U samom leglu nezakonja, besprizornog pljačkanja i otimanja javnog dobra, koje je obeležilo na verovatno najjasniji način deceniju režima Aleksandra Vučića, u korupcionaškom smislu – uoči usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama – na Kuli Beograd, na takozvanom Beogradu na vodi, uz prikaze grba Srbije, ispisana je poruka „nismo genocidan narod, Srbija i Srpska zauvek“.
asno je da nismo, kao što je jasno da tako nešto u rezoluciji ni ne piše, ali ono što nije jasno jeste odgovor na pitanje zbog čega je Vučiću stalo da to budemo?
Zašto insistira na toj laži – da su Srbi genocidan narod?
Da nije proveo pola života kao najbliži saradnik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da se za to vreme, tokom ratnih devedesetih, nije politički zalagao i inspirisao na najteže zločine protiv čovečnosti, da nije izgovorio najgnusnije optužbe i laži o pripadnicima drugih naroda i vere, da nije bio autor “Sigurne kuće za Ratka Mladića”, da nije finansijski profitirao tokom rata i bombardovanja Srbije…, danas bi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, bio ponosni inicijator proglašavanja 11. jula za dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.
Onaj, koji bi svoj narod, kao jedan veličanstveni predsednik, predstavljao pred celim svetom, kao dobar, saosećajan, odgovoran i onaj koji više nikada neće dozvoliti da na njegovo čelo dođu monstrumi kao što je, recimo, sam Aleksandar Vučić.
Ali, kako biti takav čovek, čista srca i obraza, kada je ceo život proveo sa rukama zaronjenim u krvi i patnji, siromaštvu i bolu kako sopstvenog tako i drugih susednih naroda.
U proteklih 29 godina, propustio je sve prilike da okaje svoje grehe, grehe jednog bednog ratnog huškača, koji je, dok su ostali ginuli, prigrlio sve privilegije na tuđoj smrti i gladi.
Celu svoju političku suštinu, celo biće u ulozi vladara Srbijom, upregao je da dokaže da su Srbi genocidni narod, kao da je svako od nas radio ono što je on radio kada se genocid dogodio.
A ono što je Aleksandar Vučić radio tokom genocida u Srebrenici, znam da je velikom delu građanki i građana Srbije to ponavljanje dosadilo, ali…
Reči Vučića, sa govornice Skupštine Srbije, one koje spadaju u red najodvratnijih koje su politički i direktni zločinci izgovorili u novijoj istoriji naše države – Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana – red je da se podsetimo, izgovorene su upravo u vreme genocida u Srebrenici.
U julu 1995. godine.
samo jedan takav bedni političar, poput Aleksandra Vučića, može danas, kada se pred celom planetom proglašava dan sećanja na više od osam hiljada ubijenih nevinih civila u Potočarima, da samog sebe predstavlja žrtvom i identifikuje ceo svoj narod sa najgnusnijim postupcima i svojom najprljavijom prošlošću.
Dan usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici je dan kada treba da se poklonimo žrtvama najvećeg masakra u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili monstrumi – koji sebe nazivaju Srbima.
Oni nisu Srbi, oni su krvoločne ubice, psihopate, lopovčine i lažovi. Nebitno je gde i kada su rođeni, koje su vere i nacije.
Ali, ispada bitno u prilikama kada je njihova agresija toliko snažna i dugotrajna, nesankcionisana, neprepoznata unutar zajednice, da narod koji predstavjaju nije u stanju ni da posumnja u njihove laži.
U samom leglu nezakonja, besprizornog pljačkanja i otimanja javnog dobra, koje je obeležilo na verovatno najjasniji način deceniju režima Aleksandra Vučića, u korupcionaškom smislu – uoči usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama – na Kuli Beograd, na takozvanom Beogradu na vodi, uz prikaze grba Srbije, ispisana je poruka „nismo genocidan narod, Srbija i Srpska zauvek“.
Jasno je da nismo, kao što je jasno da tako nešto u rezoluciji ni ne piše, ali ono što nije jasno jeste odgovor na pitanje zbog čega je Vučiću stalo da to budemo?
Zašto insistira na toj laži – da su Srbi genocidan narod?
Da nije proveo pola života kao najbliži saradnik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da se za to vreme, tokom ratnih devedesetih, nije politički zalagao i inspirisao na najteže zločine protiv čovečnosti, da nije izgovorio najgnusnije optužbe i laži o pripadnicima drugih naroda i vere, da nije bio autor “Sigurne kuće za Ratka Mladića”, da nije finansijski profitirao tokom rata i bombardovanja Srbije…, danas bi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, bio ponosni inicijator proglašavanja 11. jula za dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.
Onaj, koji bi svoj narod, kao jedan veličanstveni predsednik, predstavljao pred celim svetom, kao dobar, saosećajan, odgovoran i onaj koji više nikada neće dozvoliti da na njegovo čelo dođu monstrumi kao što je, recimo, sam Aleksandar Vučić.
Ali, kako biti takav čovek, čista srca i obraza, kada je ceo život proveo sa rukama zaronjenim u krvi i patnji, siromaštvu i bolu kako sopstvenog tako i drugih susednih naroda.
U proteklih 29 godina, propustio je sve prilike da okaje svoje grehe, grehe jednog bednog ratnog huškača, koji je, dok su ostali ginuli, prigrlio sve privilegije na tuđoj smrti i gladi.
Celu svoju političku suštinu, celo biće u ulozi vladara Srbijom, upregao je da dokaže da su Srbi genocidni narod, kao da je svako od nas radio ono što je on radio kada se genocid dogodio.
A ono što je Aleksandar Vučić radio tokom genocida u Srebrenici, znam da je velikom delu građanki i građana Srbije to ponavljanje dosadilo, ali…
Reči Vučića, sa govornice Skupštine Srbije, one koje spadaju u red najodvratnijih koje su politički i direktni zločinci izgovorili u novijoj istoriji naše države – Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana – red je da se podsetimo, izgovorene su upravo u vreme genocida u Srebrenici.
U julu 1995. godine.
I samo jedan takav bedni političar, poput Aleksandra Vučića, može danas, kada se pred celom planetom proglašava dan sećanja na više od osam hiljada ubijenih nevinih civila u Potočarima, da samog sebe predstavlja žrtvom i identifikuje ceo svoj narod sa najgnusnijim postupcima i svojom najprljavijom prošlošću.
Dan usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici je dan kada treba da se poklonimo žrtvama najvećeg masakra u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili monstrumi – koji sebe nazivaju Srbima.
Oni nisu Srbi, oni su krvoločne ubice, psihopate, lopovčine i lažovi. Nebitno je gde i kada su rođeni, koje su vere i nacije.
Ali, ispada bitno u prilikama kada je njihova agresija toliko snažna i dugotrajna, nesankcionisana, neprepoznata unutar zajednice, da narod koji predstavjaju nije u stanju ni da posumnja u njihove laži.
Strah i siromaštvo, kontrola I korupcija, okovi su kojima diktator Aleksandar Vučić uspeva da ubedi milione građanki i građana Srbije da su genocidni, da ih ceo svet takvim vidi, kako bi im u potpunosti i dalje držao oči zatvorene pred činjenicom da su to upravo njegove osobine, njegov lični jad i njegova odgovornost. U političkom smislu – komandna.
Vučić nije nikakav Srbin, Vučić je političar koji će ostati zapamćen u istoriji kao inspirator na genocid i zločine protiv čovečnosti. Onaj koji nema trunke srama i čovečnosti i koji nas nikada neće osloboditi takozvanog tereta kolektivne krivice dokle god bude nama vladao
