Foto: FoNet/ Marija Djoković
Treba se nadati da Srbi i Albanci neće završiti u spirali nasilja kao Jevreji i Palestinci. Izuzev nasilja, drugih sličnosti nema između (prošlosti i sadašnjosti) odnosa Srba i Albanaca na Kosovu i (prošlosti i sadašnjosti) odnosa između Jevreja i Palestinaca na teritoriji (današnjeg) Izraela. A opet, kod nas je, od devedesete naovamo, jaka tradicija povlačenja analogije između (prošlosti i sadašnjosti) Srba, s jedne strane, i (prošlosti i sadašnjosti) Jevreja, s druge. Ako je nekome već do (neodrživih) analogija – više ima sličnosti između (današnjeg) položaja Srba na severu Kosova i polažaja Palestinaca u Izraelu i na „njihovim“ teritorijama Zapadne obale i Pojasa Gaza (i Istočnog Jerusalima, kad smo već kod nabrajanja). (Navodnici i ograde ovde ne pomažu, jezik kojim se služimo nije dovoljan de se opiše realno stanje: šta god da se napiše zvuči kao provokacija i sporno je, u zavisnosti od toga ko piše i ko čita.)
Piše: Dejan Ilić
Ali, nećemo ovde o nepromišljenim analogijama. Svet se s pravom zgraža nad slikama nasilja koje od subote stižu iz Izraela. Gnusno ubijanje i otmice civila na jugu Izraela, duž „granice“ s Pojasom Gaze (navodnici ovde stoje da naglase da Pojas Gaze, kao ni Zapadna obala, nije, uprkos dogovorima, deo suverene Palestine, jer ona ne postoji), ne mogu se videti kao deo bilo kakve pravedne borbe za bilo šta. Kao što se i odmazda koju Izrael upravo sprema da (neselektivno) izvrši nad Palestincima u Pojasu Gaze ne može videti kao legitiman odgovor na – ne vredi birati reči, jer se ne radi ni o čemu drugom – teror Hamasa.
Reći sad da je krvava i bezočna akcija Hamasa samo odraz u ogledalu istih takvih akcija Izraela prema Palestincima i opravdavati je kao kakvo-takvo zadovoljenje pravde nema nikakvog smisla. To samo znači da nasilje vidimo kao legitimno i kao put ka rešenju. Ali tako, paradoksalno, istovremeno pravdamo i sistematsko državno nasilje Izraela. Ako ništa nije sporno u akciji Hamasa, onda se ne može kritikovati ni brutalni izraelski odgovor koji se sprema. Hamas i država Izrael idu ruku podruku: oboje su sa svojim nasilnim akcijama deo problema i ne dozvoljavaju da se sukob reši, ikada.
Otuda je neobično kada se u komentarima naglašava da je Hamas iznenadio Izrael, da je državu (samo) Jevreja uhvatio na spavanju. Očekivati da će Izrael stalnim nasiljem držati Palestince pod potpunom kontrolom naprosto je nerealno. Izlivi razobručenog besa i nasilja moraju kad-tad stići i s druge strane. Pri tom, i ovde treba podići ogradu – Hamas nije isto što i Palestinci. Teško bi bilo tvrditi i da Hamas legitimno predstavlja većinu Palestinaca u Pojasu Gaze. Ali nema sumnje u to da će svi Palestinci platiti za nasilje Hamasa. Dakle, izložen stalnom nasilju i nadgledanju od strane Izraela, Hamas je naučio kako da se ponaša u takvim uslovima.
Tu opet imamo paradoks – više nasilja i nadgledanja ne znači i jaču kontrolu. Naprotiv, pritisak Izraela vodio je upravo ka tome da se ponašanje Hamasa ne može predvideti. To nije iznenađenje. O tome je odavno uverljivo pisao Edward Said. Said je – recimo to tako – bio duboko razočaran Sprazumom iz Osla iz 1993. Tim sporazumom Palestinci su dobili autonomiju u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali. Autonomija je trebalo da bude uvod u formiranje države Palestinaca. Država će se formirati, tako su se tada dogovorili politički predstavnici Izraela i Palestinaca, kada se dođe do dogovora o jevrejskim naseljima na okupiranim teritorijama i o Istočnom Jerusalimu.
Samo što se ta pitanja, tako kako su postavljena (čije je šta?), ne mogu rešiti. Tako je pisao Said. On je sporazum video kao pristanak Palestinaca na poraz. Samu ideju o dve (susedne) države Izraelu i Palestini kritikovao je kao nemoguću i kao stalni izvor neprekidnog rata. I Jevreji i Palestinci polažu pravo na istu teritoriju i ne mogu je podeliti. Iza zamisli o palestinskoj državi i jevrejskoj državi stoji uverenje da te države mogu postojati i biti stabilne samo ako nema onog drugog kolektivnog pretendenta na istu teritoriju. Drugim rečima, zagarantovani večni rat do istrebljenja. (Sama koncepcija jedne teritorije isključivo jedne nacije jeste pogubna, svuda, ne samo na Bliskom istoku.)
Umesto Palestine i Izraela kao suseda, Said je predlagao jednu državu – palestinsko-izraelsku dvonacionalnu političku zajednicu. Dakle, dve nacije na istoj teritoriji. Said je bio duboko uveren: ako i samo ako Jevreji priznaju Palestincima pravo na teritoriju Palestine/Izraela i ako Palestinci priznaju pravo Jevrejima na istu tu teritoriju, jedino ta njihova neminovno zajednička država ima šansu da opstane. Bez toga, Palestinci će zauvek pokušavati da povrate zemlju od Jevreja, dok će Izrael večno strepeti od uništenja u ratu do istrebljenja koji bi protiv njega povele susedne arapske države. Dve nacije – jedna država, neumorno je predlagao i objašnjavao Said.
Može nam se njegov predlog činiti čudnim. (To je tako zato što kao prirodnu prihvatamo zamisao o jednoj teritoriji samo jedne nacije. Samo što nema ničeg prirodnog u tome.) Može nam se činiti i nemogućim posle nasilja od subote i odgovora na to nasilje (uopšte se ne moramo osvrtati na istoriju nasilja na toj teritoriji). Ali, mora se priznati da je Said bio u pravu kada je predvideo kako će se stvari razvijati posle Sporazuma u Oslu. Ideja o dve države prihvata i realizuje ekskluzivne osnivačke/državotvorne narative s obe strane. Ti narativi vode isključivo u nasilje, jer ne prepoznaju i ne priznaju drugu stranu. Nije stvar u tome da li je ikoga iznanadilo nasilje Hamasa od subote. Stvar je u tome da ne treba da nas iznenadi ni svako novo nasilje koje će se neminovno dogoditi.
Iz te perspektive – Saidova vizija izgleda mnogo smislenije i realnije, zar ne?
Da li ja sad to hoću da kažem da bi, na Saidovom tragu, slično rešenje moglo da se traži i za Kosovo – jedna država, dve nacije? Nezamislivo je, dogodilo se već nasilje preko koga se ne može preći. A mir, sa ovih pozicija na kojima se danas nalaze kosovski Albanci i Srbi, da li vam je zamisliv?
