Amirova kuća u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu, planski stvorenoj zajednici jevrejsko-izraelskih i palestinsko-izraelskih porodica, izgrađena je od kamena; šik, ali skromna, neupadljiva. Natkriveni trem okrenut je ka zapadu i pruža pogled na zeleno prostranstvo doline Ajalon. Amir, Palestinac, živi u ovom selu već trideset pet godina, od svoje četvrte. Njegova porodica je dotad živela u istočnom Jerusalimu. Pobegli su od nasilja prve intifade. Seoska škola, od vrtića do šestog razreda, potpuno je dvojezična, sa jednakim brojem časova nastave na arapskom i hebrejskom. Kada Amir govori hebrejski, izraelski Jevreji ne veruju da je Arapin, što mu često kažu, misleći da je to kompliment.
Vahat al-Salam/Neve Šalom – naziv i na arapskom i na hebrejskom znači „oaza mira“ – osnovao je Bruno Husar, Jevrejin poreklom iz Egipta, koji je pobegao od nacističke invazije na Francusku gde je bio dominikanski sveštenik. Oko 1970. obezbedio je veliku parcelu zemlje, na pozajmicu od manastirske zajednice trapista, za svoj eksperiment nemilitarizma i verskog pluralizma usred Izraela, na pola puta između Jerusalima i Tel Aviva. Bilo je to doba susreta razlika, okupljanja zasnovanih na verovanju u moć dijaloga, a Husar je zamislio Vahat al-Salam/Neve Šalom kao mesto stalnog susretanja. U vreme kada je Amirova porodica došla, u selu je otvorena Škola za mir, centar za obuku aktivista, akademika i državnih službenika. Oko osamdeset hiljada ljudi završilo je kurseve Škole za mir, čiji je cilj da od građana Izraela, i palestinskih i jevrejskih, stvore emisare promene.
Amir je otišao iz sela sa devetnaest godina i kasnije postao uspešan biznismen u Tel Avivu. Njegova žena je Jevrejka i odrasla je u telavivskom predgrađu. Pre tri godine, kada je supruga prvi put zatrudnela, Amir se vratio u Vahat al-Salam/Neve Šalom. Nije mogao da zamisli da mu polujevrejska, polupalestinska deca odrastaju na nekom drugom mestu. Razgovarali smo na njegovom tremu jedne aprilske večeri. Sada razmišlja da se preseli na Kipar. „Ja sam Palestinac“, kaže Amir. „Volim ovu zemlju. Ali život ne traje večno.“ (Amir nije njegovo pravo ime; tražio je da koristimo pseudonim, zbog „desničarskih organizacija koje tragaju za mešovitim parovima“.)
Sunce je brzo zašlo, prepuštajući dolinu tami. U prvim nedeljama rata, ispričao mi je Amir, u daljini se moglo videti kako lete rakete iz Gaze i eksplodiraju u vazduhu, kao vatromet, dok ih presreće izraelski protivvazdušni sistem. Moglo se osetiti i kako tlo tutnji kad izraelske bombe detoniraju u Gazi. Dok Amir misli na ljude u Gazi gde je, kako se procenjuje, ubijeno njih trideset pet hiljada, a 1,7 miliona je raseljeno, pomišlja „koliko su daleko od svakog praštanja ovoj zemlji. A ja tu živim“.
Njegova žena je ponovo trudna. Amir kaže da su „deca bezbedna u Vahat al-Salamu do šestog razreda“. Onda ih čeka segregirani izraelski obrazovni sistem – gde su škole na hebrejskom među najboljim u svetu, a škole na arapskom među najgorim. Posle još šest godina, neki od jevrejskih drugova njegove dece otići će u izraelsku vojsku, baš kao što je to učinila većina Amirovih jevrejskih drugova iz Vahat al-Salama/Neve Šaloma. „Najviše me boli što ljudi odavde služe vojsku. Ne verujem da bi bilo ko od naših iz sela povredio Palestinca. Ali verujem da ljudsko biće ne treba da bude ni saučesnik.“
Šest meseci posle napada Hamasa 7. oktobra, otišla sam u Vahat al-Salam/Neve Šalom da vidim šta je rat učinio selu i, uopšte, izraelskom mirovnom pokretu. Amir mi je ispričao da se otvorio jaz između palestinskih stanovnika zajednice i pojedinih jevrejskih meštana. Jevreji su hteli da od Palestinaca čuju osudu Hamasa i počinjenih ubistava. Palestinci su mislili da su pojedini Jevreji ravnodušni prema pustošenju Gaze. Kognitivna distanca Amiru nije nepoznata: doživljavao je to već sa porodicom svoje žene i Jevrejima u drugim mestima po Izraelu. Nije ni pomišljao da bi to mogao doživeti i u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu.
Telefon mu je zazujao. Komšije su pitale kada ćemo doći na seoski iftar, svečani obrok kojim se završava celodnevni ramazanski post. Amir je bio zadužen za piće. Ušli smo u njegov beli džip. Kuće s naše leve strane, nanizane uz brdo kraj puta, bile su u mraku. Dok smo stigli na večeru u Pluralističkom duhovnom centru, kamenoj građevini sa trostrukom kupolom, hrana je već skoro nestala. Deca su trčala uokolo; odrasli su čavrljali u manjim grupama; oni što su okasnili, skupljali su preostale komadiće piletine na žaru uz salatu od kupusa.
U prednjoj bašti sela sam na klupu sa Mihalom Zak, Bobom Markom i njihovom ćerkom Nerijom, koji su svi Jevreji. „Ovde smo već četrdeset godina“, kaže Mark. „Malo je toga ostalo što nas može iznenaditi.“ Tenzije koje su izbile u zajednici posle 7. oktobra ipak su bile neobične. U početku je održano nekoliko sastanaka čitavog sela; palestinski stanovnici nisu mnogo govorili. „Bila je to vrlo glasna tišina“, rekla je Nerija, koja ima trideset šest godina. Na drugim mestima po Izraelu, palestinski građani su hapšeni, otpuštani ili prebijani ako bi izrazili solidarnost sa ljudima u Gazi. Ali za Palestince u ovom selu, Mihala Zak, koja vodi obuku u Školi za mir, kaže: „Nije to bio strah od policije – već strah od reakcija ljudi koji nisu toliko saosećajni koliko želite da budu. Od shvatanja ko su vam partneri.“
Nerija je učestvovala u formiranju četvoročlane grupe koja je trebalo da utvrdi šta selo, zasnovano na veri u dijalog, može da uradi kada je polovina njegovih stanovnika ostala bez reči. Na kraju su rešili da organizuju sastanke za tugovanje – ne grupe za diskusiju, već grupe za tugu, gde bi ljudi koji su doživeli gubitak mogli slobodno da govore. Nedelju dana su smišljali kako da formulišu poziv. Jedan predlog je bio: „Tugujemo za ubijenima [murdered] i mrtvima [killed]“, gde su ubijeni bili žrtve Hamasa, a mrtvi su bili stanovnici Gaze. Raspravljali su o različitim konotacijama reči „ubijen“ i „mrtav“, da bi se konačno saglasili oko formulacije koja zaobilazi to pitanje: „Tugujemo za žrtvama rata“.
Jedan palestinski lekar je pričao o gubitku nekoliko bliskih kolega u ratu. Drugi Palestinci su govorili o bližnjima ubijenim u Gazi, pa i o samoj Gazi – o letima koja su tamo provodili kao deca, o fizičkom okruženju koje su tako dobro poznavali, a sada ga više nema. „Često se to moglo čuti“, kaže Mark. „Ono je paklena rupčaga. A imaju tako draga sećanja na nju.“ Jedna Palestinka, zaposlena u velikoj izraelskoj kompaniji, pričala je o koleginici koja je izgubila bliske rođake u Gazi ali joj poslodavac, suprotno uobičajenoj praksi, to nije uvažio. „Ko je još čuo da se zahteva saučešće?“ upitao je Mark.
„Želi da bude prepoznata“, uzvratila je Zak.
***
Prema različitim svedočenjima, Husar je Vahat al-Salam/Neve Šalom pokrenuo ili iz kampera ili iz transportnog kontejnera. Njegovi prvi saputnici bile su dve katolikinje i promenljiva družina mladih Evropljana. Bilo je potrebno više od decenije da se okupi prvobitno jezgro sela, sa jednakim brojem jevrejskih i arapskih porodica. Ovi prvi stanovnici videli su smrt svojih savremenika u Jomkipurskom ratu 1973. godine, kada se Izrael borio protiv koalicije arapskih država predvođenih Egiptom. Posle nekoliko godina, Egipat i Izrael su pregovorima došli do trajnog mirovnog rešenja, kad je Egipat postao prva arapska država koja je priznala Izrael, dok je Izrael povukao svoje trupe sa Sinajskog poluostrva. Za tu generaciju Izraelaca nije postojao ušančeni status quo: granice su se pomerale – izraelska okupacija Zapadne obale i Gaze nije trebalo da bude večna – a jedina konstanta, činilo se, bio je rat. Misija Vahat al-Salama/Neve Šaloma bila je da poništi tu pretpostavku izgradnjom minijaturnog modela budućnosti u kojoj Arapi i Jevreji dele zemlju i upravljaju njom zajedno; zajednički život, ne samo koegzistencija.
Eldad Jofi, aktuelni predsednik seoskog veća, prvi put je čuo za ovu zajednicu kao student Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, kasnih sedamdesetih. Selo je tad jedva zauzimalo neplodni vrh brda. Posle studija, on i supruga Imi živeli su u Sjedinjenim Državama. Vratili su se u Izrael 1994. godine, u vreme kad je nada bila na vrhuncu. Jicak Rabin, premijer iz Laburističke partije, bio je jedan od dobitnika Nobelove nagrade za mir zbog svoje uloge u sklapanju sporazuma iz Osla, koji su, izgledalo je, nudili mapu puta za okončanje izraelske okupacije i stvaranje palestinske države. Godinu dana kasnije, Rabina je ubio desničarski jevrejski ekstremista, pripadnik tada radikalne margine koja se protivila mirovnom procesu. Porodica Jofi je 2000. u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu učestvovala u kampu za meditaciju, pa su poželeli da tamo odgajaju svoju decu. Selo je nastavilo da raste, izgrađeni su prostori za razne događaje i mali hotel. Dok su Eldad i Imi primljeni u Vahat al-Salam/Neve Šalom, kupili plac, naručili projekat, izgradili kuću i uselili se, njihovo troje dece je odraslo, a desničarski ekstremisti su preuzeli upravljanje državom.
Njihova ćerka danas živi u u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu sa svojom partnerkom – u vreme kad su došle, bile su jedini otvoreno lezbejski par u selu; ona drži vannastavni program za đake. Sin im se preselio u Hjuston, u Teksasu, sa svojom porodicom. Dok se Eldad bliži penziji – radi u administraciji Hebrejskog univerziteta – zamišlja sebe kako vreme provodi sa svojim unucima u Americi. Oseća da Vahat al-Salam/Neve Šalom gubi svoj duh. Čini se da mladi ljudi, od kojih su mnogi rođeni u selu, ne vide mnogo koristi od napornog rada na izgradnji dijaloga. Možda žele da odgajaju svoju decu „u ovom suživotu“, kaže Jofi, ali ne i da nastave da ga neguju. Istovremeno, zajednica se širi: planirano je oko četrdeset novih kuća za izgradnju, čime bi ih ukupno bilo više od stotinu dvadeset. Jofi se kandidovao za gradonačelnika na platformi povratka Vahat al-Salama/Neve Šaloma svojim idealističkim korenima. Njegov prvi dan na poslu je trebalo da bude 8. oktobar 2023. Počeo je dan ranije.
Jofi je odmah sazvao sastanak seoskog veća da se reše praktična pitanja: zatvorili su kapiju na ulazu u selo, pregledali planove za skloništa u slučaju granatiranja i procenili resurse za vanredno snabdevanje vodom i strujom. Državne vlasti su nudile jurišno naoružanje civilima u zajednicama širom zemlje. U Izraelu je posedovanje oružja uglavnom ograničeno na ljude koji su služili vojsku. Jevreji, sa izuzetkom ultraortodoksnih, podležu obaveznoj vojnoj službi, kao i manjine Druzi i Čerkezi. Neki Jevreji iz sela su odbili da služe; drugi su – neki kažu polovina, neki više – pristali na regrutaciju. Palestinski građani Izraela, ako žele da služe, moraju se dobrovoljno prijaviti. Koliko je poznato, niko od Palestinaca iz Vahat al-Salama/Neve Šaloma nije služio u Izraelskim odbrambenim snagama. To je značilo da će, ako u selu bude oružja, ono biti samo u rukama Jevreja. Izbeći život pored naoružanih Jevreja bilo je upravo ono zbog čega su palestinski stanovnici dolazili u selo. Ipak, država je Vahat al-Salamu/Neve Šalomu poslala šest komada oružja.
Seoski sistem samouprave može biti veoma spor. Pitanja života u zajednici – o praksama zapošljavanja ili odobrenju nove izgradnje – rešavaju se na sastancima cele zajednice. Proces je osmišljen tako da izgradi praktičan model saradnje, od slučaja do slučaja, od ideje do ideje, a ne da se nosi sa egzistencijalnim vanrednim stanjem. Kapija je ostala zatvorena šest nedelja. Posle nekoliko meseci, selo je odlučilo da vrati oružje.
Izraelski levičari često kažu da je rat grozno vreme da se bude mirovni aktivista. Takođe je grozno vreme da se bude gradonačelnik mirovnjačkog sela. Umesto da se posveti radu na izgradnji dijaloga i bolje budućnosti, Jofi je postao specijalista za pripreme na najgore. U martu je predsednik regionalnog saveta, koji upravlja sa pedeset sedam sela, sazvao sastanak na kojem je, između ostalog, govorio o pretećem ratu protiv Hezbolaha. „Nije se pričalo da li će se to desiti, već kada“, rekao mi je Jofi. Rat sa Hezbolahom, koji je daleko bolje opremljen od Hamasa, mogao bi imati mnogo veće posledice na centralne delove zemlje nego rat u Gazi. Seoskim čelnicima je rečeno da se pripreme za dane bez vode, struje ili komunikacija. „Celo veče je bilo posvećeno tome“, dodao je Jofi. „I niko nije pomenuo da bi možda trebalo da pokušamo da to sprečimo.“
Razgovarali smo u kafeu Vahat al-Salama/Neve Šaloma, u senovitoj bašti sa pola tuceta stolova. Vlasnik, Rajek Rizek, sedeo je u blizini i radio na svom laptopu. On i njegova supruga Dijana, oboje Palestinci, došli su u selo pre skoro četrdeset godina. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, Rajek je bio gradonačelnik u dva mandata. Ovih dana je povučeniji. Nije prisustvovao sastancima zajednice posle 7. oktobra jer, kako je rekao, „ne želim da se uplićem u rasprave o tome ko je žrtva. Znam da nikoga ničemu ne možeš naučiti.“ Dijana, koja vodi umetničku galeriju u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu, išla je na sastanke. Nije bilo lako, rekla je. „Neki Jevreji su krivili nas, kao Palestince.“
***
Prvi put sam posetila Vahat al-Salam/Neve Šalom pre šest godina, dok sam radila na knjizi o maštovitim političkim projektima. U to vreme se u selu znalo sve o svakome; o svemu se pričalo na seoskoj WhatsApp grupi. U proleće 2024. to više nije bio slučaj. Nerija Mark mi je ispričala o jednoj palestinskoj meštanki koja je za prvih mesec dana rata izgubila četrdesetoro rođaka u Gazi, ali to nikada nije pomenula na WhatsApp četu. Takođe, Jevreji iz Vahat al-Salama/Neve Šaloma koji su se odazvali vojnom pozivu, nisu to saopštili na grupi. „Bilo je glasina da su se neki ljudi iz sela prijavili još u oktobru“, rekla mi je Samah Salaim, Palestinka koja radi kao ko-direktorka obrazovnih institucija u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu. „Takav je duh zavladao zemljom.“
Svi su želeli da preduzmu nešto posle 7. oktobra. Za Jevreje je dobrovoljna prijava za borbu bila najlogičniji čin. Ali šta su palestinski građani Izraela mogli da urade? Dijana Rizek, galeristkinja, obično bi dan započinjala jogom i meditacijom. Sada je gledanje poruka na telefonu prva stvar koju uradi kad se probudi, da vidi da li su joj prijatelji u Gazi još živi. Onda čita vesti na Telegramu i gleda Al Džaziru. Pre nego što ode da pomogne svom mužu da otvori kafić, radi na prikupljanju novca za prijatelje i porodicu na Zapadnoj obali, gde je nezaposlenost naglo porasla otkako je Izrael praktično blokirao kretanje radnika.
Galerija je zatarabljena još od 7. oktobra. Rizek je pokušala da organizuje izložbu koja bi se bavila ratom ali, mada je čitavu deceniju kurirala zajedničke palestinsko-jevrejske izložbe, nije mogla da nađe dovoljno umetnika spremnih da podele zidni prostor „sa drugom stranom“. Zato je rešila da zamoli stanovnike Vahat al-Salama/Neve Šaloma da izraze svoja osećanja kroz umetnost. Još uvek prikuplja radove za izložbu. U međuvremenu, promenila je naziv pet puta; prvo je bilo „Moje postojanje“, pa „Primanje naše ljudskosti“ ili „Naša ljudskost zahteva akciju“, pa onda „Jesmo li zajedno ili nismo“ ili „Umetnost u vreme rata i razaranja, za budućnost“. Trenutno, naziv buduće izložbe glasi „Kuda?“ Jedan od njenih ciljeva treba da bude prekid tišine koja se spustila na selo. „Izraelski Palestinci od 7. oktobra osećaju kao da živimo pod vojnom vlašću“, kaže Rizek. „Bojimo se da se izrazimo, čak i ako živimo u Vahat al-Salamu.“
Palestinski aktivisti iz drugih mesta, naročito na okupiranim teritorijama, dugo su bili skeptični prema Vahat al-Salamu/Neve Šalomu. Čak i pre 7. oktobra, neki aktivisti iz Ramale smatrali su da selo predstavlja projekat „pucaj i plači“, poduhvat koji uglavnom samo pomaže izraelskim Jevrejima da se osećaju bolje. Vivijen Sansur, palestinska aktivistkinja iz Vitlejema, rekla mi je da skroz podržava političku maštu, ali da „postoji razlika između mašte i pretvaranja“. Mešovita zajednica u zemlji koja je okupaciju učinila kamenom temeljcem svoje politike, za nju je bila obična fantazija.
Samah Salaim, ko-direktorka obrazovnih institucija u selu, istaknuta je palestinska feministička aktivistkinja i spisateljica. Ima redovnu kolumnu za +972, časopis koji uređuju palestinski i jevrejski državljani Izraela (+972 je međunarodni pozivni broj za Izrael). Salaim je u novembru napisala in memoriam za svoju prijateljicu Vivijan Silver, kanadsko-izraelsku mirovnu aktivistkinju koja je ubijena 7. oktobra. „Izgubila sam Vivijan“, rekla mi je Salaim. „Ne mogu da ignorišem svoju tugu.“ Nekoliko nedelja kasnije, objavila je tekst u kom je izrazila podršku žrtvama seksualnog nasilja koje je počinio Hamas. Pojedini palestinski aktivisti su je kritikovali što skreće pažnju na optužbe za silovanje. „Ne mogu da ignorišem Jevrejke koje su platile visoku cenu“, ističe Salaim. „Ne mogu da ne razmišljam o majkama sa decom koje su sada u Gazi. Ni one koje su u podzemlju, ni one koje umiru na zemlji. Da sam žena u Libanu ili u Ramali, možda ne bih videla tu kompleksnost.“
Salaim ima četrdeset osam godina i odrasla je na severu Izraela, nedaleko od sela svojih predaka. Njihov nekadašnji dom, iz kojeg su bili prinuđeni da pobegnu 1948, više nije postojao, ali jeste porodični maslinjak; njegovi novi vlasnici bili su Jevreji. Pošto je završila školu na arapskom jeziku, Salaim je upisala Hebrejski univerzitet. Njen hebrejski je bio dobar, ali zastareo, jezik književnosti, a ne ulice – svako naručivanje pice bila je vežba iz poniženja. Što je još važnije, Salaim je naišla na potpuno drugačiji pogled na svoju rodnu zemlju, jevrejsko-izraelski narativ, koji je bio u suprotnosti sa svime što je naučila u svojoj porodici. Želela je da njena deca odrastaju znajući obe priče. Kada je 2000. godine najstariji od njena tri sina bio spreman da krene u osnovnu školu, setila se da je čula za jedno selo, na pola sata vožnje od Jerusalima, gde jevrejska i arapska deca zajedno sede u klupama, a podučavaju ih arapske i hebrejske učiteljice. Nakon posete školi u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu, Salaim je rekla svom mužu: „Ne samo da ćemo decu tu upisati – selimo se tamo.“
Prvi put sam intervjuisala Salaim 2018. Tada mi je ispričala da su najbolji drugovi njenih sinova Jevreji, među kojima se bar od jednog očekivalo da će služiti vojsku. Salaim je prebacila jednom sinu što nastavlja da se druži s nekim ko se sprema da obuče uniformu IDF-a. Tvrdio je da mu drug neće ići u borbe i da neće biti poslat na okupirane teritorije. Salaim je i dalje bila sumnjičava. „Dovela si me u ovo selo, odgajala si me pored Jevreja, učila si me da im verujem“, prisećala se njegovih reči. „Sad ćeš morati da mi veruješ kad kažem da mu ja verujem.“
Jedan od njenih sinova sada je student u Haifi, najsevernijem gradu Izraela. U nedeljama posle 7. oktobra, život je praktično obustavljen širom zemlje. Njen sin nije imao predavanja, a kafana u kojoj je radio bila je zatvorena. Kada je ponovo otvorena, jevrejsko osoblje je pozvano nazad, ali njen sin nije. (Salaim ih je zvala da interveniše i na kraju je vraćen na posao.) Nastava je ponovo počela, a mnoge njegove jevrejske kolege su došle naoružane. Njen najmlađi sin je nastavio da pohađa srednju školu u Jerusalimu. „Kada se vraća autobusom kasno uveče, ne pričamo telefonom, jer je autobus pun ljudi sa oružjem“, kaže Salaim. „Ako čuju dečka kako priča arapski…“ Zastala je. Razmenjuju poruke, pa njen sin može da prođe kao Jevrejin.
Na neki način, Vahat al-Salam/Neve Šalom je ipak još uvek utočište. Na sastanku zajednice posle 7. oktobra, kada su neki od jevrejskih stanovnika zahtevali da se njihovi susedi Palestinci izjasne protiv napada, Salaim je mogla da se usprotivi. „Rekla sam da je stvarno uvredljivo tražiti od mene da izgovorim da osuđujem“, rekla mi je. „Znaš me dvadeset tri godine. To treba da je očigledno.“ Na kraju su joj ti sastanci bili jako korisni. „Ljudi na jevrejskoj strani koji i dalje veruju u jednakost sad su na udaru. Postali su izolovani kao ja. Shvatila sam da sam im potrebna. I oni su potrebni meni. Oni mogu biti moj glas. Palestinskoj strani je potreban jevrejski glas.“
***
Pre osam godina, Džonatan Dekel, jevrejski reditelj, preselio se sa suprugom i troje dece u Vahat al-Salam/Neve Šalom. Odslužio je pet godina vojnog roka u borbenoj jedinici, mada nikad nije učestvovao u borbama. Pošto je izašao iz vojske, u svojim dvadesetim godinama, mislio je da su vojnički dani iza njega; njegov prvi igrani film, koji se trenutno prikazuje na festivalima, antiratna je satira o izraelskim špijunima. Ali 7. oktobra, čim je video vesti o napadu Hamasa, Dekel se prijavio u rezervni sastav. Imao je četrdeset godina, bio je na kraju svog „borbenog“ uzrasta. Nije dobio poziv već je sam otišao, ostavljajući porodicu u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu. Šest meseci kasnije, još uvek je bio u službi; svaki dan se vozio do svoje jedinice. Pazio je da ga niko u selu ne vidi u uniformi ili da nosi pušku.
Do napada 7. oktobra, možda najveći raskol u istoriji Vahat al-Salama/Neve Šaloma dogodio se 1997, kada je dvadesetogodišnji vojnik iz sela Tom Kitain poginuo u helikopterskoj nesreći u blizini libanske granice. U nekom drugom mestu u Izraelu, Kitain bi bio sahranjen uz vojne počasti. Njegovi roditelji, koji nisu odobravali njegov odlazak u vojsku, poželeli su da na mestu novog košarkaškog terena postave znak sećanja na svog sina. Mnogi meštani su se usprotivili – nisu želeli da odaju počast izraelskom vojniku u javnom prostoru zajednice. Bilo je potrebno dve godine sastančenja da selo odluči šta da se radi. Na kraju je na košarkaškom terenu postavljena ploča na kojoj je Kitain opisan kao „dečak mira koji je poginuo u ratu“.
Nada na kojoj je utemeljen Vahat al-Salam/Neve Šalom – da će mir doći za života – možda je jedan od razloga što odrasli Jevreji tamo, iz generacije u generaciju, nisu pripremili svoju decu za neizbežnost regrutacije. Odbijanje služenja vojske je težak korak. Oni koji to ipak urade, često provode nedelje ili mesece u vojnom zatvoru i praktično gube pristup mehanizmima mobilnosti u izraelsko-jevrejskom društvu. Profesionalne veštine i veze koje izraelski Jevreji prvi put steknu u vojsci, često čine osnovu njihovih karijera.
Drug jednog od sinova Samah Salaim, koji je razmišljao da se odupre regrutaciji, jeste Adam Ben Šabat, kome je sada dvadeset tri godine. Adam je srednju školu pohađao u obližnjem kibucu, gde su mnogi njegovi drugovi ogrezli u vojnoj kulturi i maštali da uđu u najbolje jedinice. Njegov otac, Jair, tražio je od Adama da se i on prijavi. „Za tebe je ovo demokratska država, a to je još uvek zakon“, rekao mu je Jair. Adam se predomišljao. I tako se jednog dana zatekao u autobusu na parkingu kancelarije za regrutaciju. „Imaš osamnaest godina“, prisećao se u našem razgovoru. „Odjednom, daju ti uniformu i ogromnu torbu. Glavu si juče obrijao. Odjednom, nisi više svoj.“
Autobus je trebalo da odveze regrute u borbenu jedinicu. Taman što će krenuti sa parkinga, Adam je ustao i izjavio da odbija da služi. Noć je proveo u zatvoru i na kraju je raspoređen u obaveštajnu jedinicu na granici sa Egiptom. To je čest slučaj sa decom iz Vahat al-Salama/Neve Šaloma: njihovo znanje arapskog čini ih korisnim za izraelsku obaveštajnu službu. „Nekako sam se pomirio sam sa sobom“, rekao je Adam. „Bar nije bila borba. Ali ipak sam nosio tu uniformu.“
Kada je mu je obavezna služba istekla, vratio se u Vahat al-Salam/Neve Šalom. Kuća njegove porodice je velika i pomalo razmetljiva, sa dvorištem dovoljno velikim da se priređuju zabave za čitavo selo. U vreme pandemije, Adam i njegov otac, vlasnik radnje za konjičku obuću, sklepali su prikolicu za pripremanje hrane, ukrašenu velikim znakom mira na jednoj strani, koja je služila kao neka vrsta seoskog kluba i gde su razne porodice radile u smenama. Adam se zakleo da više nikada neće imati ništa s vojskom. „Sedmi oktobar je to promenio“, rekao mi je. „Odjednom, u jednom trenutku, ponovo sam bio u vojsci.“
Kao i Dekel, Adam se javio na dužnost ne čekajući da bude pozvan. „Onda su počeli da izlaze video snimci iz Gaze, a ja sam ponovo počeo sve da preispitujem“, ispričao mi je. „U meni je uvek borba. Ja sam deo izraelskih normi, ali mogu da vidim obe strane.“ Njegova jedinica je bila stacionirana na severu, blizu granice sa Libanom. Posle nekoliko meseci, Adam se vratio kući. Saznao je da je njegov otac koristio prikolicu da pravi roštilj za izraelske vojnike u blizini granice sa Gazom. To nije bilo u redu. „Mislim, to je rat“, rekao mi je Adam. „Ne treba da bude zabavno.“
Njegov otac, Jair Ben Šabat živi u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu dvadeset godina. Kada je Benjamin Netanjahu prvi put izabran za premijera 1996, Jair je smatrao da je uspon izraelske desnice potencijalno katastrofalan. „Pošto nisam planirao da se kandidujem za Kneset“, rekao je on, misleći na izraelski parlament, „odlučio sam da se podvrgnem ovom laboratorijskom eksperimentu o tome kakva bi ova zemlja mogla da bude.“ Nije krio ko je – izjašnjavao se kao cionista, služio je vojsku – i zajednica ga je prihvatila. „Mislim da sad ne bih bio prihvaćen“, rekao mi je. Po par dana nedeljno utovari u prikolicu hranu i muzičke instrumente na kojima vojnici sviraju dok im on kuva. Kaže da su ga na seoskoj WhatsApp grupi komšije optužile da je „zabavljao i pucao“. Odbija da se izvinjava što podržava trupe. „Naterao sam svoje troje dece da služe vojsku“, rekao je. „Šta je roštilj u poređenju s tim?“
Džonatan Dekel je raspoređen u obaveštajnu jedinicu. Predvodio je tim koji je pregledao materijale snimljene preko GoPro i mobilnih telefona Hamasovih napadača, od kojih su neki kasnije postali sastavni deo 47-minutnog videa koji je izraelska vlada prikazala novinarima iz celog sveta. Tog dana ubijeno je skoro 1.200 Izraelaca i stranih državljana, a više od dvesta pedeset je oteto. Veći deo snimaka koje je Dekel pregledao, ostavljao je utisak da momci iz Hamasa nikud ne žure; otvaraju frižider, sednu, popuše cigaretu. Između neizrecivih činova nasilja, ponašali su se ležerno. Snimali su sebe kako se mole. Zastanu da zapale zavese na izlasku iz neke kuće. Dekel je iskustvo pregledanja tih snimaka opisao kao „prženje mozga“.
Razgovarali smo u praznoj sali za sastanke Pluralističkog duhovnog centra. Dekel je doneo dve stolice i postavio ih jednu naspram druge, kao za ispitivanje. U susednoj sobi, ljudi su bili na molitvi posle iftarske večere. Na kraju svega, rekao je Dekel, Jevreji i Palestinci su na jednoj zemlji i niko od njih ne ide nikuda. On bi voleo da ceo Izrael bude jedan veliki Vahat al-Salam/Neve Šalom, ali reći to u vreme rata može da zvuči opasno naivno. „Čitava stvar je tako primitivna“, zaključio je.
Drugovi u vojsci ga zovu radikalom i anticionistom. Neki od njegovih palestinskih komšija su se duboko razočarali u njega. Dekel sebe i dalje smatra cionistom, što on definiše kao uverenje da je jevrejska država najmanje loše rešenje. Na ekranu svog kompjutera na poslu sada gleda snimke koje su snimile izraelske trupe. Video je kako otkrivaju oružje u svakom drugom stanu u Gazi. Video je nacističke memorabilije, uključujući i arapski prevod knjige „Mein Kampf“ sa komentarima, pronađene u dečijoj sobi koju je zauzeo pripadnik Hamasa. Takođe je video smrt i razaranje koje je Izrael naneo civilima u Gazi. „Stalno sam u unutrašnjem sukobu, zgranut“, rekao je. „Nisam u miru.“
***
Pre 7. oktobra, na stotine hiljada izraelskih liberala provelo je devet meseci na uličnim demonstracijama protiv pokušaja Netanjahuove administracije da oslabi kontrolu pravosuđa nad izvršnim vlastima. Predvodio ih je pokret vojnih rezervista koji su se prozvali „Braća i sestre po oružju“, pod izraelskim zastavama i sa zakletvom da će u zemlju vratiti jaku demokratiju. Protesti su uglavnom zamrli posle 7. oktobra. Braća i sestre, kao i ostatak zemlje, skrenuli su pažnju na Gazu: neki su se javili na dužnost; drugi su se prihvatili posla na spasavanju i pružanju pomoći ljudima koji su povređeni ili raseljeni u napadu Hamasa. Postepeno, protesti su nastavljeni, najpre kao javna okupljanja posvećena prvenstveno žalosti. Do proleća su povratili buran, sukobljavajući ton.
Otišla sam na jedan takav protest sa Noamom Šuster-Elijasi, poznatom komičarkom i aktivistkinjom koja je odrasla u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu. Srela sam je na uglu ulice gde su samozvani radikali – manje od dve stotine ljudi – stajali u labavom krugu, smenjujući se na megafonu. Šuster-Elijasi mi je rekla da je njen politički tabor zanemarljivo mali. Sa nama je bio njen verenik Amit Merkado u majici sa natpisom „FCK BNGVR“. „Ugrabila sam poslednjeg necionistu koji nije gej ili već oženjen“, kaže Šuster-Elijasi. „A čak i u ovako malom taboru ima pukotina.“ Uzela je megafon i dreknula: „Prekid vatre nije dovoljan! Krv četrnaest hiljada dece je na našim rukama!“
Krenuli smo ka glavnom protestu, par ulica dalje. Ugledali smo more izraelskih zastava. Sa zvučnika na džinovskom video ekranu objavljeno je da se na protestu okupilo stotinu hiljada ljudi. „Želim bes“, kaže Šuster-Elijasi. Probijali smo se kroz gomilu. Ljudi su bacali baklje na zemlju da potpale lomaču. Prijatelji i članovi porodica talaca, u crveno-crnim majicama, skandirali su svoj zahtev: „Vratite ih kući odmah!“ Više je ličilo na očaj nego na bes.
Jedini pozivi na prekid vatre na glavnom protestu bili su izrečeni u kontekstu oslobađanja oko sto trideset talaca, živih i mrtvih, koje je u to vreme još držao Hamas. Humanističke poruke – pozivi da se prekine ubijanje dece i izazivanje gladi i bolesti u Gazi – ostale su marginalne, čak i među levičarskim radikalima. Pripadnici Ružičastog fronta, levičarskog antifašističkog pokreta, udarali su u bubnjeve i skandirali: „Ne plašimo se.“ Slogan je usvojen tokom protesta protiv Netanjahua koji su održavani pre 7. oktobra. Od napada Hamasa, služi kao nacionalna afirmacija u zemlji koja je i dalje veoma uplašena.
Hoze Bruner, filozof i istoričar nauke, koji se penzionisao sa Univerziteta u Tel Avivu 2018. godine, pisao je o „nacionalnoj traumi“ kao ključnom konceptu u izraelskom diskursu o mentalnom zdravlju. Ideja je uvezena iz Sjedinjenih Država, gde su, posle 11. septembra, stručnjaci za mentalno zdravlje pretpostavili da osoba ne mora da bude neposredno pogođena nekim događajem da bi bila traumatizovana: bilo je dovoljno višekratno izlaganje medijskom izveštavanju o tom događaju. Kada je ideja stigla do Izraela, otprilike u vreme druge intifade, 2000-ih, stručnjaci za mentalno zdravlje su izgradili centar za traumu za „žrtve terora“ koji se široko tumačio, i pokrenuli godišnju publikaciju pod nazivom O osećanjima, čijih je milion primeraka podeljeno na dan sećanja na pale borce. Izraelska verzija „nacionalne traume“ dodala je istorijski aspekt: izraelski Jevreji su bili traumatizovani terorom, a bauk terora, zbog njihove istorije, seže do biblijskih vremena.
Kao klinička dijagnoza, „nacionalna trauma“ je bila kratkog veka. Ali kulturni koncept se zadržao. Nakon 7. oktobra to je značilo da su izraelski televizijski kanali, bez ikakvog očiglednog pritiska države, bili isključivo fokusirani na masakr. Beskrajan niz snimaka iz napada Hamasa omogućava novinarima da i dalje prave priče o tome. Jedini nagoveštaj koji bi gledaoci mogli da imaju da datum kada gledaju televiziju nije 7. oktobar, jesu dugometražne reportaže o palim vojnicima – skoro tri stotine pripadnika IDF-a je poginulo u ratu, a svaka smrt se obeležava posebnom emisijom. Inače, Gaze nema u kadru. „Mi vodimo Sedmooktobarski rat, tako da je 7. oktobar produžen na šest meseci“, rekao mi je Bruner kada sam ga posetila u njegovoj kući, u mirnom predgrađu Tel Aviva. „To nam obezbeđuje apsolutnu viktimizaciju.“
Pojava ideje o „nacionalnoj traumi“ pokrenula je istraživače da se zapitaju kako se taj koncept primenjuje na svakog petog građanina Izraela koji nije Jevrejin. Studija sprovedena 2005. godine pokazala je da su palestinski građani Izraela psihološki podložniji posledicama sukoba nego jevrejski. „Za jevrejske Izraelce, bivanje u Izraelu ima smisao“, rekao je Bruner. „Ali Palestinci, koji takođe mogu biti pogođeni raketom koja leti iz Gaze, takav događaj će doživeti kao besmislenu viktimizaciju. Oni se ne bore protiv Palestinaca – oni jesu Palestinci, ali su takođe žrtve Palestinaca koji ovde izvode napad.“ Beskonačna petlja izveštavanja o 7. oktobru izostavlja ne samo stradanje u Gazi, već i nejevrejske žrtve napada Hamasa. „Nervira me što izraelsko društvo tvrdi je da je 7. oktobar bio protiv Jevreja“, rekla mi je Salaim, iako napadači nisu birali koga će ubiti.
Posle protesta, Šuster-Elijasi i ja smo krenule novom linijom lake železnice do Jafe, gde ona i Merkado žive. Drevni grad Jafu anektirao je mnogo mlađi, pretežno jevrejski Tel Aviv, 1950. godine. Većina arapskog stanovništva izbegla je četrdesetih godina prošlog veka; u novije vreme, uzrok iseljavanja su visoke cene. Oko trećine sadašnjih stanovnika su Palestinci. Sedele smo u kafeu na otvorenom. Šuster-Elijasi, čija je majka iz Irana, pričala je kako ima transfer neprijatnosti od onoga što u Izraelu važi za levicu: to su pretežno Aškenazi, čvrsto integrisani sa establišmentom, uključujući vojni establišment. „Šestog oktobra, Braća po oružju su govorila da će odbiti da služe“, ispričala mi je. To je bila najteža pretnja rezervista Netanjahuovoj vladi. „A 7. oktobra su svi muškarci bili u pokretu“, nastavila je, misleći na njihove jedinice. „Odjednom više nisu postavljali nikakva pitanja.“
Šuster-Elijasi, koja ima trideset sedam godina, prvi put se susrela sa regrutacijom još u srednjoj školi: neko iz obaveštajne jedinice joj je prišao zbog toga što tečno govori arapski. Odbila je da služi. „Stvarno je bilo jasno da moj brat i ja nećemo ići u vojsku“, rekla mi je. „Nisam naučila arapski od svojih komšija da bih mogla da ih špijuniram.“
Posle 7. oktobra, otišla je u svoj dom iz detinjstva u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu. U selu je zavladala „gromoglasna tišina“, ali i to je bilo bolje od cunamija osvetničkog militarizma u ostatku zemlje. „Kao kad izlaziš sa muškarcima. Standardi su ti očajno niski, dovoljno je da bude bar malo razuman.“
Šuster-Elijasi i Merkado su planirali da venčanje u avgustu proslave u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu. Sledećeg jutra ide na probu venčanice u salonu na okupiranoj Zapadnoj obali, koju je držala njena palestinska prijateljica. S njom će ići Salaim, koja se decenijama druži sa Šuster-Elijasi. „Ona je više uzbuđena zbog venčanja nego ja“, kaže Šuster-Elijasi.
***
U martu je Haaretz, levičarski izraelski list, izvestio da se organizacija za ljudska prava B’Tselem „raspada“ posle napada Hamasa. Dugogodišnji radnik, Roj Jelin, tužio je B’Tselem za nezakonito otpuštanje, usled neslaganja koje sa strane izgleda beznačajno. B’Tselem je izdao saopštenje u kojem optužuje i Hamas i Izrael za „flagrantno nepoštovanje pravila međunarodnog humanitarnog prava“. Čelnici organizacije su hteli da najava saopštenja bude objavljena na Instagramu, ispod slike sa tekstom „Prekid vatre – odmah“. Jelin, koji je bio direktor za odnose s javnošću, insistirao je da na slici takođe piše „zaštititi civile na obe strane“. Objasnio mi je da oseća da B’Tselem nije dovoljno rekao o zločinima koje je počinio Hamas. (B’Tselem je 9. oktobra izdao saopštenje u kojem je osudio napad.) Rukovodstvo organizacije ga je nadjačalo. Zauzvrat, Jelin im je blokirao pristup nalogu na Instagramu. Ubrzo je otpušten.
U kafiću u Tel Avivu srela sam Juli Novak, izvršnu direktorku B’Tselema, koja mi je i prijateljica. „Ili si na strani Izraela ili na strani Hamasa“, rekla je ona, opisujući javno raspoloženje. „Ako si proizraelski nastrojena, moraš ne samo da osudiš Hamas, već i da kažeš da je za sve što se dešava u Gazi kriv Hamas. Biti proljudski nije opcija.“ Kafić je bio ukrašen zlatnim statuetama medveda, sa crnim povezima preko očiju. Konobar nam je objasnio da su medvedi u kafiću od „pre“, a da su im crne trake dodate „posle“. Novak se nervozno nasmejala i rekla: „Svi pokušavaju nešto da urade.“
Pitala sam da li takvi gestovi odražavaju osećaj bespomoćnosti ili želju za pripadanjem. „Imam žutu traku na skuteru i mnogo mi znači“, rekla mi je Novak. „To je znak da nešto nije u redu i da nije mala stvar. Više od dve stotine ljudi je kidnapovano. Ali masovna ubistva i masovno uništenje Gaze, stanovnika Gaze – ljudi stradaju, deca stradaju, brojke su ogromne… A ja sam Izraelka. Mogu da posvetim ceo svoj život da Izrael bude mesto koje odražava moje vrednosti, ali to je i dalje početna tačka, taj identitet.“
Usred straha i očaja poslednjih nekoliko meseci, šačica Izraelaca je istupila da artikuliše poruku nade za zemlju. „Nada postaje važna tema u mračnim vremenima“, rekao mi je Oded Adomi Lešem, politički psiholog sa Hebrejskog univerziteta. Njegova knjiga pod nazivom „Nada usred sukoba“ objavljena je 13. oktobra kao izdanje Oxford University Press. U njoj Lešem predlaže „dvodimenzionalni“ model nade, gde je jedna dimenzija „želja“ (koliko neko želi mir), a druga je „očekivanje“ (koliko neko misli da je mir verovatan). Lešem u aktuelnom trenutku vidi priliku da se „fokusira na dimenziju želje“ i Izraelcima ponudi vizija mira koja je „konkretna i jednostavna“. Planira da okupi neku vrstu fokus grupe od hiljadu ljudi, a zatim da pomoću veštačke inteligencije sintetiše ideje o tome kako bi mir u Izraelu/Palestini mogao da se oseća, da zvuči ili miriše.
Maoz Inon, socijalni preduzetnik, jednom je predložio da se izraelsko-palestinski sukob reši kroz turizam. Tako je 2005. počeo da gradi lanac hostela i turističkih agencija širom Izraela i okupiranih teritorija. Koncept, ne toliko različit od prvobitne ideje Vahat al-Salama/Neve Šaloma, zamišljen je tako da bi okupljanje Jevreja i Palestinaca, negovanje poverenja i izgradnja ekonomskih mehanizama za lokalne zajednice, mogli da poseju seme mira. A onda su borci Hamasa 7. oktobra ubili Inonove roditelje, kao i nekoliko njegovih drugova iz detinjstva. Već par nedelja kasnije, Inon je pozivao na obnovu zajedničkog mirovnog pokreta. „Svaki sukob se jednog dana mora završiti“, rekao mi je. „Na nama je da odlučimo kada će to biti.“ Još jedan jevrejski Izraelac koji istupa protiv osvete je Jonatan Zajgen, sin Vivijan Silver, ubijene kanadsko-izraelske aktivistkinje. U novembru, dok se još verovalo da Silver drže kao taoca u Gazi, Zajgen je jednom novinaru rekao: „Mrtve bebe u Gazi neće zalečiti naše mrtve bebe. Mir je jedini način da se krene napred.“
Seli Abed, palestinska državljanka Izraela koja je odrasla u zapadnoj Galileji, pridružila se 2017. organizaciji Standing Together na izgradnji palestinsko-jevrejskog masovnog pokreta za zajedničku budućnost. Grupa se znatno proširila protekle godine, sa blizu šest hiljada članova koji plaćaju članarinu i četrnaest ogranaka širom zemlje. Posle 7. oktobra, Abed i jedan od lidera grupe Standing Together Alon-Li Grin, koji je Jevrejin, otputovali su na turneju predavanja po Sjedinjenim Državama. Abed nema iluzija o tome šta organizaciju čini tako privlačnim licem nade – obraćaju se Jevrejima kao partnerima. U martu, kada je Standing Together organizovao konvoj pomoći u hrani za Gazu, grupa je dokumentovala putovanje konvoja na Instagramu, uz komentare u kojima se naglašava kako će taj poduhvat biti od koristi i izraelskim taocima: „Kad u Gazi zavlada glad, i oni su gladni.“
Nekima sa izraelske levice to nije prijalo, ali Abed nema vremena za puriste. „Ogromna je privilegija biti u prilici da govorim i neću od toga odustati zbog performativnih izjava“, rekla je ona. „Osnovno pitanje svake politike je bezbednost građana. To je doslovno egzistencijalno pitanje izraelske javnosti. A niko ne nudi odgovor osim desnice.“ Konvoj nikada nije stigao do Gaze – zaustavile su ga izraelske snage – i hrana je na kraju podeljena porodicama na Zapadnoj obali.
Pred kraj mog putovanja, ponovo sam videla Juli Novak, na iftarskoj večeri u Um al-Kheiru, beduinskom selu u brdima Južnog Hebrona. Jevrejsko naselje Karmel – nizovi kuća sa štukaturom i crvenim krovovima – u početku je nicalo na brdu iznad Um al-Kheira, a sada se njegova žičana ograda naslanja na najveći šator u selu. Aktivisti B’Tselema su ovde došli sa troje evropskih diplomata da iz prve ruke čuju izveštaje o pojačanom pritisku i nasilju s kojim se meštani suočavaju od 7. oktobra. Između ostalog, doseljenici su selu blokirali izlazak na vlastiti pašnjak. Izgladnele seoske koze i ovce sada tumaraju između šatora.
Pošto je zašlo sunce, poslužena je večera od jagnjetine i pirinča, a Novak je ustala pred šezdesetak ljudi. „Ne znam kako vi, ali ja se veći deo vremena osećam prilično usamljeno, jer ja i moje društvo ne govorimo istim jezikom“, rekla je ona obraćajući se okupljenima u prostranom šatoru. „Ovde znam da svi delimo iste vrednosti i ciljeve, a to je prekid okupacije i aparthejda.“ Iza nje, s druge strane ograde, nekoliko doseljenika koračalo je napred-nazad. Bili su obučeni u vojne uniforme i nosili su oružje.
***
Skoro svi sa kojima sam razgovarala tokom posete Izraelu – čak i celoživotni mirovni aktivisti – govorili su o odlasku iz zemlje. U Vahat al-Salamu/Neve Šalomu se pričalo da su neki ljudi koji su to sebi mogli da priušte, i Palestinci i Jevreji, kupili rezervne stanove na Kipru ili u Grčkoj; neki od mlađih ljudi su se već odselili u inostranstvo ili su to uveliko planirali. Jair Ben Šabat, biznismen koji pravi roštilj za vojnike, kaže: „Fizički sam još ovde, ali psihički već odlazim.“
Tog jutra 7. oktobra, kada su počeli da stižu izveštaji o Hamasovom napadu na kibuc Be’eri i druga područja na jugu, Ben Šabat je na seoskoj WhatsApp grupi napisao: „Neka se Bog smiluje deci Gaze“. Objasnio mi je: „Znao sam da će u Be’eriju sve biti gotovo za nekoliko dana. Ali u Gazi bi to bio holokaust.“ Komšija Jevrejin je odmah odgovorio da Bog treba da se smiluje svoj deci. Nekoliko nedelja kasnije, palestinski komšija je Itamara Ben-Gvira, ekstremističkog desničarskog ministra nacionalne bezbednosti, nazvao nacistom. Ben Šabat je još uvek bio uznemiren zbog tog komentara kada smo proletos razgovarali. „To jeste holokaust“, rekao je on. „Ali mi nismo nacisti. Holokaust je rezultat onoga što se dogodilo. Ali mi nismo napravili mašinu za ubijanje kao nacisti. I ne ubijamo ih zato što su Arapi.“ (Ben Šabat sada kaže da „holokaust“ nije tačan opis za situaciju u Gazi.)
Već decenijama posećujem Izrael. Ovo je prvi put da mi se distanca između većine levičarskih Jevreja i doseljenika činila manjom od one između levičarskih Jevreja i Palestinaca. Jedan dugogodišnji jevrejski aktivista protiv okupacije, ispričao mi je kako je posle 7. oktobra mesecima bio neutešan. Za njega je tragedija bila u onome što je doživeo kao ćutanje palestinskih kolega i saradnika. „Nije lako preći preko svega i reći: ’Ovo je strašno’“, priznaje aktivista. „To je kao trening mišića. Neki Izraelci su istrenirani – ne zato što smo bolji ljudi, već zato što smo građani loše zemlje.“ Poslednjih meseci su mu se neke palestinske kolege privatno obratile, ali dve stvari mu nedostaju: javno izražavanje solidarnosti palestinskih aktivista za ljudska prava i uveravanje da vide pravednu budućnost u kojoj Palestinci i Jevreji mogu da žive zajedno. Ranije je imao „osećaj drugarstva zasnovan na zajedničkoj viziji i važnosti“. Sada više nije siguran šta je od te vizije preostalo.
U danima posle 7. oktobra, mnogi palestinski građani Izraela ćutali su jer su bili preplašeni – strahovali su od Hamasa, desničarskog nasilja i izraelske države, koja je odmah počela da guši glasove Palestinaca. Takođe, i oni su samo ljudi. Ako ste Palestinac, a vaša prva pomisao, koliko god bila prolazna, nije bila o stradanju vašeg sopstvenog naroda – raseljavanju, okupaciji, decenijama nasilja i uznemiravanja – i odmazdi koja preti, onda stvarno pripadate nadljudima. Mnogi izraelski Jevreji koji su godinama aktivno radili protiv okupacije, koji su bili na meti sopstvene vlade i izopšteni od sopstvenih komšija i porodica, očekivali su da će u tom trenutku njihove palestinske kolege zaista biti nadljudi – jer su jevrejski aktivisti smatrali da su i oni za Palestince bili takvi. Za Palestince, međutim, ti aktivisti su naprosto bili mala manjina iskrenih i poštenih izraelskih Jevreja.
Kada sam prijateljici u Ramali ispričala ono što Juli Novak naziva „diskursom osude“, upitala me je: „Još uvek?“ Moja prijateljica nije mislila da su s vremenom zločini koje je počinio Hamas nekako postali manji, već samo da je potreba da se konstatuje očigledno možda izgubila svoju urgentnost pred sve većim stradanjem ljudi. Ali za većinu Izraelaca, uključujući i one na levici, čini se da je ta urgentnost samo sve veća, a mnoge praktično ometa da vide stradanje Palestinaca. Čak i Maoz Inon priznaje da „jaz između Izraelaca i Palestinaca nikada nije bio tako širok kao danas“.
Majan Švarc, filmski reditelj koji je odrastao u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu, kaže da tenzije u selu uglavnom izbijaju na WhatsApp grupi. „Kada idem u vrtić po ćerku, ili sam na ulici, sve je normalno.“ Švarc živi u prizemlju stare kuće svojih roditelja. Njegov brat Omer sa porodicom živi na spratu iznad. Majan je visok i mršav, sa uredno štucovanom bradom. Mnoga moja pitanja – o vojnoj službi, o odnosima palestinskih i jevrejskih stanovnika – izazivaju kod njega nemir. Posle srednje škole, ispričao mi je, otišao je u vojsku. Nikada nije video borbu; tri godine je proveo popravljajući kompjutere. Ipak, roditelji nekih drugova iz razreda nikada se nisu pomirili s njegovom odlukom da služi. „Do dana današnjeg u sebi vodim raspravu sa njima o tome zašto sam otišao u vojsku“, poverio mi se. Argumenti protiv su „krajnje pacifistički, a ja ne mislim da sam pacifista. Mislim da ne možete biti pacifista u ovom delu sveta“.
Nedelju dana kasnije, družila sam se sa Majanom i nekoliko njegovih drugova iz detinjstva na Omerovom balkonu. Većina drugova su bili Palestinci. Jedan je još uvek živeo u Vahat al-Salamu/Neve Šalomu, drugi su došli u posetu za poslednju sedmicu Ramazana. Pili su vino, pušili džointe i pričali o svom osećaju neizvesnosti. Karlo, koji radi kao refleksolog u Jerusalimu, kaže da posao nikada nije išao bolje – ljudi nikad nisu bili tako napeti – ali da se plaši da će klijenti ukapirati da je Palestinac. Razmišljao je da se preseli u Berlin. Omer, umetnik koji radi vizuelne efekte na filmu, pričao je koliko mu je bila apsurdna ponuda za penzioni plan dok se on oseća kao da je smak sveta. Razgovarali smo o propagandi na televiziji i nesposobnosti Izraelaca da shvate zašto slabi podrška njihovoj zemlji u svetu.
Oni su mi kao braća, kaže Majan: umesto u velikim proširenim porodicama, kao što je kod Palestinaca često slučaj, odrastali su jedni s drugima. Čak su i oni koji su posle otišli iz Vahat al-Salama/Neve Šaloma, ostali deo zajednice, članovi sela s pravom glasa i aktivni učesnici na WhatsApp grupi. Drugim rečima, živeli su po modelu koji su njihovi roditelji želeli da izgrade: dva naroda, jedno mesto iz kog niko ne mora da se iseli, a svi treba da nauče da žive zajedno. Složili su se oko većine stvari – pravde, jednakosti, prestanka okupacije. Služenje vojnog roka bila je tema koju su naučili da izbegavaju.
The New Yorker, Peščanik.net
