Fotografije murala koji je 2016. godine osvanuo na zidu restorana američke hrane u glavnom gradu Litvanije, Viljnusu, brzo su obišle svet. Na njemu je naslikan poljubac Vladimira Putina (i tada predsednika Rusije) i Donalda Trampa (i tada predsedničkog kandidata Republikanske stranke u Sjedinjenim Američkim Državama), a njegov naziv Make Everithing Great Again je predstavljao aluziju na Trampovu parolu Make America Great Again. Mural iz 2016. bio je i parafraza poznatog murala Dmitrija Vrubelja na Berlinskom zidu: Gospode! Pomozi mi da preživim ovu smrtonosnu ljubav, a na kojem je izobražen strastveni poljubac Leonida Brežnjeva i Eriha Honekera, nekadašnjih lidera Sovjetskog Saveza i Nemačke Demokratske Republike.
U intervjuu koji je 2016. dao Valentinu Barišnjikovu za Slobodnu Evropu, tada 34-godišnji grafički dizajner Mindaudas Bonanu, autor zidnog poljupca Putina i Trampa, pojašnjavao je svoju umetničku motivaciju: „I Tramp i Putin su izuzetno egocentrične ličnosti (…) Takvo je vreme u kojem živimo. Amerika ima Trampa, nije jasno hoće li ga izabrati ili ne, a u Rusiji sedi Putin – to je opredelilo naš izbor. Sve zanima šta će se dešavati – hoće li se poljubiti ili ne? (…) Međutim, obe te ličnosti su veoma smešne. Oni su zaljubljeni u sebe i ne misle na druge. To su ljudi kojima bi bilo bolje da igraju u nekom šou programu, a ne da se kao političari igraju životima ljudi“.
Nažalost, ni Tramp ni Putin nisu smešni i ne igraju u bilo kakvim šou programima već nastupaju na globalnoj političkoj sceni sasvim lišenoj žovijalnih konotacija. Samim tim, postaje sasvim ozbiljno i pitanje – šta osim ovog, umetničkog, „poljupca“ povezuje Putina i Trampa?
Pre svega populizam. Svaki na svoj specifičan način, i Tramp i Putin, otelotvoruju populistički pristup politici. Tramp to čini mobilišući bes širokih narodnih masa prema otuđenoj „vašingtonskoj birokratskoj eliti“, koju optužuje da svojom spoljnom politikom i bolećivim odnosom prema imigrantima, ugrožava blagostanje i bezbednost običnih američkih građana. U spoljnoj politici Amerika je, prema njegovom mišljenju, permanentno iskorišćavana od svojih partnera. Američki deficit u ovim odnosima je i vojni i ekonomski. U unutrašnjoj politici, imigranti oduzimaju poslove američkim radnicima i ugrožavaju „američki način života“. Tramp na taj način vešto generiše strah prosečnih Amerikanaca, mahom iz ruralnih oblasti, prema svemu drugom i drugačijem. S druge strane, Putinov populizam počiva na narativu o zlom „kolektivnom Zapadu“ koji ne samo da uvredljivo zanemaruje rusku veličinu i značaj, već kroz intenzivno širenje NATO-a direktno ugrožava bezbednost Rusije. Putinov odgovor, koji većina ruskih građana želi da čuje, je koncept politike koji na jedan gotovo bizaran način sintetiše nasleđa imperijalne Rusije i Sovjetskog Saveza.
Sledeća karakteristika koja ih povezuje je insistiranje na harizmatskom autoritetu u politici. Rut Ben-Giat, profesorka istorije na Njujorškom univerzitetu, smatra da harizmatski političari žele da ih mi vidimo kao svemoćne, superiorne, jake i nesalomive. Kod Trampa je to očigledno u njegovom transferu ličnog uspeha iz poslovnog sveta u politički kontekst. On se predstavlja kao čovek koji brzo i efikasno rešava stvari, ne obazirući se na postojeće političke konstelacije i pravila. Njegovi politički protivnici su „uspavani“, „pokvareni“ ili, naprosto, „nesposobni“. Putin je svoj harizmatski autoritet podigao na viši nivo. Njegovo liderstvo je neupitno i praktično podrazumljivo. On i nema ozbiljnih političkih konkurenata, jer su ili mrtvi, ili u bekstvu, ili u zatvorima gde izdržavaju dugugodišnje kazne. Zbog toga je i mogao, gotovo usput, da najavi kandidaturu za svoj sledeći predsednički mandat na izborima koji će se održati marta sledeće godine. Time će 71-godišnji Putin postati politički lider s najdužim stažom još od imperijalnih vremena.
Potom, sklonost ka autoritarnosti. Iako deluju u različitim društvenim i političkim ambijentima, i Tramp i Putin pokazuju izuzetno autoritarne crte. Tokom svog predsedničkog mandata Tramp je, kako primećuje novinar Dejvid Najvert, stvarao „projektovani haos (…) po ugledu na obrazac koji su postavili raniji autoritarci tokom istorije: izazivanje nemira kako bi se proizvela tolika količina neizvesnosti da njegove rigidne pozicije dobijaju opšti konsenzus“. Pri tome je upadljivo nipodaštavanje političkih institucija („vašingtonska birokratija“), medija (novinari postavljaju „mnogo glupih pitanja“), kao i dovođenje u pitanje slobodnih i fer izbora, kao najvažnijeg elementa demokratskog sistema. Što se Putina tiče, autoritarnost je rasla proporcionalno dužini njegove vlasti. I kada je morao da, zbog ustavnih ograničenja, menja funkcije (predsednik države, premijer), on je političku moć nosio sa sobom. On nije delovao nasuprot institucija i zakonskih normi, već ih je prosto menjao i koristio po svom nahođenju. Tako je 2020. godine nametnuo niz ustavnih amandmana koji će mu „legalno“ omogućiti još dva šestogodišnja mandata, što znači da bi na funkciji predsednika Rusije mogao da bude sve do 2036. godine.
Konačno, postoje i razlike između ove dvojice političara, ali razlike koje su paradoksalno kompatibilne. Takva kompatibilnost razlika omogućuje im da se, kao u kakvom politički nadrealnom i samim tim opasnom tangu, kreću zajedno i sinhronizovano. Te razlike se odnose na spojlnopolitičke orijentacije. Donald Tramp se zalaže za izolacionizam, dok Putin projektuje vrlo ekspanzionističku viziju ruske spoljne politike.
Pobedom na američkim predsedničkim izborima 2016. godine Tramp je i praktično oživeo političku platformu Čarlsa Lindberga Amerika na prvom mestu, iz vremena pre Drugog svetskog rata, u kojoj se poziva na američki izolacionizam i odbranu „pravih američkih vrednosti“. Kao nastavljač ove političke tradicije, Tramp je tokom svog predsedničkog mandata povlačio političke poteze koji su potvrđivali njegovu doslednu izolacionističku orijentaciju. Kako nas podseća Džozef Naj: „On je otvoreno osporio konsenzus o liberalnom međunarodnom poretku nakon 1945. godine i proglasio NATO zastarelim, što je navelo Džona Boltona, jednog od njegovih bivših savetnika za nacionalnu bezbednost, da se zabrine da će Tramp povući SAD iz alijanse ako ponovo bude izabran. (…) Dok je bio predsednik, Tramp se povukao iz Pariskog klimatskog sporazuma i izašao iz Trans-pacifičkog partnerstva koje je ispregovarao bivši predsednik Barak Obama. On je oslabio Svetsku zdravstvenu organizaciju; nametnuo porez na uvoz čelika i aluminijuma od saveznika; pokrenuo trgovinski rat s Kinom; povukao se iz Iranskog nuklearnog sporazuma; kritikovao G7 i hvalio autoritarne lidere za koje je poznato da su kršili ljudska prava“.
Tramp je, osim toga, davao i svoj doprinos u zanemarivanju ljudskih prava i nepoštovanju principa demokratije. Kako nalazi Džejson Stenli u uzbudljivoj i važnoj studiji iz 2018. godine Kako funkcioniše fašizam /“politika mi protiv njih“/ Trampova je administracija već od prve nedelje njegovog mandata vodila izrazito anti-imigrantsku politiku, neumorno izdavajući zabrane ulaska imigrantima, među kojim su bile i izbeglice, speifično targetirajući one iz arapskih zemalja. Tramp je, piše Stenli, „obećao da će deportovati milione ljudi iz Centralne i Južne Amerike koji u SAD žive i rade bez dokumenata, kao i da će staviti van snage zakon koji decu koju su doveli sa sobom štiti od deportacije. U septembru 2017. godine, Trampova administracija ograničila je broj izbeglica kojima će se godine 2018. dozvoliti ulazak u Sjedinjene Države na 45.000, najmanji broj otkako su predsednici počeli da postavljaju takva ograničenja“.
Tramp je, dakle, dosledno radio na dodatnoj radikalizaciji dubokih rasnih, ideoloških, kulturnih i političkih podela u američkom društvu. Predsednički mandat prožet kontroverznim odlukama, Tramp je okončao gubitkom izbora 2020. godine i nezapamćenim upadom svojih pristalica u zgradu Kongresa.
U isto vreme, Putin je istrajno ali i mnogo sistematičnije gradio ideologiju „ruskog sveta“ i nove ruske ekspanzionističke politike. Manifestujući svoju verziju političke doktrine „mi protiv njih“ („oni“ su tzv. „kolektivni Zapad“), Putin je pozvao narod da se okupi oko nove ideologije i politike i postane jedinstven organizam. Promovisanjem ideološkog koncepta „ruskog sveta“ Rusija manifestuje da više ne veruje u univerzalne vrednosti slobode, ljudskih prava i demokratije kao ni u bilo koji drugi univerzalni model, jer „svaka jaka zemlja ima svoj sistem vrednosti i svoj model“. U tom smislu, prema oceni analitičara, međunarodna politika za Putina više ne predstavlja sistem pravila ili čak sistem koordinata, već prostor u kojem velike države rade šta hoće, a male – šta moraju.
Usvajanjem Koncepta ruske spoljnopolitičke doktrine (tzv. Putinove doktrine), Rusija je definisala svoj odgovor u odnosu na rastuću pretnju njenim nacionalnim interesima, odnosno, odgovor na razvijanje unipolarne strukture sveta pod ekonomskom i vojnom dominacijom Sjedinjenih Američkih Država. Samoproglasivši se za evroazijsku super-silu, Rusija je tako najavila novu epohu svoje spoljne politike (koja je de facto započela aneksijom Krima i ratom sa Ukrajinom), a „blisko inostranstvo“ (šta god to značilo) proglasila legitimnim prostorom za sprovođenje sopstvene dominacije i operacionalizovanje politike ograničenja suvereniteta drugih država.
U svojoj, sada već očiglednoj, ambiciji da obnovi rusko carstvo (ne odričući se ni izvesnih elemenata Sovjetskog Saveza), Putin je sve više zagledan u evro-azijski prostor. Timoti Garton Eš nam skreće pažnju na Putinov govor u kojem se „nedavno hvalio kako je Azovsko more postalo unutrašnje rusko more, a da je i Petar Veliki još uvek morao da se bori da mu obezbedi pristup“. Među centralno-azijskim državama javlja se izvesna nervoza zbog ovakvih Putinovih izjava, a čak i države koje im nisu u fizičkom dometu, postaju meta ruske meke moći. Naime, Putinova doktrina je po prvi put zvanično legitimizivala koncept meke moći „kao sveobuhvatan alat za rešavanje soiljnopolitičkih problema, zasnovan na sposobnostima civilnog društva, informacionih i komunikacionih, humanitarnih i drugih metoda i tehnologija alternativnih klasičnoj diplomatiji“.
U trenutku kada je pisao studiju Kako funkcioniše fašizam /“politika mi protiv njih“/, dakle 2018. godine, Džejson Stenli je konstatovao da je u više zemalja širom sveta počela da prevladava određena vrsta populističkog, ultradesničarskog nacionalizma, a na tom spisku, tada, našle su se Rusija, Mađarska, Poljska, Indija, Turska i Sjedinjene Države. Uz konstataciju da je zadatak uopštavanja ovakvih pojava uvek neprijatan, jer je kontekst svake zemlje jedinstven, Stenli je smatrao da je ovakvo uopštavanje neophodno, opredelivši se da „fašizmom“ u novom kontekstu označi određenu vrstu etničkog, verskog ili kulturnog ultranacionalizma, u kojem naciju „predstavlja autoritarni lider koji govori u njeno ime“. Ovaj svoj stav ilustrovao je upravo govorom Donalda Trampa na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji u julu 2016. godine, kojom prilikom je Tramp eksplicirao: „Ja sam vaš glas“.
Stenli se u svojoj knjizi bavio pre svega „fašističkom politikom“, odnosno, „fašističkom taktikom“ kao mehanizmom dolaska na vlast, pojasnivši da fašistička politika ne dovodi nužno do eksplicitno fašističke države, ali da je svakako opasna. Ukoliko bismo Stenlijevu analizu primenili na politike i režime „jakih svetskih lidera“, zagovornike politike „mi protiv njih“, lakše bismo došli do trenutka prepoznavanja jedinstva uprkos naizgled nepomirljivim manifestovanim razlikama. A ovo prepoznavanje, u najkraćem, obuhvata insistiranje na mitskoj prošlosti, propagandi i antiintelektualizmu, nerealnosti, hijerarhiji i viktimizaciji, pijedestalizovanju „zakona i reda“, seksualnoj anksioznosti, apelovanju na ruralne sredine, ukidanju socijalnih službi, uzurpaciji institucija i razbijanju jedinstva.
Prema Stenliju, najupečatljiviji simbol fašističke politike jeste podela kojoj je cilj da razdvoji populaciju na „nas“ i njih“. Tako, „fašistički političari opravdavaju svoje ideje razbijajući uobičajenu svest o istoriji stvaranjem mitske prošlosti, namenjene da podrži njihovu viziju budućnosti“. Zbog toga, iznova propisuju novu stvarnost ili novo razumevanje stvarnosti „izvrćući jezik ideala kroz propagandu i podstičući antiintelektualizam, napadajući univerzitete i obrazovne sisteme koji bi mogli osporiti njihove ideje“. Najzad, upravo služeći se ovim tehnikama, političari sorte „mi protiv njih“ stvaraju stanje nerealnosti „u kojoj argumentovanu debatu zamenjuju teorije zavere i lažne vesti“.
Bez obzira na ovo Stenlijevo vrlo oštro etiketiranje savremenih populističkih političara, nesumnjivo je da se u figuri „jakog lidera“ sve više stiču osobine koje veliki broj ljudi doživljava kao presudne za formiranje određenog (željenog ili neželjenog) političkog ambijenta. Ipak, da li je dovoljno da se bavimo isključivo subjektivnim osobinama i namerama političkih aktera koji su svojim delovanjem doveli institucionalne mehanizme do, praktično, nulte tačke? Da li je potrebno da postavimo pitanje i o strukturalno-funkcionalnim elementima procesa koji su doveli do toga da ovakva vrsta političara dođe u situaciju da potpuno suvereno odlučuje? Drugim rečima, da postavimo pitanje – kako su danas, posle svih istorijskih iskustava, uopšte mogući Tramp i Putin (ali i neki drugi – spisak možete dopuniti sami)?
Mogući odgovor leži u problemu legitimacijskog deficita savremenih demokratija. Taj problem je svojevremeno, govoreći o protestima Okupirajmo Volstrit, sažeto definisao Barak Obama: „Razumem frustracije koje izražavaju ti protesti. Mislim da ljudi, bilo s levice ili desnice, osećaju da su daleko od vlastite vlade. Osećaju da institucije ne vode o njima brigu“. A taj osećaj je nastavio da raste. Njegov izvor je, kako je smatrao Zigmund Bauman, u činjenici da „stari oprobani načini da se suočimo sa izazovima života više ne funkcionišu, dok se na horizontu ne vide ili su sramno oskudni novi (isntitucionalni – prim. aut.) načini koji bi bili efikasni“. Za Baumana je, dakle, osnovna kriza našeg doba – kriza efikasnih instrumenata akcije. Otuda potiče taj intenzivan osećaj mnogih građana da su ostali sami pred zajedničkim opasnostima. A pošto su izgubili nadu u parlamente i vlade, u potrazi za rešenjima sve više se okreću „jakim“ političarima, koji će biti „njihov glas“.
Ovaj tekst pišem neposredno pred održavanje američkih predsedničkih izbora. Predizborne ankete pokazuju izjednačenu trku oba kandidata – Kamale Haris i Donalda Trampa. Ukoliko pobedi Kamala Haris, možemo očekivati da će, kako sama kaže, „nastaviti da se bori za obećanje Amerike – obećanje slobode, šansi i jednakosti za sve“. Ukoliko, pak, pobedi Donald Tramp možemo očekivati nastavak opasnog političkog tanga s Vladimirom Putinom.
A u tom slučaju, jedino možemo da parafraziramo natpis na berlinskom muralu Dmitrija Vrubelja: Gospode! Pomozi nam da preživimo ovu smrtonosnu ljubav
