Nepotrebno je navoditi primere za očiglednosti, nacionalistička klika devastirala je sve što je stigla, a planira da isti postupak anihilacije primeni i na sve što je nekim čudom preteklo njihovu najezdu. U tom udruženom zločinačkom poduhvatu protiv sopstvenog naroda najverniji saveznici nacional-skakavaca su milioni pripadnika tog istog naroda izloženog pustošenju.
Sve su to nepoznanice za većinsku Srbiju, a ima ih još na hiljade i hiljade sličnih, podjednako čudovišnih, jezivih i monstruoznih. Srpsku javnost zgražava nekoliko surovih mafijaških ubistava, ali je zato uopšte ne potresa na desetine hiljada ratnih zločina, ubistava nedužnih ljudi počinjenih upravo u ime Srbije, srpstva, srpskog naroda i famoznog nacionalnog interesa. Već decenijama većina jednostavno odbija da zna bilo šta o nebrojenim zločinima koje su počinile srpske snage na području bivše Jugoslavije. Što bi rekao jedan manje poznati pesnik: “Ništa nije bilo / ništa se desilo / desilo se ništa / savest nam je čista”.
Majke Srebrenice nisu mogle uroniti njihove sinove u vode Gubera, Zelenog Jadra i Drine, kako je grčka nimfa Tetida u rijeku Stiks uronila njenog sina, najvećeg antičkog heroja Ahileja, da bi postao besmrtan. Srebrenički muškarci i dječaci nisu imali smo ranjivu petu, čitava njihova tjela su bila prepuštena beštijama, a kosti su im razbacane po masovnim grobnicama širom Podrinja. Mapa genocida je mapa čišćenja duša. A tu mapu su najviše otkrile majke, žene koje su antičke heroine našeg vremena i koje bez mržnje svoju bol pretaču u vapaj, ne toliko za pravdom koliko za istinom o njihovoj djeci i muževima.
Brutalnost Škorpiona bila je svakako posledica zaštite koju su uživali kod čelnika SDB-a – Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića, kojima se u Hagu tokom dve decenije, sudilo, između ostalog, i za organizovanje i naoružavanje ovakvih formacija smrti. Najviši stepen zaštite i zagarantovana nevidljivost u vojno-bezbednosnom sistemu Srbije, dala je ovakvim jedinicama moć da na terenu počine najstrašnije zločine i učestvuju u sprovođenju genocida na teritoriji Srebrenice.
Jednog dana bosanski Srbi će se probuditi, a neće shvatiti da su 25 godina živjeli laž i nacionalističku bajku na masovnim grobnicama.
Udruženje žrtava i svjedoka genocida uputilo je pismo glavnom tužiocu Haškog tribunala Sergu Brammertzu nakon poziva na ispitivanje Emira Suljagića te traže da se zaustavi "najsramnija epizoda koja pogađa savremeni svijet".
44° 49' 14.7" N 13° 52' 42.95" E
Probudio sam se ozbiljno potresen. Godinama već nisam sanjao nešto tako stvarno i strašno. Manifestacije traume u vidu nemira, tupog bola u donjem dijelu stomaka, nevoljkosti, nedostatka koncentracije i želje za bilo čim su redovna pojava, ali sam do sada barem u snu bio pošteđen.
Postoji, naravno, sa stanovišta srpskosvetske pameti, jedno objašnjenje, jedan konsekventan kriterijum (ne)genocidnosti: da li je neki masovni pokolj iz prošlosti „manji“ ili „veći“ zločin, da li predstavlja genocid nad srpskim narodom ili ne, da li je narod čiji su pripadnici zločin izvršili genocidan (npr. Nemci ili Hrvati?) ili nije (npr. Mađari?) zavisi isključivo od toga kako se politički režim konkretne države danas odnosi prema Aleksandru Vučiću i, nešto šire, prema srpskom svetu.
Dok Aleksandar Vučić nedostojnim negiranjem genocida u Srebrenici sramoti svoju vladu i Srbiju, u Hrvatskoj se odvija manje teatralan ali sličan proces.
Treba pogledati i glasanje “bratskih muslimanskih” zemalja, od kojih po običaju Bosna i Hercegovina nema nikakve konkretne koristi. Da, u vas gledamo, Omani, Bahreini i Ujedinjeni Arapski Emirati sa svojim raskošnim tornjevima i svojim mišljenjima kako “nije trenutak” za usvajanje rezolucije. Postavlja se pitanje – a kad će to biti vrijeme za usvajanje rezolucije ako to već nije ono kad se ona našla na dnevnom redu?
Hommage dostojanstvu i bolu majki Srebrenice.
Dok se god ne ogradimo od zločina i zločinaca, mi de facto priznajemo da stojimo iza njihovih nedjela. I tek time zapravo postajemo “kolektivno odgovorni”.
