foto: AFP
Nemačka je izneverila sećanje na Šou i njene pouke. Država koja je na sebe preuzela vrhovni zadatak da ne zaboravi, zaboravila je. Država koja je rekla nikada više nećemo ćutati, zaćutala je. To je država koja je rekla „nikada više“ – a ipak se opet dešava. I to uz pomoć njenog oružja, njenih sredstava i njenog ćutanja. Bar bi ta zemlja morala da „prepozna užasne društvene procese“. Svaki Nemac ih bolje poznaje od jednog Jaira Golana.1 A evo u Izraelu, tako dragom Nemačkoj, ti procesi su u punom jeku, a ona ih ne vidi. Nedavno se prenula iz sna, ali sasvim prekasno.
Kada se na nemačkim televizijama emituju prilozi sa Marša zastava u Jerusalimu,2 gledaoci pomišljaju na Kristalnu noć. Ko ne vidi tu sličnost, izneverava sećanje na Šou. Kada se u Nemačkoj prenose prizori iz Gaze, gledaoci se sećaju koncentracionih logora iz 2. svetskog rata koje je gradila njihova država. Kada čuju za glad u Gazi, oni vide muzelmane.3 Kada slušaju fašističke izjave izraelskih ministara i javnih ličnosti o tome da u Gazi „nema nevinih“, moraju čuti jezive glasove iz sopstvene prošlosti koji su to isto govorili na nemačkom.
Nemačka nema pravo da ćuti. Ona je prva morala da digne glas protiv onoga što se dešava u Pojasu Gaze. Ali ona, uz nelagodu, ćuti. A morala bi da se pobuni, ne samo u ime prošlosti, već i zbog indirektne odgovornosti za Nakbu koja se bez Šoe ovde verovatno ne bi dogodila. Nemačka delom ima i moralnu odgovornost prema palestinskom narodu.
Izraelska okupacija ne bi bila uspostavljena bez podrške Sjedinjenih Država i Nemačke. Sve ove godine Nemačka je smatrana drugim najboljim prijateljem Izraela. Prijateljstvo se podrazumevalo i bilo je bezuslovno. Nemačka sada plaća duge godine strašne samocenzure, tokom kojih je bilo zabranjeno kritikovati izraelsku državu, tu svetu žrtvu.
Svaka kritika Izraela u Nemačkoj se etiketira kao antisemitizam, a svaka pravedna borba za palestinski narod je kriminalizovana. Država u kojoj jedna velika medijska mreža još uvek od svakog novinara očekuje pisanu izjavu da neće dovoditi u pitanje pravo Izraela na postojanje, ima izopačenu predstavu o slobodi govora. Ali ako trenutna politika Izraela dovodi u pitanje samu egzistenciju Izraela, zar nije obaveza da se to kritikuje?
Teško je, skoro nemoguće u Nemačkoj kritikovati Izrael, šta god da se dešava. To nije prijateljstvo, to je robovanje prošlosti koje se mora prekinuti zbog Gaze. „Posebni odnosi“ ne mogu podrazumevati legitimizaciju ratnih zločina. Nemačka nema pravo da ignoriše Međunarodni krivični sud koji je osnovan zbog njenih davnih zločina i da raspravlja o premijeru koga traže zbog sadašnjih ratnih zločina. Ona nema pravo da deklamuje stereotipe o prošlosti i polaže cveće u Jad VaŠemu, na sat i po od Han Junisa.
Pred Nemačkom je sada najteži moralni ispit u njenoj istoriji od vremena Šoe. Nekoliko nedelja nakon invazije na Ukrajinu, ona je pokrenula proces uvođenja oštrih sankcija Rusiji. Dvadeset meseci od invazije na Pojas Gaze, osim šupljih i neiskrenih izjava nije preduzela nijedan praktičan korak, kao ni ostale evropske zemlje.
Nemačka mora da se promeni, ne uprkos prošlosti već upravo zbog nje. Nije dovoljno da kancelar Fridrih Merc izjavi da više nije moguće pravdati izraelsko bombardovanje Gaze. Mora da preduzme korake da to bombardovanje zaustavi. Nije dovoljno da ministar spoljnih poslova Johan Vadeful kaže da „njegova zemlja ne može biti naterana na izraze solidarnosti sa Izraelom“. Kucnuo je čas da Nemačka pokaže solidarnost sa žrtvom. Da se oslobodi okova prošlosti koji je otuđuju od lekcija Šoe. Nemačka ne treba da sedi skrštenih ruku i dobacuje poneku reč prekora. Gaza se nalazi u užasnom stanju, a ćutanje Nemačke o tome nemačka je sramota.
Prevela sa hebrejskog: Alma Ferhat
