i prepredenosti jugoslovenskih organizacionih centara.
Taj začarani krug se rađa iz tla uzoranog cenzurom, po kome su decenijama sejane laži, ali iz njega neće procvetati narativ o jednom malenom narodu sa Balkana koji junački izdržava sve udarce moćnih svetskih sila, već čudovišna slika krvožednih nasilnika koji gaze preko leševa da sačuvaju svoj sopstveni ponos i umišljeni društveni imidž. Mi smo jedan miran, slobodan narod, objavljuju mediji dok gledamo kolege iz Bosne u oči i mirno ih, slobodno, ubeđujemo da im nije bilo ništa, i da bi sve to trebalo zaboraviti, važno je samo da se mi slažemo. Ako se svađamo, moramo im objasniti da Srbi već pet vekova robuju pod Turcima (gde to nije bilo ni blizu pet vekova, a ni govora nije bilo o ropstvu, međutim, svaka država koja je ikada stekla nezavisnost od Osmanlija, od Grčke do Jermenije, preko cele Severne Afrike, uvek je ponavljala ovaj mit), da su muslimani (ili možda Muslimani?) sve odnose pokvarili još u staroj SFRJ, da je sve to počelo na Kosovu 1981. (a šta se desilo 1948., pa kada su zbog Rusa zahladneli odnosi između Jugoslavije i Albanije?), i da tu niko nije kriv već da su svi radili šta su morali (narod je u Srebrenicu morao da beži sa onim što je mogao da ponese u rukama, a da li su naoružane jedinice koje su čuvali tenkovi morale da napadaju civile?). „Mladić je radio šta je morao, to je bila strateška odluka,“ govori mi još 2009. godine momak koji nije učio strategiju, niti imao trening u vojsci (nisam ni ja, pa se ovo ne sme shvatiti kao da sam ga gledao sa nekakve visine). „Oni su nas klali pa je bilo pošteno da vratimo,“ govori 2021. dečak od petnaest godina, koji, srećom, nije ni video vreme rata. „Pustili su žene i decu,“ brane se patriote, ne znajući kako Lemkinova definicija genocida tačno glasi, ni koliko je ovaj argument sićušan i nebitan kada se ta definicija posmatra na sudu.
Ima li izlaza? Začarane krugove treba raščarati studijom činjenica. Tomislav Marković je već na dan usvajanja nove GS UN rezolucije, 23. maja, za Tačno objavio upozorenje o slabostima obrazovnih sistema na kojima počiva naša svest o Srbima i Srbiji. Umesto slobodnih medija – muk, cenzura, ili zaverenička propaganda, umesto školskog gradiva – ustaljeni apologetski narativi. Neki od nas mere ko je kriv po tome ko je prvi počeo i ko je kome više pobio, dok je nekima drugima to sve ružno pa im se više sviđa da ćute, jer se čini bolje preći u apatiju i zaboraviti sve što se desilo da bi život bio mirniji između ona četiri zida u koje smo se dobrovoljno zatvorili. Naši urbani društveni slojevi koji su stekli akreditovano akademsko obrazovanje često nastupaju u javnosti sa teatralnom uobraženošću – sve je to politički „nonsens,“ to za nas nema smisla, neka se neko drugi bavi tim pitanjima. A ima i onih koji pokazuju svoju emancipovanost tako što prepričavaju najsvirepije pošalice i viceve, pa se čude reakcijama koje nastanu kada god samo promole nos izvan svoje zone komfora i dobrovoljne izolacije. Rešenje je sloboda obrazovnih sistema, da od malih nogu naše mlade učimo da usvajaju činjenice i da za njihovu analizu primenjuju kritičke metode onako kako dolikuje đacima i studentima. Moramo im pomoći da usvoje etičke principe kojih se treba pridržavati pri obradi činjenica, kako bi se razlučilo šta je propaganda, a šta čist istorijski narativ koji na neutralan način izveštava o onome što se desilo i o čemu se treba diskutovati kako bi se na prvo mesto postavila naša ljudskost, pa tek onda osećaji nacionalnog i etničkog ponosa. U protivnom rizikujemo da pred celim svetom ovaj naš isforsirani ponos bude ogrezao u krvi, te da naš kolektivni ego zauvek počiva na temeljima ugrađenim u masovne grobnice prepune leševa čija se imena odlučno neće pominjati – jer nismo genocidni.
Sloboda obrazovanja je preko potrebna. Udžbenici ne smeju imati političke boje, a naučnici moraju da ostave državne agende iza sebe kada krenu u istraživački rad. Politizovanja dovoljno ima. Može se pretpostaviti i da je glasanje GS UN 23. maja predstavljalo jedan jako politički čin (a sećamo se i Miloševićevih čestih izjava o tome kako Međunarodni sud predstavlja jednu političku instituciju). Glasanje je očigledno zavisilo od geopolitičkih strategija, a ne humanitarne odgovornosti. Uplitanja političkih interesa u čitav proces izglasavanja rezolucije o Srebrenici delimično su i razlog zbog kojih se neki autori gade da uopšte prokomentarišu na ovu temu, kao što je 24. maja napisao Refik Hodžić za Mediacentar. Ponosna Srbija i Srpska prihvataju političku igru, podvlačeći da je odluka UN „anti-srpska,“ izazivajući paradoks, jer jedine anti-srpske izjave daju upravo naši zvanični predstavnici, uvlačeći sve nas, kao neme saučesnike, u međunarodnu političku igru koja se temelji na prolivenoj krvi nevinih žrtvi. Njihovi podržavaoci skloni su demagogiji i preusmerivanju pažnje. Pitaćemo ih da li se genocid desio, a oni će krenuti da broje žrtve na drugim stranama u tom sukobu, ili da se žale na anti-srpske izjave. Da, naravno da je važno propisno obeležiti i ispoštovati sve žrtve sukoba na Balkanu, ali ova rezolucija ne govori o svim žrtvama, već samo o onima u Bosni. Uz malo takta, naši predstavnici bi postavljali pitanja o sopstvenim gubicima onda kada za njih bude vremena i mesta, a tada bismo, uz nešto bolji sopstveni ugled, najverovatnije imali i međunarodnu pažnju i podršku. Ovako, kada je 12. maja, recimo, u Donjoj Gradini obeležen genocid u jasenovačkim logorima i šire, a pritom poreknut genocid u Bosni, teška je uvreda naneta i srpskim žrtvama Jasenovca, a i bošnjačkim u Srebrenici i mnogim drugim gradovima i selima Bosne.
Ako se ne složimo sa demagozima, teško nam je da sročimo argumente, jer kao narod ne znamo šta se tačno dogodilo, šta su tačno činjenice koje su dovele do genocida u Srebrenici, niti do pokolja širom bivše Jugoslavije. Ne znamo, jer nam u udžbenicima to ne piše, jer ne želimo da razgovaramo između sebe, jer ne damo pozicije stručnom kadru koji bi otvoreno govorio o ovim pitanjima. Ne znamo jer nam nije data prilika da naučimo. Ključno pitanje koje, dakle, treba postaviti ponosnoj Srbiji i Srpskoj je – šta mi to, zapravo, pamtimo?
Ne smemo se bojati činjenica. Ne smemo reagovati na pokušaje da se u narodu napravi panika. Na svetu ne postoji nijedna definicija za nekakav „genocidni narod,“ niti postoje stručnjaci koji bi tako nešto ustvrdili, kako je nedavno za Danas objasnila i aktivistkinja Aida Ćorović. Niko nam neće nametnuti kolektivnu krivicu. Razloga za strah nema. Razloga za brigu, sa druge strane, ima puno – mora nas brinuti što nemamo činjenice, a što nas naše ponosne države neprekidno dozivaju da recitujemo propagandističke stavove kojima, možda po prvi put u poslednja dva veka, sami kreiramo koncept „genocidnog naroda.“ Trebalo bi da se postaramo da podignemo nivo slobode naših medijskih portala i obrazovnih ustanova, kako bismo ostvarili stabilan priliv činjenica i naučili kako da ih dosledno tretiramo vođeni etikom naših profesija, opštim ljudskim vrednostima i iskrenošću prema našoj prošlosti i sadašnjosti. Moramo se braniti znanjem, naučnim integritetom koji će onemogućiti cirkulisanje političke propagande, i možda uz nešto vremena utrti put za realan mirovni proces, sproveden dijalogom utemeljenim na racionalnom shvatanju svega što je iza nas bilo i za šta se moramo starati da se nikada više ne ponovi. Moramo pozvati NVO sektor i grupe aktivista da se angažuju za ovu rezoluciju, jer – kako feministkinje na Balkanu mogu reći da su feministkinje ako ne razmatraju nivo surovosti nad ženama koji se desio tokom rata u Bosni? Kako borci za ljudska prava mogu objavljivati svoje radove ako ih ne dotiče šta se događalo u Bosni? Rezoluciju GS UN o „Međunarodnom danu promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici“ možemo prihvatiti kao tačku okretnicu, čija je primarna funkcija da trajno obeleži genocid u Bosni i Hercegovini kao zaostavštinu naše prošlosti koji će služiti da u svima nama stvori svest o tome gde smo bili, i gde se nikada ne smemo vratiti.
Rešiti jed koji proističe iz sećanja na genocid nećemo. Ali možemo omogućiti našim mladima da bolje i sposobnije od nas rade na realnom miru i slozi između svojih naroda, pa možda i da se više približe jedni drugima u vreme kada se ceo svet ponovo slama oko imaginarne „zavese.“ Guraju nas naši predstavnici, lagano, u neku zamišljenu fantaziju Hladnog rata gde se sve više zatvaramo u sebe, gde informacijama ne dozvoljavamo da dopru do nas, gde ćemo učiniti sve samo da tvrdimo da Zapad laže, a da su oni koji su nam dosledno pomagali svih ovih godina da zapadnemo u sve gori položaj zapravo naši najbolji prijatelji. Cepamo Balkan i priklanjamo se Rusiji u vreme kada okolne države pod uticajem Moskve, gde vladu vodi čovek nad kojim visi međunarodna poternica, sve više pritežu slobode svojih univerziteta, medija, pa i stanovništva na ulicama, a mi bismo voleli s njima i sa drugima koji bi naše slobode još više umanjili. Ima li treće opcije? Možda, ali se o njoj valja misliti i za nju moraju propisno trenirati stručnjaci i mislioci koji bi onda bili u mogućnosti da dođu do nekog rešenja zasnovanog na činjenicama i realnoj situaciji u regionu. Do tada, krićemo se pod državnim zastavama čije ćemo ivice nervozno grickati, ali nećemo znati na čemu tačno počivaju te boje i simboli na platnu, niti šta nam tačno obećavaju.
U mom tekstu žrtve genocida u Srebrenici stoje tek na ovom poslednjem mestu. To nije zato što i ja smatram da se radi o zanemarljivim statističkim podacima, već zato što, iskreno, imam poteškoće da formulišem rečenice tako da nikoga ne povrede. A to je nemoguće, jer sam pomen na poslednje godine SFRJ već izaziva novu epizodu hroničnog bola koji će ostati obeležje naših generacija od kolevke do pokopa. Žao mi je što budim takve emocije, ali moram, jer je obavezno pomenuti da svo poricanje, čitav taj revolt protiv nove rezolucije o promišljanju i sećanju na počinjen genocid predstavlja apsolutno i besramno nepoštovanje prema žrtvama – onima koji su ubijeni tokom genocida, a i onima koji su uspeli da se spase – i ožalošćenima među kojima verovatno ne postoji niko ko se više ne seća šta se dogodilo između 1991. i 1995. To su ljudi koji zapravo pamte, nekada u tišini, nekada deleći svoja sećanja sa javnošću uz varirajuće nivoe uspeha i dosega. To su ljudi kojima ova rezolucija donosi jedno dugo očekivano međunarodno priznanje da se njihov bol može čuti, da njihova patnja i bes nisu nerealistični već utemeljeni na pravnim i istorijskim činjenicama. Nikakva rezolucija im ne može doneti mir, ali bi njome svet bar mogao da pokaže da pokušava da saoseća sa onime kroz šta su te hiljade ljudi prošle. Poricanje i borba protiv rezolucije ne mogu učiniti ništa drugo nego da kao list papira pocepaju naše države i zanavek ubede naše susede i međunarodno javno mnjenje da za nas spasa nema.
Ima šanse za promene i za izmirenje odnosa sa našim susedima. Možda ne tokom naše generacije, jer će svima nama uvek biti teško da se iskreno pogledamo u oči i započnemo razmenu mišljenja. I treba da nam bude teško, jer moramo razumeti užase naše prošlosti – to nije nešto što se zaboravlja. Ali imamo šanse da stvorimo atmosferu u kojoj će buduće generacije taj mir koji se slavi u medijima možda moći da realizuju. Moramo dozvoliti narodu da uči.
