Björn Höcke, kandidat Alternative für Deutschland (AfD) u Tiringiji. Foto: Jens Schlueter/Getty Images
„Svi čekamo u neizvesnosti. Ovo su sudbonosni izbori“, rekla mi je u nedelju prijateljica iz Lajpciga. To je bio izborni dan u pokrajini Saksoniji i u susednoj Tiringiji. U atmosferi se osećala napetost, čak i strah. Ulozi su bili mnogo veći od pukog popunjavanja mesta u dva nemačka regionalna parlamenta.
Kako se i očekivalo, Alternativa za Nemačku (AfD) pobedila je u Tiringiji sa blizu 33 odsto osvojenih glasova, dok je bila druga u Saksoniji sa skoro 31 odsto. Po prvi put od Drugog svetskog rata, stranka krajnje desnice postala je značajna politička snaga u Nemačkoj.
Ako je šokiranosti bilo, najpre nije bila očigledna. Mario Voit, lider konzervativnih demohrišćana (CDU) u Tiringiji, zauzeo je pozu pobednika, mada je njegova stranka osvojila značajno manje glasova, 24 odsto. Najavio je da će započeti koalicione pregovore sa drugim „partijama demokratskog centra“ – dakle, bez AfD-a. U Saksoniji, gde je CDU osvojio tesnu pobedu, tamošnji lider Mihael Krečmer takođe je odbacio saradnju sa AfD. U obe savezne države, to će od ove stranke desnog centra zahtevati sklapanje složenih saveza sa dve ili tri levičarske stranke.
Postoje jaki razlozi da se održi Brandmauer (zaštitni zid) oko AfD-a, čak i ako je to teško opravdati sa čisto demokratskog stanovišta. Unutrašnje obaveštajne službe klasifikovale su ogranke Alternative u Tiringiji i Saksoniji kao „desničarski ekstremizam“. Međutim, kod mejnstrim partija je upadljivo odsustvo konsternacije zbog gubitka poverenja ogromnog dela stanovništva.
U Tiringiji se skoro polovina birača opredelila ili za AfD ili za drugu novu stranku, prorusku alijansu Sare Vageneht (BSW), koja se pozicionira levo na ekonomskim temama, a desno na pitanju imigracije. U Saksoniji su AfD i BSW zajedno osvojili oko 42 odsto glasova. U svetlu takvih rezultata, izgradnja „stabilnih vlada bez desničarskih ekstremista“, kako to zahteva kancelar Olaf Šolc iz Socijaldemokratske partije levog centra (SPD), predstavlja strategiju za kupovinu vremena – ali mora postojati plan da se birači ponovo pridobiju.
SPD je praktično zbrisan na izborima prošlog vikenda, sa 6 odsto u Tiringiji i 7 odsto osvojenih glasova u Saksoniji. Šolc je ovaj gubitak opisao kao „gorak“, ali nije uvideo šta to znači – tvrdeći da se „mračna predviđanja o SPD-u nisu ostvarila“. Kako nisu? SPD je možda prešao granicu od 5 odsto za ulazak u bilo koji nemački parlament, ali će kao mejnstrim politička snaga nestati ako se ništa ne promeni. Ankete govore da zaostaju za AfD-om na nacionalnom nivou.
Nezadovoljstvo mejnstrim politikom dugo se tretira kao osobenost bivše Istočne Nemačke, koja je obuhvatala Saksoniju i Tiringiju. Potpredsednica Bundestaga, Katrin Gering-Ekart iz stranke Zelenih, inače rođena Tirinžanka, nije usamljena u stavu da su pojedini Nemci sa istoka „ostali zaglavljeni u veličanju diktature“. Sada su Zeleni izbačeni iz tiringijskog parlamenta, a podrška na nacionalnom nivou im se kreće oko 11 odsto. Reći biračima da njihove brige nisu realne, ispostavilo se, nije dobra izborna strategija.
Međutim, daleko od toga da su istočnjaci antidemokratski. Uoči izbora, bilo je energičnih javnih debata. Ljudi su diskutovali o politici na radnom mestu i za kuhinjskim stolom. Izlaznost je bila rekordna, sa oko tri četvrtine upisanih birača. Istočni Nemci nisu siti ni politike ni demokratije. Siti su toga da ih se ne shvata ozbiljno.
Isto važi i za druge demografije. Zapanjujućih 37 odsto mladih birača u Tiringiji glasalo je za AfD. U Saksoniji ih je bilo 31 odsto. Mada više od nacionalnog proseka, to je i dalje u skladu sa onim što smo videli na izborima za Evropski parlament u junu, kada je AfD pobedio sve tri stranke Šolcove koalicije u glasovima mladih uzrasta od 16 do 24 godine, i zauzeo drugo mesto sa 16 odsto ukupno osvojenih glasova – samo jedan procentni poen iza konzervativaca.
AfD je na evropskim izborima osvojila i glasove radničke klase sa značajnom marginom, ali je ova činjenica privukla malo medijske pažnje i čini se da nije zabrinula nikoga u ostalim političkim partijama. Radnička klasa je nekad činila osnovnu bazu SPD-a, što joj je donosilo više od 30 odsto glasova na svim izborima od kasnih 1950-ih do 2005. To što se kasnije survala na istorijsko dno, nije posledica nerazumevanja demokratije među istočnim Nemcima.
Pitajte Nemce šta ih najviše brine. Imigracija je na vrhu liste, a slede cene energenata, rat i ekonomija. Reč koju poslednjih meseci najčešće čujem jeste angst. S obzirom na to da se sve veći broj imigranata tereti za nasilna krivična dela, koji su u porastu, mnogi smatraju da je to pitanje bezbednosti. Ali nije problem samo imigracija: ljudi govore o dubokom strahu za ekonomsku i političku budućnost zemlje, koji je na istoku pojačan, ali preovlađuje širom Nemačke i na zapadu.
To su neprijatne teme razgovora, posebno za levičarske partije, ali upravo je razgovarati o njima to što moraju da urade, umesto da monopol nad tim pitanjima prepuštaju Alternativi. To ne znači zaroniti u populizam. Ako centristi ne pokrenu konstruktivnu debatu o osetljivim pitanjima, niko neće. Reakcija na regionalne izbore mora biti više od sprečavanja krajnje desnice da preuzme vlast. Ovo je zakasneli alarm za buđenje mejnstrim stranaka. Nadam se da će se jasno i glasno čuti u Berlinu.
Autorka je nemačko-britanska istoričarka i novinarka.
Katja Hoyer, The Guardian
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net
