Evropa se još nalazi u dugom periodu ekonomskog pada koji je počeo 2008, kada se Wall Street našao na ivici kliničke smrti. Bilo je u međuvremenu, naravno, i perioda uzleta (i nade), ali to su bile epizode kratkog veka.
S obzirom na politike koje Evropska unija sprovodi, to se moglo i očekivati. Te politike su odraz lošeg ustrojstva evrozone i praktično garantuju hronično nizak nivo investiranja u trenutku kada su nam potrebne ogromne investicije da bi se zastarela industrijska baza udaljila od prljave energije, hemijske industrije i motora s unutrašnjim sagorevanjem i približila kapitalu u oblaku i zelenim tehnologijama.
Odgovor na lančanu reakciju posle kolapsa Lehman Brothersa 2008. godine bio je sličan na obe strane Atlantika. Sjedinjene Države i Evropska unija obavile su dosad najveći i najciničniji transfer privatnih gubitaka iz poslovnih knjiga polukriminalnih finansijera i pretvorile ih u javni dug, istovremeno uvodeći stroge mere štednje za sve ostale da bi zaustavile dalji rast duga. Rezultat? Katastrofalna zamka likvidnosti koja je donela još veći javni dug i proizvela ogromnu nesrazmeru između količine raspoložive likvidnosti i nivoa kapitalnih investicija.
Ekonomska stagnacija je očekivani dugoročni ishod. Pritisak je bio tako snažan i trajao je toliko dugo da je zatrovao politički život u Evropi i SAD. Ali sve sličnosti tu prestaju. Sada je vidljivo sve veće relativno zaostajanje Evrope za Amerikom, jer za razliku od Sjedinjenih Država evrozona nema federalne institucije sposobne da u vreme krize (kao 1929. ili 2008) stabilizuju monetarnu uniju i spreče dugoročni ekonomski pad.
Posle izbijanja krize 2008, EU je imala dve raspoložive opcije za održavanje monetarne unije u životu, s tim što je samo prva od tih opcija mogla sprečiti dugotrajno ekonomsko propadanje. Ta opcija je nalagala de facto, ako ne i de jure usvajanje strategije federalizacije zajedničkog duga, uvođenje značajnih federalnih poreza sličnih onima u Americi i panevropski petogodišnji agregatni investicioni plan.
Ali da bi odabrala tu opciju Evropa je prethodno morala da odustane od neomerkantilističke ideologije koja je noseći stub nemačkog i holandskog poslovnog modela na kom je evrozona izgrađena. Neki su verovali (na primer, ja) da će se evropske elite bez oklevanja odreći neomerkantilizma, jer je to bila relativno niska cena koju je trebalo platiti za izbegavanje dugog perioda ekonomskog pada.
To je bila pogrešna procena. Najuspešniji evropski izvoznici i njihovi politički agenti ne mare toliko za ekonomski dinamizam Evrope koliko za održavanje visokog nivoa neto izvoza koji se finansira trgovinskim deficitom Sjedinjenih Država (što je trajni izvor agregatne tražnje za njihove robe). Takođe, važniji im je neto izvoz u Kinu i obaranje plata u Nemačkoj nego pružanje šanse Evropi da povrati ekonomski elan.
Druga opcija je zaobilaženje kvazi-federalizacije nametanjem mera štednje onim državama evrozone koje su već bile u najdubljoj ekonomskoj depresiji, uz istovremeno davanje velikih monetarnih injekcija zemljama kojima je to najmanje bilo potrebno. To je opcija koja je izabrana. Surovim tretmanom Grčke koja je bila u najtežoj ekonomskoj situaciji svima je jasno stavljeno do znanja kakva odluka je doneta.
Evro je sačuvan po cenu trajne stagnacije agregatnih investicija u Evropi, uz dalje produbljivanje jaza između severa i juga Evropske unije (i stvaranje novog jaza između istoka i zapada). Sjedinjene Države, s druge strane, sada sprovode veliku kampanju javnih investicija koja privlači i evropske industrijske konglomerate, što uvećava evropsko zaostajanje. Očekivano, uprkos najavama evropskog Zelenog dila, Evropska unija nije u stanju da finansira ni sopstvenu zelenu tranziciju, a kamoli posleratni oporavak u Ukrajini.
Danas nema opasnosti da će kreatori evropskih politika nastaviti da pojačavaju mere fiskalne štednje. Njihovo novo omiljeno oruđe kontrakcije je monetarna politika. Pošto su već napravili grešku odbacivši progresivnu monetarnu politiku koja je mogla da spreči skorašnji rast inflacije, sada prave novu grešku preterano restriktivnim monetarnim politikama koje predugo traju. Rezultat je to da već podeljena monetarna unija, na ivici recesije i usred uporne inflacije (uprkos brzom smanjivanju ponude novca), sve više zaostaje za Kinom i Sjedinjenim Državama.
Uzroci su strukturne prirode. Kontrakcione i otuda pogubne mere štednje usađene su u sam institucionalni okvir Evrope – zbog čega vlade drugačijih političkih nazora ne dobijaju priliku da u vođenju državnih politika isprobaju drugačije agende. Nedovršena arhitektura evropskih integracija onemogućuje eksperimente s drugačijim industrijskim politikama, kao danas u Sjedinjenim Državama (kroz Zakon o smanjenju inflacije i CHIPS i Zakon o nauci), i drugačijim programima.
Istovremeno, Nemačka napušta EU ortodoksiju i usmerava ogromna sredstva u održavanje posustalog industrijskog modela. Posledica je rušenje zajedničkog tržišta i odustajanje od nekada prihvaćene obaveze (više u teoriji nego u praksi) da se uslovi tržišne utakmice izjednače na nivou čitave Evrope. Uskoro se mogu očekivati reakcije zemalja članica EU koje ne mogu da obezbede subvencije kao Nemačka, naročito onih koje sopstvenu industrije ne mogu da zaštite ni devalvacijom.
Navijači EU slave opstanak evra, činjenicu da je pretnja javnog duga sada manja nego što je bila i, kao najvažnije, opstanak merkantilističkog poslovnog modela. Ali svi oni dobro znaju da za to malo čudo treba da zahvale ljudima u Evropskoj centralnoj banci koji su (uprkos protivljenju Bundesbanke) uspeli da pokrenu štamparije evra i spreče ponavljanje grčkog scenarija u Italiji.
Plaćena je visoka cena u obliku trajne stagnacije i dalje fragmentacije u Evropi. Evropska monetarna unija ostaje nedovršena. Nedostaju joj politička i fiskalna unija bez kojih sistem nije funkcionalan; što je još gore, 15 godina ekonomske stagnacije je umanjilo izglede da se problem reši. Zbog problematične valute moramo se pripremiti za sekularni pad u Evropi. Ili moramo nešto preduzeti da to sprečimo. To je strukturni problem koji traži političko rešenje.
Preveo Đorđe Tomić
