Foto: Ministarstvo odbrane SAD-a
Tužna istina o politici koja se vodi u Vašingtonu jeste to da se o nekima od najvažnijih pitanja s kojima se svet i Sjedinjene Države danas suočavaju retko raspravlja na iole ozbiljan način. To je najočiglednije na primeru spoljne politike. Već decenijama u ovom domenu vlada „dvostranački konsenzus“. Nažalost, taj konsenzus je uglavnom bio pogrešan. Bilo da su u pitanju ratovi u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku, rušenje demokratskih vlada širom sveta ili katastrofalni potezi u trgovinskoj politici, kao što je ulazak u Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini ili trajna normalizacija trgovinskih odnosa s Kinom, rezultati su često narušavali reputaciju Sjedinjenih Država u svetu, potkopavali deklarativno prihvaćene vrednosti zemlje i nanosili štetu američkoj radničkoj klasi.
Taj obrazac se nastavlja i danas. Posle milijardi dolara potrošenih na pružanje podrške izraelskoj vojsci, Sjedinjene Države ostaju praktično jedina zemlja na svetu koja brani ekstremističku desničarsku vladu premijera Benjamina Netanyahua čija je kampanja totalnog rata i razaranja usmerena protiv palestinskog naroda već odnela desetina hiljada života – uključujući i hiljade dece – i prinudila na gladovanje stotine hiljada ljudi u pojasu Gaze. S druge strane, raspirivanje straha povodom pretnje koju predstavlja Kina i dalje jačanje vojno-industrijskog kompleksa pokazuju da se retorika i ključne odluke lidera obe vodeće stranke ne rukovode načelima demokratije i ljudskih prava, već militarizmom, plemenskim načinom razmišljanja, pohlepom i interesima velikih korporacija. Zato se Sjedinjene Države sve izolovanije, ne samo od siromašnijih zemalja sveta u razvoju, nego i od mnogih dugogodišnjih saveznika u industrijalizovanom svetu.
Imajući u vidu dosadašnje neuspehe, krajnje je vreme da se američka spoljna politika iz temelja preispita. Taj proces mora početi priznavanjem neuspeha dvopartijskog spoljnopolitičkog konsenzusa u periodu posle Drugog svetskog rata i skiciranjem jedne nove vizije u čijem središtu će se biti ljudska prava, multilateralizam i globalna solidarnost.
Sramna istorija
Još od perioda Hladnog rata, političari obe vodeće stranke koristili su strah i laži za uvlačenje Sjedinjenih Država u katastrofalne vojne sukobe bez izgleda za uspeh. Predsednici Johnson i Nixon poslali su u Vijetnam skoro tri miliona Amerikanaca da bi podržali antikomunističkog diktatora u vijetnamskom građanskom ratu. Pravdali su to takozvanom teorijom domina – idejom da uspostavljanje komunističkog režima u jednoj zemlji neizbežno vodi do uspostavljanja sličnih režima u susednim zemljama. Pokazalo se da je teorija pogrešna, a rat se završio potpunim neuspehom. Ubijeno je skoro tri miliona Vijetnamaca i 58.000 američkih vojnika.
Predsedniku Nixonu i njegovom državnom sekretaru Kissingeru razaranje Vijetnama nije bilo dovoljno. Rat su proširili na Kambodžu velikom kampanjom bombardovanja u kojoj su nastradale još stotine hiljada ljudi, što je doprinelo usponu diktatora Pola Pota, čiji je genocidni režim kasnije ubio blizu dva miliona stanovnika Kambodže. Posle svega, uprkos ogromnim žrtvama i troškovima, Sjedinjene Države su doživele poraz u ratu u koji nikada nije ni trebalo ulaziti. To je u velikoj meri narušilo kredibilitet Sjedinjenih Država, kako u svetu tako i u zemlji.
Postupanje Vašingtona u ovom periodu nije bilo ništa bolje ni u ostatku sveta. U ime borbe protiv komunizma i Sovjetskog Saveza, američka administracija je podržala državne udare u Iranu, Gvatemali, Demokratskoj Republici Kongo, Dominikanskoj Republici, Brazilu, Čileu i drugim zemljama. Takvim intervencijama često je pružana podrška autoritarnim režimima koji su brutalno tlačili svoj narod i širili korupciju, nasilje i bedu. Vašington se i danas nosi s posledicama ovih uplitanja, kao što pokazuju duboko ukorenjene sumnje i neprijateljstvo prema Americi u mnogim od ovih zemalja, što komplikuje spoljnu politiku Sjedinjenih Država i potkopava američke interese.
Jednu generaciju kasnije, posle terorističkih napada 11. septembra 2001, Vašington je ponovio mnoge od starih grešaka. Predsednik George W. Bush je angažovao skoro dva miliona američkih vojnika i potrošio više od 8 triliona dolara za „globalni rat protiv terorizma“ i katastrofalne ratove u Avganistanu i Iraku. Rat u Iraku, kao i onaj u Vijetnamu, pripremljen je lažima. „Ne možemo priuštiti sebi da čekamo konačni dokaz – jer bi taj dokaz mogao stići u obliku atomske pečurke“, upozoravao je predsednik Bush. Nije bilo ni pečurke ni konačnog dokaza, jer irački diktator Saddam Hussein nije posedovao oružje za masovno uništavanje. Ratu su se usprotivili mnogi od saveznika Sjedinjenih Država, a unilateralni postupci Bushove administracije u periodu pred početak rata ozbiljno su potkopali američki kredibilitet i narušili poverenje u Vašington u čitavom svetu. Većina oba doma Kongresa je glasala za invaziju 2003. godine.
Rat u Iraku nije bio jednokratna omaška. U ime globalnog rata protiv terorizma, Sjedinjene Države su primenjivale mučenje, nezakonito zatvaranje i „vanredna izručenja“ u lovu na osumnjičene širom sveta, koji su potom dugo držani u zatvoru Gvantanamo bej na Kubi, kao i u tajnim zatvorima u stranim zemljama koje je organizovala CIA. Administracija Sjedinjenih Država usvojila je Patriot Act koji je omogućio masovno nadziranje u zemlji i inostranstvu. Dve decenije borbi u Avganistanu ostavile su na hiljade mrtvih i ranjenih američkih vojnika, kao i stotine hiljada avganistanskih civilnih žrtava. Uprkos velikom stradanju i izdacima, talibani su ponovo na vlasti u Avganistanu.
Cena hipokrizije
Voleo bih da mogu reći da je vašingtonski spoljnopolitički establišment izvukao pouke iz neuspeha Hladnog rata i globalnog rata protiv terorizma. Ali, uz nekoliko značajnih izuzetaka, to se nije dogodilo. Uprkos obećanju spoljne politike koja postavlja „Ameriku na prvo mesto“, predsednik Donald Trump je dozvolio intenziviranje rata dronovima širom sveta bez ograničenja, poslao je još jedinica na Bliski istok i u Avganistan, zaoštrio odnose s Kinom i Severnom Korejom i zamalo započeo katastrofalan rat s Iranom. Zasipao je oružjem neke od najopasnijih tiranija na svetu — od Ujedinjenih Arapskih Emirata do Saudijske Arabije. Trumpov model korupcije i izvlačenja lične koristi, koji je u prvom trenutku možda izgledao kao nešto novo, zapravo ima duboke korene u decenijama američke politike davanja prednosti kratkoročnim unilateralnim interesima i zanemarivanja dugoročnih napora da se izgradi svetski poredak utemeljen na međunarodnom pravu.
Trumpov militarizam nije ništa novo. Samo u protekloj deceniji Sjedinjene Države su učestvovale u vojnim operacijama u Avganistanu, Kamerunu, Egiptu, Iraku, Keniji, Libanu, Libiji, Maliju, Mauritaniji, Mozambiku, Nigeru, Nigeriji, Pakistanu, Somaliji, Siriji, Tunisu i Jemenu . Američka vojska ima oko 750 vojnih baza u 80 zemalja sveta i nastavlja da pojačava svoje prisustvo u inostranstvu, dok Vašington zaoštrava odnose s Pekingom. Takođe, Sjedinjene Države snabdevaju Netanyahuov Izrael naoružanjem čija se vrednost meri milijardama dolara, a sada se koristi za rušenje Gaze.
Politika Sjedinjenih Država prema Kini pokazuje nedostatke plemenskog načina razmišljanja u spoljnoj politici i prikazivanja američko-kineskih odnosa kao igre nultog zbira. Za mnoge u Vašingtonu Kina je nova spoljnopolitička babaroga – egzistencijalna pretnja kojom se pravda sve veći budžet Pentagona. U dosadašnjim postupcima Kine ima mnogo toga što se može kritikovati: krađa naprednih tehnologija, suzbijanje radničkih prava i slobode medija, ogromno povećanje proizvodnje energije od uglja, represija na Tibetu i u Hong Kongu, pretnje Tajvanu i užasan tretman Ujgura. Ali bez saradnje Kine i Sjedinjenih Država nema rešenja za egzistencijalnu pretnju klimatskih promena, jer to su dve zemlje s najvećim emisijama ugljenika. Bez njihove saradnje nema nade ni za adekvatno rešavanje sledeće pandemijske krize. Umesto objave trgovinskog rata, Vašington je mogao da poradi na obostrano korisnim trgovinskim sporazumima od kojih bi koristi imali radnici obe zemlje – a ne samo multinacionalne korporacije.
Sjedinjene Države mogu i treba da pozivaju Kinu na odgovornost zbog kršenja ljudskih prava. Ali briga Vašingtona za ljudska prava je prilično selektivna. Saudijska Arabija je apsolutistička monarhija kojom upravlja porodica čije se bogatstvo meri trilionima dolara. Tamo nema ni privida demokratije; građani nemaju pravo na neslaganje i ne biraju svoje lidere. Žene se tretiraju kao građani drugog reda. Prava homoseksualaca praktično ne postoje. Migranti u Saudijskoj Arabiji često su prinuđeni da žive u nekoj vrsti modernog ropstva, a nedavno su se pojavili izveštaji o masovnim ubistvima stotina etiopskih migranata od strane saudijskih snaga. Jedan od malobrojnih istaknutih disidenata iz ove zemlje, Jamal Khashoggi, iznet je iz saudijske ambasade u Istanbulu raskomadan i spakovan u kofere, nakon što su ga saudijski operativci ubili u napadu za koji američke obaveštajne agencije veruju da ga je naručio prestolonaslednik Mohammed bin Salman, de facto vladar Saudijske Arabije. Uprkos svemu tome, Vašington nastavlja da pruža podršku Saudijskoj Arabiji i daje joj oružje, kao što čini i s Egiptom, Indijom, Izraelom, Pakistanom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima – zemljama koje svakodnevno krše ljudska prava.
I nisu samo američki vojni avanturizam i licemerna podrška tiranima ono što je kontraproduktivno u spoljnoj politici Sjedinjenih Država. Isto važi za međunarodne trgovinske sporazume koje je Vašington sklapao u proteklim decenijama. Nakon što su obični Amerikanci decenijama ubeđivani da su kineski i vijetnamski komunisti najveća opasnost i da ih zato Sjedinjene Države moraju poraziti po svaku cenu, pokazalo se da korporativna Amerika ima sasvim drugačije mišljenje. Velikim multinacionalnim kompanijama registrovanim u Sjedinjenim Državama dopala se ideja „slobodne trgovine“ s autoritarnim zemljama, pa su bez oklevanja ugrabile priliku da zaposle siromašene strane radnike za delić plate koju bi isplaćivali Amerikancima. Uz podršku obe partije i na podsticaj korporativnog sveta i vodećih medija, Vašington je sklopio sporazume o slobodnoj trgovini s Kinom i Vijetnamom.
Posledice su bile katastrofalne. Otprilike dve decenije posle sklapanja sporazuma, više od 40.000 fabrika u Sjedinjenim Državama je zatvoreno, oko dva miliona radnika je ostalo bez posla, a plate radničke klase u Americi i dalje stagniraju – dok korporacije zgrću milijarde i dele dobit s investitorima. Osim što prave štetu u zemlji, ovi sporazumi sadrže i veoma malo odredbi o standardima zaštite radnika i životne sredine, što donosi katastrofalne posledice i u inostranstvu. Ogorčenost američke radničke klase zbog takvih trgovinskih politika doprinela je i nastavlja da doprinosi Trumpovom usponu.
Ljudi važniji od profita
Spoljna politika moderne Amerike nije uvek bila tako kratkovidna i destruktivna. Posle Drugog svetskog rata, najkrvavijeg rata u istoriji, Vašington je izvukao pouke iz kaznenih sporazuma zaključenih posle Prvog svetskog rata. Umesto da ponižavaju Nemačku i Japan, poražene protivnike čije su zemlje bile u ruševinama, Sjedinjene Države su pokrenule veliki program ekonomskog oporavka, vredan više milijardi dolara, i pomogle da se totalitarna društva pretvore u prosperitetne demokratije. Vašington je odigrao ključnu ulogu u osnivanju Ujedinjenih nacija i usvajanju Ženevskih konvencija, da bi se sprečilo ponavljanje strahota Drugog svetskog rata i osiguralo da sve zemlje poštuju iste standarde zaštite ljudskih prava. Šezdesetih godina prošlog veka, predsednik John F. Kennedy je osnovao Peace Corps za podršku razvoju školstva, zdravstva i preduzetništva širom sveta, kao i za povezivanje ljudi i unapređenje projekata lokalnog razvoja. U ovom veku, Bush je inicirao plan za pomoć u borbi protiv AIDS-a, poznat kao PEPFAR, koji je sačuvao više od 25 miliona života, prvenstveno u podsaharskoj Africi, kao i program borbe protiv malarije kojim je sprečeno više od 1,5 milijarde slučajeva ove bolesti.
Ako je svrha spoljne politike izgradnja mirnog i prosperitetnog sveta, spoljnopolitički establišment mora temeljito preispitati svoje polazne pretpostavke. Trošenje triliona dolara na beskrajne ratove i odbrambene ugovore neće rešiti egzistencijalnu pretnju klimatskih promena niti sprečiti buduće pandemije. Neće nahraniti gladnu decu, suzbiti mržnju, opismeniti nepismene, izlečiti bolesne. Neće pomoći u stvaranju jedinstvene globalne zajednice i umanjiti verovatnoću izbijanja novih ratova. U ovom prelomnom trenutku u ljudskoj istoriji, Sjedinjene Države moraju povesti novi globalni pokret utemeljen na ljudskoj solidarnosti i potrebama onih kojima je pomoć najpotrebnija. Taj pokret mora sakupiti hrabrost da se suprotstavi pohlepi međunarodne oligarhije u kojoj nekoliko hiljada milijardera ima nezamislivo veliku ekonomsku i političku moć.
Ekonomska politika je spoljna politika. Dokle god bogate korporacije i milijarderi drže u šaci naš ekonomski i politički sistem, spoljnopolitičke odluke će se donositi u skladu s njihovim finansijskim interesima, umesto sa interesima velike većine svetskog stanovništva. Zato se Sjedinjene Države moraju izboriti s moralnim i ekonomskim pošastima imovinske i dohodovne nejednakosti bez presedana, gde jedan procenat najbogatijih na planeti poseduje više bogatstva nego ostalih 99 procenata. Ta nejednakost je nekima omogućila da poseduju desetine kuća, privatne avione, pa i cela ostrva, dok milioni dece gladuju ili umiru od bolesti koje se lako mogu sprečiti. Amerikanci moraju predvoditi međunarodnu zajednicu u pokretu za ukidanje poreskih utočišta koje milijarderima i velikim korporacijama omogućuju da sakriju trilione dolara bogatstva i izbegnu plaćanje poreza. To bi podrazumevalo sankcionisanje zemalja koje nude usluge poreskih utočišta i korišćenje poluga ekonomske moći Sjedinjenih Država da im se uskrati pristup američkom finansijskom sistemu. Mreža za poresku pravdu procenjuje da se u poreskim utočištima danas skriva finansijska imovina vredna između 21 i 32 triliona dolara. Od tog bogatstva društvo nema nikakve koristi. Ono se ne oporezuje, čak se i ne troši – samo osigurava da bogati postanu još bogatiji.
Vašington treba da napravi sporazume o fer trgovini od kojih će koristi imati radnici i siromašni u svim zemljama sveta, a ne samo investitori s Vol strita. To uključuje i obavezujuće odredbe o standardima rada i zaštite životne sredine, s jasnim mehanizmima primene, kao i uklanjanje zaštita za investitore koje olakšavaju prebacivanje poslova na honorarne i spoljne saradnike. Pregovori o ovim sporazumima moraju se voditi uz učešće radnika, američkog naroda i Kongresa. To ne mogu uraditi lobisti velikih multinacionalnih korporacija koji trenutno dominiraju procesom pregovaranja o trgovinskim sporazumima.
Sjedinjene Države takođe moraju smanjiti prekomernu vojnu potrošnju i zahtevati da isto učine i druge zemlje. Pred aktuelnim ekološkim, ekonomskim i zdravstvenim izazovima, velike zemlje ne smeju dopustiti da odbrambene kompanije ostvaruju rekordne profite isporučujući oružje kojim se države sveta međusobno uništavaju. Ne računajući dodatna ulaganja, Sjedinjene Države će ove godine za vojsku izdvojiti oko 900 milijardi dolara, od čega će gotovo polovina završiti u rukama malog broja veoma profitabilnih odbrambenih kompanija.
Kao i većina Amerikanaca, verujem da je vitalni interes Sjedinjenih Država i međunarodne zajednice borba protiv nezakonite invazije na Ukrajinu koju je naredio ruski predsednik Vladimir Putin. Ali odbrambene kompanije vide rat kao dobru priliku da napune džepove. Korporacija RTX, bivši Raytheon, podigla je cenu raketa Stinger čak sedam puta od 1991. Danas Sjedinjene Države troše 400.000 dolara za zamenu svakog Stingera koji se pošalje u Ukrajinu. Takav skok cene ni izdaleka se ne može opravdati inflacijom, rastom troškova ili unapređenjem kvaliteta. Nekontrolisana pohlepa ne košta samo američke poreske obveznike; ona ima visoku cenu i u ukrajinskim životima. Uvećanje profita za proizvođače znači da manje oružja stiže do Ukrajinaca na prvim borbenim linijama. Kongres mora obuzdati ratno profiterstvo temeljnijim ispitivanjem svih ugovora, povraćajem uvećanog iznosa cene za koji se pokaže da je bez osnova i uvođenjem poreza na neočekivanu dobit.
U međuvremenu, Vašington se mora uzdržati od potkopavanja međunarodnih institucija kad god njihovi postupci ne odgovaraju kratkoročnim političkim interesima Sjedinjenih Država. Mnogo je bolje da zemlje sveta debatuju o svojim neslaganjima nego da započinju sukobe i bacaju bombe jedne na druge. Sjedinjene Države moraju podržati Ujedinjene nacije tako što će redovno uplaćivati svoje obaveze, direktno se angažovati na reformi UN-a i podržati tela UN-a kao što je Savet za ljudska prava. Takođe, Sjedinjene Države konačno treba da se priključe Međunarodnom krivičnom sudu, umesto što ga napadaju kad donosi presude koje nisu po volji Vašingtona. Predsednik Joe Biden je učinio dobru stvar kada se vratio u Svetsku zdravstvenu organizaciju. Sada su Sjedinjene Države dužne da ulažu u SZO, jačaju kapacitete organizacije za brzo reagovanje na pandemije i sarađuju s njom u vođenju pregovora o međunarodnom sporazumu o pandemijama koji će dati prednost životima siromašnih i radnih ljudi širom sveta – a ne profitima velikih farmaceutskih kompanija.
Solidarnost sada
Koristi od takvih promena u spoljnoj politici višestruko bi nadmašile troškove. Doslednija podrška Sjedinjenih Država zaštiti ljudskih prava uvećala bi izglede da svi oni koji ih krše budu izvedeni pred lice pravde – i smanjila verovatnoću da do kršenja ljudskih prava uopšte dođe. Povećanjem ulaganja u ekonomski razvoj i građansko društvo milioni ljudi bi se izvukli iz siromaštva i ojačale bi se demokratske institucije. Podrška Sjedinjenih Država pravičnim međunarodnim standardima rada povećala bi plate miliona američkih radnika i milijardi ljudi širom sveta. Naplatom poreza od bogatih i ukidanjem poreskih utočišta otključala bi se znatna finansijska sredstva koja se mogu iskoristiti za rešavanje gorućih globalnih problema i vraćanje poverenja u demokratiju.
Kao najstarija i najmoćnija demokratija na svetu, moramo shvatiti da izvor snage naše zemlje nisu ni finansijsko bogatstvo ni vojna moć, već slobodarske i demokratske vrednosti. Veliki izazovi našeg doba, od klimatskih promena do globalnih pandemija, zahtevaju da se okrenemo saradnji, solidarnosti i kolektivnom delovanju, a ne militarizmu.
Preveo Đorđe Tomić
