Kraj protekle godine pamtićemo po masovnim protestima građana nezadovoljnih načinom na koji su sprovedeni vanredni izbori za poslanike u Narodnoj skupštini i za odbornike u skupštinama 65 gradova i opština u Srbiji.
Uz zloupotrebe državnih, odnosno javnih resursa, masovne falsifikate, medijske manipulacije, pritisak na birače i kupovine ili iznude glasova, sa čime smo se susretali i na drugim izborima, ove je obeležio i nov fenomen – masovni izborni inženjering, organizovano „seljenje“ ljudi, bilo iz Srbije, bilo iz susednih zemalja i njihovo glasanje na lokalnim izborima van mesta stvarnog prebivališta.
Sve pomenuto zajedno je izbore kompromitovalo u meri koja čini krajnje upitnom mogućnost da institucije, gotovo potpuno potčinjene vladajućoj garnituri, pravno razreše situaciju u kojoj smo se našli.
Odsustvo institucionalne reakcije na čak i sasvim očigledna i dokumentovana kršenja zakona je neminovno provociralo ulične proteste. U sklopu niza tih manje ili više burnih dešavanja posebno dramatičan događaj, i sam po sebi i sa obzirom na posledice, bio je pokušaj demonstranata, građana i studenata, da uđu u zgradu Skupštine Beograda. Tom prilikom došlo je do bacanja kamenja na zgradu, razbijena su stakla na ulaznim vratima, nakon čega je policija (u velikom broju od ranije prisutna u zgradi skupštine) intervenisala, razbila demonstracije i rasterala učesnike.
Ostalo je pod senkom sumnje da li su – kako su to tvrdili lideri opozicije, nudeći kao dokaz fotografije i video klipove – incident zapravo izazvali provokatori, policajci u civilu.
Naravno, nije sporno pravo policije da radi zaštite zgrade skupštine i protiv napadača na policiju primeni zakonom predviđene mere koje uključuju i silu. Ali primena očito prekomerne sile, brutalno, besmisleno i bespotrebno batinanje ljudi nije zakonita akcija policije već nasilje, teror. Zakon o policiji (član 32) je izričit – „dozvoljeno je primenjivati samo mere i sredstva kojima se rezultat ostvaruje bez ili sa što manje štetnih posledica po lice prema kome se preduzimaju“. Ono što je policija radila bilo je daleko od toga.
Naredne dane obeležile su vesti o hapšenju većeg broja učesnika demonstracija, najvećim delom vrlo mladih, pod sumnjom da su, uz ostalo, izvršili krivično delo pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja!
Kad vlast hapsi jedva punoletne mlade ljude u čijim postupcima, koje je sama isprovocirala, a koji se mogu kvalifikovati kao prekršaji, „prepoznaje“ najteža krivična dela – to je znak da je izgubila kompas. I da se iza floskule o „zaštiti ustavnog poretka“ krije ugrožavanje i kršenje ljudskih prava koja su u samim osnovama ustavnog poretka.
Fabulozni član 309, stav 1 Krivičnog zakonika glasi: „Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“
Sa stanovišta elementarnih pravnih standarda u konkretnoj situaciji može doći u obzir gonjenje za prekršaj, eventualno, uz postojanje konkretnih dokaza – kojih sem golih tvrdnji policajaca nema – čak i krivično gonjenje za nasilničko ponašanje ili oštećenje tuđe stvari, ali potpuno je neobjašnjivo u čemu je tužilaštvo videlo ni manje ni više nego „nameru ugrožavanja ustavnog uređenja“ i „pozivanje“ na njegovu nasilnu promenu ili na „svrgavanje najviših predstavnika vlasti“?!
U samom prisustvu protestnom skupu? U eventualnom bacanju kamena na zgradu koja čak nije sedište najviših državnih organa ili predstavnika tih organa? Ili..?
Svesno nedokazivosti krivičnog dela, tužilaštvo se potrudilo da pribavi „krunske“ dokaze – priznanja. Saopštenjem za medije obavestilo je javnost da je nekoliko pritvorenih priznalo krivicu, da su zaključili sporazum o priznanju krivičnih dela i osudi na uslovne kazne.
Kad ljude koji nikad nisu bili u sukobu sa zakonom uhapse, drže u pritvoru 48 sati, ne dozvole im ni telefonski poziv ni advokata, pa niko ne zna ni gde su, oni se nađu u atmosferi koja je izuzetno neprijatna, teskobna, stresna, nekima i zastrašujuća. I kad im se stavi u izgled produženje pritvora za još najmanje 30 dana i sudski postupak za teška krivična dela sa zaprećenom višegodišnjom kaznom zatvora, a kao alternativa ponudi da potpišu priznanje i da za „izvršena“ teška dela, bez mučnog i dugog postupka, dobiju najblažu moguću i to uslovnu kaznu i da odmah idu na slobodu, kući, savim je prirodno da mnogi izaberu alternativu.
Ta priznanja su objektivno iznuđena. Pritvor se ne koristi u zakonom predviđenu svrhu, npr. da spreči bekstvo okrivljenog ili ponavljanje krivičnog dela, već kao instrument iznude priznavanja dela koje se objektivno ne bi moglo dokazati. Takvim priznanjima vlast pokušava prikriti činjenicu da radi nešto što nije legitimna primena KZ i ZKP već je zastrašivanje političkih oponenata.
Efekat je evidentan – za mnoštvo, više hiljada, krivičnih dela počinjenih tokom izbora (neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka – član146 KZ; davanje i primanje mita u vezi sa izborima – član 156; zloupotreba prava glasanja – član 157; sastavljanje netačnih biračkih spiskova – član 158; povreda tajnosti glasanja – član 160; falsifikovanje službenih isprava – član 355) niko od počinilaca, od kojih mnogima najverovatnije nije prvi put da ta dela vrše, nije kriv. Ali grupa mladih ljudi, koji su upravo zbog toga protestvovali i nikad pre nisu dolazili u sukob sa zakonom, jeste „kriva“ i to za teško krivično delo.
Praksa pravosuđa čiji je to efekat jeste sistematsko rušenje ustavnog poretka.
