Izuzev evropske prijestolnice kafe – Italije – ostatak Evrope, van balkanskih zemalja, vodi tihu bitku za prestižno priznanje: gdje se pije gora kafa? Nedavno će taj problem možda riješiti London otvaranjem Lavazza restorana u centru grada. Dakako da nisam pio kafu ni u Amsterdamu. Konobarica u „De Laatste Druppel” (Posljednja kap) bez riječi mi donese zeleni čaj, dva meda i keksiće.
Uspio sam ući tik pred pravi prolom oblaka. Sjeo sam na viseću stolicu kraj prozora. Nije rijedak susret između prozora i kiše u Amsterdamu, ali je uvijek poetičan. U malom kafiću sjedio je do prozora još samo jedan čovjek. Ovo je bio kraći porodični obilazak – nikakav odmor – pa sam nastavio s uobičajenim poslovima. Nazvao sam Peđu, pričali smo pola sata. Kad sam završio razgovor, pljusak je i dalje prkosno tukao po staklu.
– Iz Bosne si? – upita me čovjek, jedini drugi gost.
– Jesam – rekoh, a u glavi premotavam šta sam sve Peđi rekao misleći da nas niko ne sluša. Dobro je, samo sam ogovarao Dragana Markovinu jer je zakasnio pola godine s rukopisom. Ništa strašno.
– I vi ste u posjeti Amsterdamu?
– Da, u posjeti koja traje 23 godine.
– Bome dosta – rekoh.
– Ne moraš me persirati – reče, prebaci veliku šolju kafe na moj sto i sjede prekoputa mene.
– Sudbina. Je li se i dalje tako kaže u Bosni? Ja sam ti ’66. godište. Rođen sam u Sarajevu, na Grbavici – ali tu odmah na početku. Mogao sam pljunuti do muzeja. Sarajevo osamdesetih je mit i danas. A ja sam veći dio osamdesetih proveo učeći – prvo gimnazija, pa onda faks. Gimnazija je bila jebena, mogao sam odmah nakon škole predavati književnost koliko sam pročitao. Srednju sam završio 1985.
– Dobro, doživio si Olimpijadu.
– Jesam. Stari je donirao nešto keša za Olimpijadu, pa smo gledali baš dosta takmičenja. Bili smo tada centar svijeta. Nije to kao danas, kad nikog ne zanima ni gdje se održava ljetna, a kamoli zimska olimpijada. Tada si bio centar svijeta kad se kod tebe održava šahovska olimpijada.
– Šta si upisao poslije škole?
– Arhitekturu. Stari je poslom puno putovao, pa smo često išli s njim. Ja sam svršavao kad bih gledao te gradove – Madrid, Lisabon, London… Cijeli život sam stvarno želio stvarati zgrade. Diplomirao 1990. Da se razumijemo, nisam ja samo učio – skakao sam i po koncertima. Volio sam beogradske bendove, naši su mi bili pičkasti. Tako je uvijek – mislim da je raja u Liverpoolu voljela bendove iz Londona. Disciplina kičme mi je bila najjača.
Brzo sam se zaposlio, preselio s Grbavice na Koševo. Mali stan, ali meni zlatan jer sam konačno imao redovan seks. Vidim ja ludilo u Hrvatskoj, odmah sam se sjebo. Ali kontam – bit će to dobro – i nastavio crtati. Kad, care, grunu rokačina. Stari, stara i brat, i mi na Grbavici. Odmah sam se prijavio u vojsku. Popizdio, čovječe – koji vam je kurac da nas napadate? Svima nam bilo dobro, i ti mene napadaš.
Četiri godine sam bio u vojsci. Dobrovoljno išao iz akcije u akciju. Jednom pokupio pet-šest gelera i samo sam tada odmarao dvadesetak dana. Pred kraj rata me s Jevrejskog snajper dva puta skinuo. Dobro sam prošao — prvi metak blizu srca, drugi me mogao ostaviti u kolicima. Tako da sam za mir saznao u bolnici.
Sjećam se, brzo je Nevesinjac imao koncert. Odvela me raja, a ja se prislonio uz šank. Ne mogu skakati, druže. Postao sam Šepo. Eh, jebote život. Moji preživjeli Grbavicu, ni sami ne znaju kako. Batko mi pobio pola komšiluka.
Onda sam 1998. krenuo tražiti posao. Nisam očekivao nikakve povlastice. Većina raje očekivala je da ćemo biti tretirani kao partizani nakon Drugog svjetskog rata. Ja nisam. Samo regularno, brate – nisam se rokao za privilegije.
Kaže mi stari – mogao si se uključiti kod Silajdžića u stranku. On je u vlasti, a tamo nisu seljaci. Kakav ba Silajdžić?
Dvije hiljade i neke – promjena vlasti. Kao, došli naši. Kaže mi jedan drug – završit ćemo mi tebe, ali trebao bi se učlaniti kod nas. I ja zovnem Miloga – šalji mi garantno pismo. On otišao u Holandiju 1997. Stiglo pismo, ja – mali kofer, i zbogom, žohari.
Znao sam engleski i njemački, uklopio se brzo. Ali kako su me dočekali i šta su mi dali – ne mogu ti opisati. Kaže mi šef – da ti ovdje doktor pogleda nogu. Ma, rekoh, rekli su mi da nema pomoći. Sredi on pregled, zakažu mi operaciju – sve besplatno: operacija, banje, rehabilitacija. I, čovječe, spasiše mi nogu. Nisam više Šepo, brate.
Negdje 2008. odem sa ženom na koncert Stounsa. Ja skačem i plačem. Kaže mi Kristina: „To si nešto dobro uzeo, a nisi mi prijavio.“ Život sam uzeo, care! Život!
Prije nekih pet godina uradim preglede i kažu mi: trebalo bi da ideš u penziju. Dobio penziju. Iz firme me ispratili kao što bi ispratili Stevea Jobsa iz Applea da je dočekao penziju. Rekli mi: „Ostaješ naš vanjski saradnik dok si živ.“ I nije to samo prema meni – oni su takvi prema svakome.
Milione migranata su primili i integrisali u društvo, i svima dali sve. Nema ovdje veze jesi li vjernik, gej ili Kazanova – svima se daje sve. I ne samo da ti daju nego te gledaju kao da si im brat rođeni.
Eh, zbog toga sam ti patriota holandski. Ja ti, brate, pijem Heineken u Sarajevu. Da mi kažu – idi se bori za Holandiju u Sibir – ja bih rekao: samo da očistim pušku i eto me.
I tako – sada penzija. Kad ne pada kiša, ispratim Kristinu na posao, malu u školu – i ja u ribolov. Bacim mrežu i molim Allaha da dadne dženet princu Willemu.
