Foto: Petar i Liza, crtež: Mirsoslav Sekulić Struja
Ja sam, recimo, prvo pomislio na film iz 2016. „Paterson“ Jima Jarmuscha. (Dobro, nije tako bilo: prvo sam pomislio na Jugoslaviju, ali ta će se misao tek kasnije razviti u niz sećanja, asocijacija i referenci.)
Čista poezija, vizuelna i verbalna, u stripu kao i u Jarmuschovom filmu. Čista u smislu prava, ali čista i u smislu svetla, jasnih linija, ritmičnih ponavljanja, kao i preciznih opisnih rečenica – sve se u tom filmu, kao i kod Sekulića u stripu, preklapa, podudara, prožima. Jarmusch u svom najboljem vidu. Kao i Sekulić. Zato je važno reći da Sekulićevi „Petar & Liza“ nisu (samo) crtani roman: to je u stvari i roman i poema. Kao što je „Paterson“ filmska priča i poema.
I Sekulić će, kao Jarmusch u „Patersonu“, imati u svom stripu za glavnog junaka umetnika – pesnika, književnika; kako što će se i sam, poput Jarmuscha, u svom delu pokazati kao vrhunski pesnik/književnik, pa će biti teško, u oba slučaja, razlikovati junaka od autora, ako je ikome uopšte do toga. Samo što Sekulić, iako čist, jasan, precizan, detaljan, nije tako pesnički umiven u svojoj vizuelnoj poemi, kao što je Jarmusch u „Patersonu“.
A opet, ne napušta me Jarmusch dok čitam Sekulića. Pa pomislim, dobro, neka bude „Paterson“, ali „Paterson“ narativno i vizuelno zamrljan, umazan, gotovo pa prljav poput filma „Dead Man“, Jarmuschovog kaubojskog omaža romantizmu i romantičarima iz 1995.
E, kad na taj Sekulićev život iz „Petra & Lize“ počnete da gledate ne kao na smirenu sliku pronicljivog posmatrača što odmah vidi suštinu, nego kao na verni odraz zbrke i nereda – vreve, gužve, krkljanca, stisnutosti i raskalašenosti, kada shvatite da Sekulić peva predgrađu što raste i razvija se iz samog centra grada – važno je to naglasiti, nije kod njega predgrađe sa svojim niskim, pučkim oblicima kulture nahrupilo u centar, nije tu reč o varvarima što dolaze i teraju i kvare starosedeoce, nego se centar raširio i odao uživanju u jeftinom, naivnom, petparačkom, pa čak i kad je reč – a jeste reč i o tome – o novim (novotalasnim) oblicima popularne kulture, muzici pre svega, i tada se u njima uživa narodnjački raspušteno i bezobalno, Jarmusch bledi, i ovaj noviji kao i onaj stari, a pojavljuje se, ponovo, Jugoslavija.
Asocijacija je dakle domaća – što je kod mene uvek jugoslovensko, sve i ako je reč o, na primer, crnom talasu, koji se odnedavno proglašava srpskim, a bio je, znamo to, jugoslovenski. Kao da je Sekulić svoje masovne scene i pojedinačne i grupne portrete (a oni se često pojavljuju, ali ne samo da daju ritam kao ponavljanja u „Patersonu“, nego i da obeleže krajeve i početke zasebnih celina), slikao gledajući i preslikavajući takozvane crnotalasne filmove iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. A kad se dohvatite ovdašnjeg crnog talasa, to krene da se razliva, pa odmah dodajete i italijanske filmove iz istog vremena.
Samo, da se držimo ipak domaćih okvira i našeg crnila, iz tog vremena. Taj crni talas bio je jedna zanimljiva pojava, pre svega zato što zapravo nije ni postajao. To je lepo i detaljno u svojoj dobro odmerenoj knjizi „Sjaj crnog“ objasnio Veljko Radosavljević.1 Kaže Radosavljević, crni talas je jedan veliki nesporazum i zapravo izmišljeni konstrukt bez jakog uporišta u činjenicama. Da bi pametno predložio da se umesto o crnom talasu priča o pojedinačnim autorima iz tog vremena i njihovim opusima. Pitaće Radosavljević – šta to vezuje, recimo, dvojicu velikana: Dušana Makavejeva i Živojina Pavlovića? I pametno odgovoriti – ne baš mnogo toga.
Tako i naš autor Sekulić, o kome ovde u stvari još ništa nismo rekli, ne kaže da je na njega uticao (jugoslovenski) crni talas, nego baš Živojin Pavlović.2 To se može još malo elaborirati. Moguće je da je Pavlović i u vizuelnom smislu uticao na Sekulića, mada, hm, ko zna… jer, na razne načine autori prelamaju i deformišu tuđe slike, a onda kažu da su im to tobože bili uzori, ali svakako je sigurno da odlična proza, i priče i romani, Živojina Pavlovića ima mnogo zajedničkog sa Sekulićevim slikama: i kod Pavlovića nekada, kao danas kod Sekulića, sve kipi od (jeftinog, pučkog) života – odeća je tesna, tela su krupna i probijaju se preko mere kroz svaki otvor, rašiveni šav ili poderotinu.
Kao kod Pavlovića, i kod Sekulića su na slikama na sve strane dizalice, tramvaji, vozovi, lokomotive… Progres u svom suštinskom mehaničkom vidu. I onda ljudi, između svih tih mašina… samo nije izvesno da i oni napreduju, ili su zatečeni: privikli bi se, prilagodili, ali im nije jasno na šta to, jer s jedne strane, vidimo, život kipi, ali s druge vidimo da je i samleven, melju ga te mašine i novi odnosi između ljudi, samonikli, nepromišljeni, nagonski, više razorni nego što su tu da održe zajednicu, svet i život na okupu.
Jeste, baš onako kako je John Berger o tome pisao, pravio narativne slike modernizacije, industrijalizacije, progresa, recimo, u svojoj trilogiji „Od tuđeg truda“. A pogotovo u dokumentarnom eseju o emigrantima/imigrantima, radnicima na privremenom poslu u tuđini „Sedmi čovek“. Sekulić kao da hvata baš taj trenutak, tok nazovi uzleta – to je ta Jugoslavija iz šezdesetih – kada zapravo mnogi umesto da zgrabe šansu beže izvan zemlje, tamo gde veruju da će im biti bolje.
Samo što on to radi više od pola veka kasnije, a čini se kao da je to što je prikazao upravo ova naša sadašnjost, a ne neko davno prošlo vreme nekadašnje otadžbine. Što je pomalo zauman učinak njegove poeme – kao sve se promenilo, ništa više nije isto, a onda Sekulić (po)kaže: ništa se nije promenilo, sve je ostalo isto. Tako to ide s pesnicima i umetnicima – hoće da nas zbune.
Sekulić ga nije pomenuo, barem ja na to nisam naišao, ali asocijacije vas neumoljivo saleću u (fikcionalnom) svetu „Petra & Lize“, pa vam pored Pavlovića odmah padne na pamet i Gordan Mihić, pogotovo Mihić iz romana i filma (reditelja Gorana Paskaljevića, iz 1977) „Pas koji je voleo vozove“ (i „Kamiondžija“, i „Kamiondžija“ – stiže sa strane), jer vašar, luna park, šareni konjići, panorame, vagoni, sve to kod Sekulića, kao kod Mihića čini jedan manji – nazovimo ga tako – podsvet (i svet i svojevrsno prezreno podzemlje) u koji obojica, i Mihić i Sekulić, smeštaju ni manje ni više nego baš tragične egzistencijalne drame svojih nevažnih junaka (eto, stigli smo i do Gorana Markovića, koji je Sekuliću pak bio najbliži kada je 1980. napravio film „Majstori, majstori“).
Tragične ne ponajmanje zato što sad, pošto smo već duboko zaronili u poemu, znamo da nas negde pri kraju očekuju rat i raspad. Jeste, čitate „Petra & Lizu“ kao poeziju, kao poemu, kao ljubavnu priču, a u stvari ispade istorija – elaboracija istorije zemlje koje više nema i zašto je nema, iako se njena kultura i dalje dobro drži i odbija da nestane, i u čiju odbranu kao spomenik čvrsto stoje „Petar & Liza“. Tako je velika i dobra bila a i danas jeste ta kultura, da je zaslužila „Petra & Lizu“.
I kad smo već – negde gore – pomenuli Makavejeva (ponajviše onog iz „Ljubavnog slučaja ili tragedije službenice PTT-a“ iz 1967, jer i Sekulić crta/piše ljubavnu priču), recimo i ovo: iako je Makavejev, ne bez velikih zasluga Branka Vučićevića, bio knjiški mnogo osvešćeniji pripovedač/pesnik od Sekulića, barem se tako čini, neće nas nimalo iznenaditi ni taj rableovski šmek kod autora „Petra & Lize“ (slike hrane iz hotelskih kuhinja, beskrajnih oblokavanja gde god se za to ukaže prilika), i to baš onakav kakvim ga je, netačno, opisao više vekova kasnije Mihail Bahtin, a kome se Makavejev – tom rableovskom šmeku dakle – vratio kroz reichovsku vizuru u, po konvencionalnu kulturu nemilosrdno razornim „Misterijama organizma“ 1971.
Vučićević nas pak blago hvata za ruku i usmerava ka Karpu Godini (i ka Žilniku, i ka Žilniku, stiže sa strane, naročito iz faze nešto kasnije „Mramorne guze“: dakle, zanosno humanog „Marble Ass“ queera iz 1995, jednako plemenitog kao Sekulićeve queer epizode u „Petru & Lizi“). Kaže, baci pogled, ima i tu nešto od Sekulića, ako sam dobro razumeo sve ovo, jer taj je Sekulić izgleda neki naivac, a i Karpo je imao slično oko za sliku. Jeste, tako je, Karpo Godina, to su te slike, kod njega i kod Sekulića („Žena s krajolikom“ iz 1989, na primer). Ali, ne samo to.
Zna Vučićević, osetio je, Sekulić nije samo naivac, on je i nadrealista, dadaista, fluxusista (izmaštao je svoje gradove, kažu kritičari za Sekulićeve jugoslovenske metropole, kao što je i Vučićević izmislio Fluxus i Maciunasa, a nije, mislim, nije Sekulić, sve je to baš tako izgledalo kako je on naslikao, a i Fluxus i Maciunas, kad smo već kod njih, deluju dovoljno stvarno)… svojevrsna avangarda, u tekstovima svog pesnika Petra još i više nego na samim slikama.
I sad je valjda sve tu, od Jarmuscha do Rablea i Bahtina,3 a između sve nakrcano domaćim, verujem sasvim prikladnim referencama kada neko sklapa ljubavnu priču, a sklapa je između ostalog i od ljubavi prema bivšoj domovini. Jer, siguran sam, nije to stvar mojih ličnih utisaka, radoznali čitalac naći će sve to isto, i ko zna šta još pored toga, u potpuno genijalnom Sekulićevom stripu „Petar & Liza“.
Ali, dođavola, ko je taj Sekulić i šta su to „Petar & Liza“, mršti se rezignirano čitalac, sad već pri kraju teksta, umoran od šetnji po uspomenama na bivšu otadžbinu, a da o Sekuliću i stripu, ima utisak, nije saznao gotovo ništa. Beleška pak kaže, Miroslav Sekulić Struja rođen je 1976. u Rijeci, u Jugoslaviji. On je i slikar (naivni) i pesnik (ponajpre avangardni). Na internetu će se još pronaći i da živi u Francuskoj, a da su „Petar & Liza“, pre nego što ih je u Zagrebu udomila dobra Fibra, objavljeni na francuskom (2022) i engleskom (2024).
A za „Petra & Lizu“ smo već rekli – jednostavna ljubavna priča. Samo što je pesnik bio depresivan, pa ta ljubavna priča nije imala nade za srećan kraj. Jeste, banalno, dok u elaboraciju ne ubacimo Marka Fishera i njegovo razumevanje veze između savremenog sveta i njegovih kapitalističkih emanacija, s jedne strane, i depresije kao odgovora na njih, s druge. (Depresiju on vidi kao reakciju na izostanak političkog aktera koji bi artikulisao sveopšte nezadovoljstvo, pa svako ponaosob pokušava bez uspeha da reši zajednički problem, što nas čini bespomoćnima i podložnima depresiji – zvuči poznato, je l da). Onda depresija kao razlog za tužan kraj postaje manje banalna, zar ne?
Jer, slike koje gledamo kod Sekulića, kao i u onome što se danas pogrešno naziva crni talas, jesu slike vremena kada ondašnja socijalistička zajednica pravi odlučan zaokret ka kapitalističkim oblicima svakodnevnog života. Više o tome, o tom vremenu i stvaranju novih navika prema uzorima sa Zapada, čitalac će pronaći u vrlo čitljivoj studiji Branislava Dimitrijevića „Potrošeni socijalizam“. Ako je sve to tako, a vrlo je moguće da jeste, onda nema ni traga od Sekulićevog pretpostavljenog antiintelektualizma i teorijske naivnosti.
Naprotiv, Sekulić pesnički nepogrešivo, s istančanim osećajem za poetsku pravdu, jasno locira i identifikuje razloge za dvostruki tragični kraj – ljubavni i domovinski. Da li je s takvim početkom takav kraj bio neizbežan, da li su bile moguće i druge opcije – to ne znamo. Ali, sigurno je nešto drugo – svoju dvostruku ljubavnu priču Sekulić sklapa preko svake mere naglašavajući mane i slabosti svojih objekata ljubavi – svog junaka i njegove junakinje (naravno, balerine, što je opšte mesto većine filmskih partizanskih ljubavnih priča), te izgubljene domovine: svestan svih njihovih nedostataka, on ih i dalje neizmerno voli. Ljubavna priča u svojoj čistoj poetskoj suštini.
