foto: Pixsell
Tokom usvajanja Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici, Aleksandar Vučić se odlučio za sledeću strategiju: dva dana pre glasanja na vrhu Kule Beograd pojavio se ogromni digitalni tekst ispisan ćirilicom, koji je kružio dan i noć: „МИ НИСМО ГЕНОЦИДАН НАРОД. ПАМТИМО. ПОНОСНА СРБИЈА И СРПСКА“, dok na zgradi Kule stoje srpska zastava i grb. Na dan glasanja u UN, 23. maja zastava Srbije je istaknuta na svim terasama Studentskog grada u Beogradu i na važnijim saobraćajnicama u srpskim gradovima. U podne su zvonila zvona na svim hramovima Srpske pravoslavne crkve, po blagoslovu patrijarha Porfirija, koji je u saopštenju pozvao „verni narod na molitvu, smirenost, međusobnu solidarnost i nepokolebljivost u činjenju dobra, uprkos potpuno lažnim i nepravednim optužbama kojima je izložen u Organizaciji ujedinjenih nacija“.
Tokom glasanja UN-a, svi članovi vlade su sedeli iščekujući ogrnuti zastavama u zgradi Predsedništva, kao i Aleksandar Vučić na Skupštini UN-a. Nakon izglasavanja Rezolucije, krenule su organizovane povorke kola sa bakljama i zastavama u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Vučića su nakon povratka iz SAD dočekale naslovne strane tabloida: Republike – „Poraz Zapada! Herojska bitka Vučića i velika moralna pobeda: Svet stao uz Srbiju!“; Alo – „BLAMČINA. Dve trećine sveta protiv Rezolucije“; Informer – „TRIJUMF. Srbija odbranila istinu i svoj obraz“, itd. Na aerodromu „Nikola Tesla“, na samoj pisti, postavljen je ogroman natpis: „MI NISMO genocidan NAROD…“ tako da se, bukvalno, vidi iz aviona, a posebno kad putnici slete. Zatim, na ulazu u Beograd, na svakom nadvožnjaku Autoputa E75 postavljen je natpis „Mi nismo genocidan narod“, i naravno na bilbordima pored puta. Bilbord i plakati s takvim natpisom postavljeni su i u samoj Srebrenici.
Ovaj spektakl jeste mešavina raznih scenografija i koreografija. Prvo, sve je inscenirano kao utakmica, s vođom navijača na tribini u UN-u. Crkvena zvona u južnoslovenskoj i srpskoj tradiciji imaju ulogu, pored ostalog, da odbrane od nečiste sile, vremenske nepogode i bolesti.1 Međutim, ona asociraju i na Kosovsku bitku jer, prema narodnom predanju, nakon te bitke zvonila su zvona u crkvama širom Evrope, i u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, slaveći pobedu hrišćana.2 Slogan „Mi nismo genocidan narod“ očigledno ima ulogu ubeđivanja putem ponavljanja. Mene je nekim nizom asocijacija podsetio na Balkanskog špijuna (1984) Dušana Kovačevića. Sve to zajedno izgleda groteskno, kao da ga je smišljao neko ko ili ima šizofrenu krizu identiteta i/ili neko ko jednu nacional-šovinističku politiku krije iza naroda. A radi se o tragičnom povodu, u vezi sa kojim je najprimereniji gest izvinjenje, saučešće u tuzi i bolu, i jasno distanciranje od zločina i počinitelja.
Zainteresovana za sintagmu genocidan narod, istraživala sam uz koje se imenice koristi pridev genocidni (genocidal)na engleskom, a rezultati su rat, namera, režim, mržnja, masakr, nasilje, diktator. Nisam, naravno, našla sintagmu genocidal people ili genocidal nation, osim u člancima koji se odnose na opis reakcija u Srbiji povodom Rezolucije. Može se reći da je srpski javni diskurs inovirao globalni engleski.
Ipak, ako neko tvrdi da nije genocidni narod, implicira se da postoje oni koji jesu. Božo Skoko, hrvatski komunikolog i politikolog, u svom istraživanju medijskog diskursa i javnog mnjenja o tome kako Hrvatsku i Hrvate doživljajavaju susedi navodi da je ispitanicima i ispitanicama iz Srbije i Crne Gore prva asocijacija na Hrvate rat, zločin i genocid, a da „građani Crne Gore misle da su Hrvati: kulturni (46 posto), radišni (22 posto), genocidni (22 posto) i ispolitizirani (21 posto)“, dok „građani Srbije misle da su Hrvati: genocidni (37 posto), ratoborni (36 posto), ispolitizirani (32 posto) te kulturni (21 posto) i distancirani (21 posto)“ (str. 103, 110). Taj odnos prema Hrvatima zastupa i jedan deo srpske elite, kako je pokazala u svojoj studiji o stereotipima, srpska istoričarka Olivera Milosavljević: „‘Genocidnost’ je tema Petra Džadžića koji predlaže da se ‘bacil genocidnosti’ kod Hrvata razmatra ‘onako kako se izdvaja i analizuje bacil bolesti u medicini’ (…) Amfilohije Radović piše o ‘genocidnom duhu’ koji ‘kao da se zacario’ u hrvatskom narodu u ovom veku (…) dok Vasilije Krestić razmatra tezu da ‘genezu genocidnih radnji’ nad Srbima u Hrvatskoj treba posmatrati od XVI veka, tj. od srpskog naseljavanja hrvatskih zemalja, kada je ustanovljen odnos prema Srbima kao ‘prema uljezima’ koji se zatim prenosio ‘sa kolena na koleno i očuvao se do naših dana’. Krestić zaključuje da je ‘hrvatska politička misao bila i da je do danas ostala duboko prožeta idejom genocida’, dok ‘Srbi nikad nisu izneverili Hrvate’“ (str. 261). Olivera Milosavljević je nizu naroda koje deo srpskih intelektualaca, posebno istoričara, povezuje s genocidnošću, pridodala i Albance, dok se Bošnjacima pripisuje izdaja vere, kukavičluk i mržnja prema Srbima, od kojih su se odvojili konvertitstvom. U romanima Nož (1982) Vuka Draškovića i Vaznesenje (1989) Vojislava Lubarde, nagrađenom NIN-ovom nagradom, takva uverenja su našla i umetnički izraz. Stereotipi se dalje reprodukuju u svakodnevnom govoru, na šta ukazuje i onlajn korpus hrvatskog i srpskog jezika (hrWaC, srWaC). U hrvatskom, pridev genocidni se pojavljuje u kontekstu sa velikosrpski i srbočetnički, a u srpskom sa pokatoličeni i poturice. Istraživanja bosanskog jezika dala bi sigurno slične rezulate, sa stereotipima o genocidnosti koji referišu na Hrvate i Srbe.
O nemačkoj genocidnosti nema potrebe toliko govoriti kod kuće jer to su već temeljno uradili drugi. Međutim, srpski političar Dragan Marković Palma je eksplicirao šta se misli kad se kaže genocidni. Naime, radi se o genetskom kodu u koji je upisana sklonost ka zločinu, odnosno genetska devijantnost koja kodira zločinačko ponašanje: „Najveći apsurd predložene rezolucije o Srebrenici je taj što ju je predložila Nemačka koja je genetski genocidna. Da ne idemo dalje u istoriju, dovoljni su Prvi i Drugi svetski rat.“ Jasno, sintagma genocidni narod zasniva se na rasističkim uverenjima o nekom narodu, a ima ulogu stigmatizacije. Ipak, ovu implicitno rasističku sintagmu reprodukuju i mediji koji se trude da se kritički odnose prema društvenoj stvarnosti, npr. Danas u jednom naslovu „Ni Srbi ni Hrvati nisu genocidni narodi“.
Za kraj, vratila bih se kolokaciji genocidni diktator (genocidal dictator), koja je uobičajena u engleskom jeziku. Najpoznatiji genocidni diktator je Hitler, a nacistička uprava u Srbiji zapamćena je kao jedan od najokrutnijih režima u Evropi. Dana 16. septembra 1941. Vrhovna komanda Vermahta izdala je zloglasno naređenje br. 888/41, kojim je naređeno pogubljenje 100 civila u Srbiji za svakog ubijenog nemačkog vojnika i 50 za svakog ranjenog.3 Kada smo učili o tome u školama i sećali se streljanih đaka i civila u Kragujevcu (3.000) i Kraljevu (oko 2.000), odzvanjalo je kao zastrašujući eho „100 za jednog“.
Rezolucija o Srebrenici se odnosi na zabranu veličanja onih koji su genocidne zločine počinili, a koji su zbog njih pravosnažno osuđeni. Najveću odgovornost bi, pak, trebalo da snose oni koji su takvu ideologiju podržavali i javno reprodukovali. Konkretno u Srbiji, tokom 1990-ih, njeni glasnogovornici su bili Vojislav Šešelj, Srpska radikalna stranka, Dragoslav Bokan i slični. Aleksandar Vučić je i sam najbolje pokazao kako se jedna genocidna ideologija koja je donela tragične žrtve srpskom narodu u Drugom svetskom ratu, reprodukuje u drugom društvenom i istorijskom kontekstu, u čuvenoj izjavi „100 Muslimana za jednog Srbina“ izrečenoj 20. jula 1995, za skupštinskom govornicom Republike Srbije. Slogan „Mi nismo genocidan narod“ ima razne uloge, a, pored ostalog, služi kao moćna skrivalica za vrlo konkretne ideologije, reči i dela koji bi rado da izbegnu odgovornost krijući se iza naroda.
Autorka je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
