Nema nikakvog razloga da krijem, niti je to – želim da verujem uzaludno – krivično delo: gadi mi se Emir Kusturica. Gade mi se izjave Emira Kusturice. Gade mi se fotografije Emira Kusturice. Gade mi se njegovi filmovi: valjda sam jedan od retkih živućih Srba koji nije gledao „Underground“ niti bilo šta docnije, bez obzira kako se to zvalo. Gadi mi se Mokra Gora. Gadi mi se Drvengrad. Gadi mi se Milorad Dodik, Emirov intimni friend. Gadi mi se sve. Uključujući državu Srbiju
U petak 18. marta, u 11.43, u prostorijama e-novina pojavio se poštar: savijen do crne zemlje, pogrbljen, pokušao je da nam preda koverat koji je izgledao kao najsumnjiviji paket od nekoliko stotina kilograma. Hrpa lepo složenog, na kompjuteru, ćirilicom, odštampanog papira – cirka 200 strana brat bratu ili 250 strana sestra sestri – identifikovala se kao najnovija tužba Emira Kusturice protiv Petra Lukovića i e-novina. Ovo advokatsko štivo je, istovremeno, trijumf srpskog pravosuđa: u zemlji u kojoj sporovi traju po nekoliko godina, u državi u kojoj su sudovi zatrpani predmetima i gde se bar nekoliko meseci čeka da se nekakva tužba uruči nekome, ako bude sreće – samo tri (mokrogorski: 3) dana je bilo potrebno da advokati predaju tužbu do trenutka kad se poštar u redakciji e-novina onesvestio pod njenim teretom. Novo, reformisano pravosuđe manekenke Snežane Malović brzinom munje radi po još nenapisanom scenariju za budući film „Luković na službenom putu“. Fale još samo dvojica u kožnim kaputima, pa da postanemo kažnjenički re-make državne čistke u kojoj sve funkcioniše precizno: advokat Tomanović javi agenciji Beta, Beta javi Lukoviću, Luković javi čitaocima, a u međuvremenu – časni sud juri poštara da mu utrapi torbu sa 200 kila, šta zna poštar koliko je teška duševna bol Nemanje Kusturice?
A bol je, jebiga, golema: vredi 30.000 eura u mokrogorskim dinarima. Čitam na preskok (hrvatski: poskok) šta piše u tužbi, kad tamo, međutim: „Tužilac, kao nosilac opštih i posebnih vrednosti, ima pravo da zahteva od drugih da se prema njemu odnose na način da se ne povređuju njegov ugled i čast“. Tu smo, dakle. Da se donese poseban Zakon u Skupštini Srbije kojim bi se regulisao pozitivan odnos prema „nosiocu opštih i posebnih vrednosti“. Šta je – majke ti, pitam Nemanjinog advokata – opšta vrednost koju Kusturica nosi u sebi ili na sebi? Postoji li nešto, bilo šta, zakon, kletva, psovka, uredba ili već neki qurac kojim se definiše „opšta vrednost“ kao odlikovanog nosioca nečega? A tek „posebna vrednost“?
Zašto imam ispravan utisak da su Nemanjini advokati gledali suviše njegovih filmova i pod utiskom da mogu da lete – kao što svašta leti u Emirovim kadrovima – napisali ćirilicom ono što im u mozgu odzvanja latiničnim apsurdom? Mislim, pod pivskim dojmom, da valjda i ja, tuženi, imam pravo na rečenicu koju delim sa čitaocima: „Tuženi Luković, kao nosilac opštih i posebnih vrednosti, ima pravo da zahteva od drugih da se prema njemu odnose na način da se ne povređuju njegov ugled i čast“.
Da prevedem na srpski, ako ga Nemanja uopšte razume, budući da nije sa ovih srbijanskih prostora; zašto bi samo on samo tražio povlašćenu poziciju titranja jaja – i time u pravni hendikep doveo ostatak Srbije, takođe željan da o sebi čita hvalospeve i ljubavne sms poruke? Za razliku od Kusturice koji tužbu diže čim primeti da neko od gledalaca njegovih filmova kunja – nikad se kao Petar Luković nisam pozivao na sud koji bi me zaštitio od napada na „ugled i čast“.
Nije me mrzelo da iz arhive sećanja na svetlo dana izvučem pregršt uvreda na svoj račun objavljenih u svim pojmovnim medijskim oblicima, od televizije, štampe, preko radija i interneta: izdajnik sam već 20 godina, plaćenik stranih obaveštajnih službi, osvedočeni pedofil, povremeni zoofiličar, đubre genetsko, govno, antisrpska gnjida, hrvatski skot, bošnjačka svinja, pinkovac, feralovac, kreten, nepatriota, čovek operisan od ljubavi prema Srbiji, udbaš, alkoholičar, bivši član Saveza komunista, uređivao porno časopis, uređivao magazin „Tajne“ o nadnaravnim pojavama, mrzeo grupu Galija, bio rock kritičar koji je mrzeo Srbe, posebno Bajagu, homoseksualac heteroseksualnog usmerenja, idiot, matora strvina (komentar na B92), na platnom spisku Bebe Popovića, poslovni partner Stanka Subotića, Canetov potrčko, američki čovek, engleski čovek, nemački čovek, francuski čovek, ćelav, neobrijan, mnogo čita pa je sumnjiv, brzo priča, ne greši u padežima, zna engleski kao bošnjački, nosilac nagrade Počasni građanin Sarajeva – i možemo, Emire, ovako do prekosutra, o „opštim“ i „posebnim“ vrednostima.
Nema nikakvog razloga da krijem, niti je to – želim da verujem uzaludno – krivično delo: gadi mi se Emir Kusturica. Gade mi se izjave Emira Kusturice. Gade mi se fotografije Emira Kusturice. Gade mi se njegovi filmovi: valjda sam jedan od retkih živućih Srba koji nije gledao „Underground“ niti bilo šta docnije, bez obzira kako se to zvalo. Gadi mi se Mokra Gora. Gadi mi se Drvengrad. Gadi mi se Milorad Dodik, Emirov intimni friend. Gadi mi se sve. Uključujući državu Srbiju.
Ako je i ovo što sam izgovorio razlog za treću, jubilarnu tužbu, rekli bi The Beatles: Let It Be. Samo molim časni sud Snežane Malović-Kusturice da na vreme obavesti onog poštara o teretu koji valja nositi na svojim plećima. Valjda i on ima pravo na „opštu“ i „posebnu“ vrednost, merenu kilogramima, razume se.
