Politikolog Met Gudvin je ovih dana objavio istraživanje u kojem sugeriše da će „do 2063. godine, beli Britanci postati manjina u Ujedinjenom Kraljevstvu“. Tu tvrdnju mediji razvlače po naslovnim stranama, a čitaoci u raspravama na društvenim mrežama. Kritičari se sprdaju sa Gudvinovom metodologijom, na primer sa definicijom „belih Britanaca“ kao ljudi „čiji nijedan roditelj nije imigrant“ (što isključuje kralja Čarlsa i decu Najdžela Faraža). Međutim, panika zbog toga što beli Britanci postaju manjina ima dugu istoriju. „Belci u UK će biti manjina do 2100“, glasio je naslov u Obzerveru pre četvrt veka. Tokom prošle decenije nagomilalo se mnogo strašnih upozorenja o opadanju broja belaca.
Ironija je u tome što se rasprava o belcima i britanstvu vraća u opticaj u času kada je Britanija liberalnija nego ikada u svojim stavovima o rasi i identitetu. Ali kako su se smanjivali rasistički ispadi zaoštravale su se diskusije o identitetu. Te debate su rebrendirale rasizam u okviru rasprave o identitetu i preoblikovale percepciju nacije i rase.
Nacionalizam se shvata na dva načina: kao otelotvorenje građanskog ili etničkog. Građanski nacionalisti smatraju da nacionalni identitet proističe iz zajedničkih političkih vrednosti i institucija. Državljanstvo tu nije definisano etničkim poreklom. Za etnonacionaliste nacija je omeđena etničkom pripadnošću i zajedničkom istorijom, jezikom i kulturom.
Uprkos tendenciji razdvajanja građanske i etničke koncepcije, većina nacija u svom samorazumevanju sadrži oba elementa. Ali poslednjih godina prevladava „etnička“ komponenta, pre svega zbog uverenja da građanski modeli ne mogu da podnesu težinu nacionalne pripadnosti. Ljude zabrinjava slabljenje društvenih veza i imigracija koja narušava nacionalnu koheziju, a Britaniju pretvara u „ostrvo stranaca“, kako je nedavno upozorio Kir Starmer. Da bi se osnažio osećaj nacionalnog, mnogi insistiraju na obnovi „autohtonih“ naroda Evrope, njihove istorije i kulture. Neprijateljstvo prema univerzalizmu liberalnih elita izražava se kroz slavljenje etničke pripadnosti i mesta rođenja.
Mađarski premijer Viktor Orban, uzor mnogih konzervativaca, pre tri godine je rekao da zemlje u kojima „evropski i neevropski narodi žive zajedno… više nisu nacije“ već samo „skupovi ljudi“. Slepilo za boju kože vodi nas u propast „zapadne civilizacije“. „Zapad se u duhovnom smislu“, kaže Orban, „seli u centralnu Evropu“, jer tamo nacije odbijaju „da postanu stanovništvo mešanih rasa“. Njegov govor je izazvao negodovanje, ali je dobar primer preoblikovanja pojmova rase i nacije.
Konzervativne teorije rase izbegavaju ideju bele supremacije iz 19. veka i oslanjaju se na stavove krajnje desnice iz perioda posle Drugog svetskog rata. Alen de Benoa, jedan od osnivača francuske Nove desnice (Nouvelle Droite), prepoznao je potrebu da se posle nacizma i Holokausta prevaziđu diskreditovani argumenti biološkog rasizma. Prisvojio je liberalne ideje o pluralizmu i prenamenio ih za rasne ciljeve. On tvrdi da mešanje ljudi razvodnjava njihove kulture, jer ukidanje razlika narušava princip različitosti. Evropa treba da zabrani imigraciju i postane domovina belaca i belih kultura isključivanjem i repatrijacijom nebelih ljudi. U međuvremenu su mnogi od tih argumenata krajnje desnice prešli u mejnstrim.
„Do kraja životnog veka većine ljudi koji su trenutno živi“, napisao je Daglas Mari u svom bestseleru iz 2017. Neobična smrt Evrope, „Evropa neće biti Evropa i njeni narodi će izgubiti jedino mesto na svetu koje nam je bilo dom“. Belo u tom narativu izražava osećanja ponosa i gubitka, kulturne superiornosti i posebnosti, ali i tuge zbog sveta koji nestaje.
Pitanja imigracije i nacionalnog identiteta, multikulturalnosti i integracije su veoma važna. Ali postaviti ih u okvire žaljenja zbog nestanka belih ljudi predstavlja neku vrstu diverzije, rasijalizovanja problema kako bi se izbeglo istinsko promišljanje o njemu. Gudvin sugeriše da to što u Britaniji belci postaju manjina utiče na „simbole, kulturu i način života tradicionalno većinske grupe“. Ali ništa od toga nije kodirano bojom kože.
Ne postoji jedna tradicija, kultura ili način života koji definišu Britaniju. Britanija koju su zamišljali leveleri, čartisti i sifražetkinje veoma se razlikuje od one koju su zamišljali Sesil Rouds, lord Rotermir ili Inok Pauel. Neki belci su mi dobacivali rasističke slogane i fizički me napadali. Ali neki su stajali na barikadama zajedno sa azijskim ženama tokom štrajka u Granviku. Ima muslimana koji se zalažu za slobodu govora i belaca koji traže da se bogohuljenje zabrani zakonom. Ne treba poistovećivati narode i vrednosti, a još manje vrednosti i boju kože. Vrednosti koje definišu nacije su izuzetno važne, ali mi ih neprekidno preispitujemo i tako uvek iznova definišemo svoju pripadnost. Potrebna nam je debata o vrednostima, a ne o boji kože.
Prevela Milica Jovanović
