Foto: John Macdougall/AFP
Dve konferencije u dva evropska grada. Dva pokušaja zabrane (mada samo jedan uspešan). Dve različite reakcije političara i medija. Sve nam to govori nešto o stanju slobode govora danas.
Prošlog utorka, gradonačelnik Brisela Emir Kir našao se u udarnim vestima kada je pokušao da zabrani konferenciju nacionalnih konzervativaca (NatCon) u tom gradu. Pošto je propao, ovaj pokušaj je belgijski premijer Aleksandar de Kru odbacio kao „neprihvatljiv“, dok ga je najviši upravni sud proglasio nezakonitim.
Pet dana ranije, bez mnogo komentara i osuda, berlinska policija je na silu prekinula konferenciju o Palestini. Gasanu Abu-Sitahu, rektoru Univerziteta u Glazgovu1 i rekonstruktivnom hirurgu koji je trebalo da govori o svom iskustvu u bolnicama u Gazi, zabranjen je ulazak u Nemačku. Bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis, sada generalni sekretar levičarskog pokreta DiEM25, dobio je betätigungsverbot, zabranu bilo kakve političke aktivnosti u Nemačkoj, uključujući učešće putem video veze iz druge zemlje.
Govornici na NatCon konferenciji osudili su pokušaj „liberalnih elita“ i EU da ih ućutkaju. Zapravo, bio je to gest ekscentričnog gradonačelnika koji je svojevremeno izbačen iz Socijalističke partije zbog svojih veza sa turskim političarima krajnje desnice. Nasuprot tome, zatvaranje berlinske konferencije odigralo se pod punom silom države. Međutim, to nije osudio nijedan premijer, dok su čin kritikovali tek malobrojni mejnstrim mediji.
Pitanje slobode govora obično se posmatra u odnosu na razlike između levice i desnice: sa levice podrška cenzuri, na desnici „ratnici za slobodu govora“. To jest, ako se konzervativni mit uzme zdravo za gotovo. Istorijska posvećenost levice slobodi govora nesumnjivo je erodirana poslednjih godina. Protivljenje desnice cenzuri je, međutim, retko kad bilo više od licemerja.
Najdžel Faraž, koji se nalazio za govornicom u trenutku kad je policija ušla na NatCon konferenciju, kasnije je govorio u programu BBC Radija 4. Pitali su ga o cenzorskoj politici mađarskog premijera Viktora Orbana. Zahvaljujući svom animozitetu prema imigraciji, liberalizmu i EU, Orban je postao politički heroj u NatCon krugovima. Šta je sa Orbanovim autoritarnim politikama koje potkopavaju i medijske i akademske slobode? Takve politike, insistirao je Faraž, nemaju nikakve veze sa cenzurom, već je Orbanov cilj bio da „ugasi ispostavu globalnog milionera Džordža Soroša, koji indoktrinira decu. To je drugo.“
Kad cenzuru nameće meni ideološki srodna duša, to je za zaštitu ljudi. Kad moj ideološki neprijatelj učini to isto, onda je to napad na slobodu govora.
Briselski gradonačelnik se u svom pokušaju da zabrani NatCon konferenciju oslonio na dva opravdanja: da javnost treba da bude „bezbedna“ i da je konferencija bila skup „krajnje desnice“. I pozivanje na „bezbednost“ za validaciju cenzure, i etiketiranje kao sredstvo za napad na političke protivnike, imaju centralni značaj u savremenoj „kulturi otkazivanja“. Mada ih levica često koristi, njima jednako spretno (ponekad i spretnije) barata i desnica.
Talas „anti-probuđenih“ zakona koji je preplavio republikanske države u Americi, uključujući zabranu „neprihvatljivih“ stavova na univerzitetima i u korporacijama, često se pravda u protekcionističkim okvirima. U mnogim takvim državama, nastavnicima je zabranjeno da koriste sredstva koja bi „kod bilo koga mogla izazvati nelagodu, krivicu, uznemirenost ili bilo koji drugi oblik psihičkog stresa zbog njihove rase ili pola“. Ranije ovog meseca, apelacioni sud je proglasio neustavnim pokušaj Floride da kroz svoj „zakon o individualnoj slobodi“, jedan od takozvanih anti-probuđenih propisa, zabrani „ideje označene kao uvredljive“. Sudija na Floridi je primetio da se ovim zakonom „profesorima zabranjuje da izražavaju nepoželjna gledišta… dok dozvoljava nesputano izražavanje suprotnih gledišta“. U svom istraživanju kulture otkazivanja na američkim kampusima, Otkazivanje američkog uma, Greg Lukijanov i Riki Šlot primećuju da su „ironično, desnica i levica zamenili mesta kada je reč o nametanju kodeksa izražavanja na kampusu“.
Desnica je, međutim, oduvek sklona cenzuri. Promenilo se to što je levica pružila konzervativcima novo cenzorsko oružje. Desnica je spremno preuzela rečnik bezbednosti i uvređenosti kako bi ostvarila svoje ideološke ciljeve, dok istovremeno denuncira levicu kao „probuđenu“ kad se služi tim istim jezikom.
Uzmimo aktuelne pokušaje suzbijanja propalestinskih stavova. Od univerzitetskih kampusa do društvenih medija, ljudi iz akademskih, umetničkih i književnih krugova bivaju otpuštani ili ućutkivani zbog podrške palestinskim pravima ili kritike Izraela.
Komentarišući slučaj kada je od studenata Univerziteta Kolumbija zatraženo da sa svojih naloga uklone emotikone sa palestinskom zastavom tokom onlajn sesija, jer „izazivaju traumatske reakcije“, akademkinja i spisateljica Nataša Lenard je primetila da sve to zvuči kao „desničarska parodija: apsurdan primer ‘probuđene’ kulture“. Međutim, „bezbednost“ je postala „najnovije oružje… za ućutkavanje kritike Izraela“. Kako jedna studentkinja primećuje, „ljudi izjednačavaju osećanje neprijatnosti zbog informacija, sa fizičkom nebezbednošću“. Ovo izjednačavanje su omogućili mnogi na levici, čime su erodirali, kaže Lenard, razliku „između osećaja sigurnosti i stvarne sigurnosti“.
I baš kao što su mnogi na levici proširili značenje izraza „krajnja desnica“ za etiketiranje svojih protivnika, mnogi na desnici (i liberali takođe) proširili su značenje antisemitizma tako da obuhvati i kritičare Izraela. To je posebno slučaj u Nemačkoj. Jedan od razloga iz kojih je uspešna zabrana konferencije u Berlinu izazvala manje reakcija od neuspelog pokušaja zabrane konferencije u Briselu, leži u tome što je cenzura palestinskih glasova postala uobičajena.
Međutim, nisu samo propalestinski glasovi oni čija prava mogu biti narušena u ime zaštite javnosti. Jedan gradski policajac u Londonu nedavno je rekao Gideonu Falteru iz Kampanje protiv antisemitizma, da kao „neskriveni Jevrejin“ ne može da pristupi propalestinskom maršu – iako je na većini takvih marševa vidljivo učešće jevrejskog bloka. Policija je u međuvremenu objavila izvinjenje, ali je u svom prvom saopštenju navela da ljudi poput Faltera moraju znati da je „njihovo prisustvo provokativno“ i da predstavlja pretnju „javnoj bezbednosti“. Policija je onda bila prinuđena da se izvini za svoje izvinjenje. Teško je zamisliti bolju udžbeničku definiciju antisemitizma od toga da se Jevrejinu kaže da ne može imati vidljiva obeležja iz straha da to ne izazove uznemirenje.
Treba da se usprotivimo pokušajima cenzure političkog govora i kritike pod izgovorom „zaštite javnosti“. Takođe treba da prepoznamo način na koji je levica omogućila desnici oružje kojim će napadati progresivne ciljeve. Uvek su oni koji se bore za društvene promene ti koji su najviše oštećeni nametanjem cenzure.
Prevela Milica Jovanović
