Foto: Dejan Rakita/PIXSELL
Dodik je jednostavno spreman i na najstrašniju opačinu, na prolivanje krvi, samo kako bi sačuvao stečenu moć, vlast, novac i privilegije.
Piše: Tomislav Marković
Nacionalistička opsesija granicama prosto ne zna za granice. Uvek su u bitkama i pred bitkama za neke nove granice, uvek u razgraničenjima i omeđavanjima, u crtanju mapa i prekrajanju teritorija, nikako da se zasite težnje ka izolaciji i zatvaranju u sopstveni brlog. Krajem 80-ih godina prošlog veka, kad su se kovali planovi za rat i istrebljenje, započela je prava kartografska manija, nema viđenijeg akademika, intelektualca i pisca koji se nije odao iscrtavanju mapa oveće Srbije, ucrtavanju novih granica i virtuelnoj podeli zemljišta. U to mahnito doba crtanjem mapa jedino se nisu bavili kartografi.
Ni danas, nakon agresije, ratova, nebrojenih zločina, masovnih grobnica, kolektivnog proterivanja, konc-logora i genocida, ideološki naslednici fašističkih prethodnika ne odustaju od crtanja novih granica. U Srbiji neprekidno traje priča o brisanju granice na Drini, Crna Gora se posmatra kao “klasična srpska država”, što reče ministar Nikola Selaković, a Kosovu se ne priznaje nezavisnost, to je i dalje sveta srpska zemlja i najskuplja srpska reč. Srbijanskim paliteljima vatre terciraju iskričavi parnjaci s one strane Drine.
Skrivanje iza naroda
Evo, recimo, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Čim je protiv njega podignuta optužnica, odmah je organizovao svoje malobrojne pristalice da se okupe na entitetskoj liniji i viču kako granica postoji i kako je potencijalno suđenje Dodiku udar na institucije Republike Srpske i na srpstvo preko Drine. Ni to nije bilo dovoljno Dodiku i njegovoj družini, nego su širom Banjaluke i drugih gradova počeli da postavljaju bilborde u okviru antiustavne kampanje “Granica postoji”. Tu se šalju poruke tipa “Granica postoji jer niko ne može da sudi RS”, koje su, usput budi rečeno, u radikalnom sukobu sa činjenicama, zdravim razumom, minimumom pameti i sličnim antivučićevskim i antidodikovskim pojavama.
Naime, optužnice se podižu protiv pojedinaca, ljudi sa imenom i prezimenom koje u konkretnom slučaju glasi Milorad Dodik. Logička pravila su neumoljiva i nemaju nimalo razumevanja za tlapnje korumpiranih nacionalističkih vođa koji se bogate na račun svog voljenog, potlačenog i opljačkanog naroda. Samozvani rodoljubi prosto obožavaju da brbljaju besmislice o identitetu, a nikako da nauče zakon identiteta koji kaže A=A. Dakle, A je A i nikako ne može da bude B. Drugim rečima, Milorad Dodik nije Republika Srpska, nije institucija, a nije ni srpstvo. Na optuženičkoj klupi ne mogu da sede ni institucije, ni Republika Srpska, a ponajmanje vaskoliko srpstvo, prosto nema mesta, a nije ni običaj u pravosudnom sistemu.
Čim nekog državnog funkcionera optuže i zaprete mu zatvorom, svejedno da li zbog korupcije, otimačine, ratnog zločina ili antiustavnog delovanja, ovaj zavapi kako je to udar na ceo narod, entitet, državu, nacionalni identitet. To je najstariji trik na svetu, ko šta radi, kriminalni moćnici se kriju iza naroda i drugih apstrakcija. Glup manevar da gluplji ne može biti, ali redovno pali, što govori ponešto i o biračkom telu koje se moždanim ćelijama koristi isključivo u privatne svrhe, uglavnom prazničnim danima.
Otcepljenje od civilizacije
Na pretećim biblordima pojavio se i pripadnik žandarmerije, odnosno njegova fotografija sa obeležavanja 9. januara kao neustavnog Dana RS. Doduše, bilo je i drugih tumačenja, da je u pitanju šumar, drvoseča. Jeste, lugari baš imaju običaj da nose onakve vojno-policijske kape. Postavljanje ovakvih bilborda ima jasan cilj zastrašivanja, pretnji oružanim sukobom, to je još jedna najava otcepljenja Republika Srpske i rasturanja Bosne i Hercegovine. Dodik je jednostavno spreman i na najstrašniju opačinu, na prolivanje krvi, samo kako bi sačuvao stečenu moć, vlast, novac i privilegije.
U epohi kad se cela Evropa ujedinila, kad su granice izbrisane, a slobodan protok ljudi, robe, ideja i kapitala postao uobičajena svakodnevica, Dodik bi da crta nove granice i da pokreće sukobe. Civilizovaniji, demokratskiji i napredniji deo čovečanstva već decenijama radi na ujedinjenu, a plemenski žreci bi ovde da ponovo razjedinjuju ljude. Doduše, ideologija tribalizma podrazumeva ovakve namere, njima je otcepljenje od ostatka planete cilj i ideal, a jasni su i motivi takvog smera.
Opasna ideja čovečanstva
Hana Arent u “Izvorima totalitarizma” piše o ovom fenomenu, analizirajući pan-pokrete i plemenski nacionalizam, pojave karakteristične i za naše predele. Arent kaže: “Tribalizam pan-pokreta sa svojim konceptom ‘božanskog porekla’ jednog naroda duguje deo svoje privlačnosti preziru prema liberalnom individualizmu, idealu čovečanstva i ljudskog dostojanstva. Ništa nije ostalo od ljudskog dostojanstva ako pojedinac svoju vrednost duguje jedino činjenici što se slučajno rodio kao Nemac ili Rus”.
Tajnu privlačnosti plemenske izolacije Arent vidi delimično kao posledicu “instinktivnog osećanja da čovečanstvo, bilo kao religijski ili humanistički ideal, implicira zajedničku odgovornost”. Na kraju zaključuje kako “ideja čovečanstva, očišćena od svake sentimentalnosti, ima veoma ozbiljnu konsekvencu, naime to da ljudi moraju da u ovom ili onom obliku preuzmu odgovornost za sve zločine koje su počinili ljudi i da je konačno svaka nacija primorana da odgovara za zlo koje su počinile sve ostale”.
Otuda strahovit otpor tribalaca ideji čovečanstva, jedinstvenog i ujedinjenog, jer njih zanima samo bekstvo od odgovornosti, odnosno zatvaranje u sopstveni brlog gde će uređivati svoj mali svet po svojim pravilima zasnovanim uglavnom na jednoumlju, nasilju, preziru prema ljudskom dostojanstvu i slobodi, i sličnim fašistoidnim principima.
Nijedan čovek nije ostrvo
I sad objasni ti ovim tribalnim balvanima da u jednom više, smislu granice zapravo i ne postoje, jer smo svi jedno – ljudi, pripadnici ljudske rase, čovečanstva, baštinici jedinstvene ljudske sudbine. Kako takvim plemenskim vođama i njihovoj zaslepljenoj publici da objasniš šta je napisao Džon Don u čuvenoj “Sedamnaestoj meditaciji”: “Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom”. Pa naš tribalac se rađuje tuđoj nesreći i tuđoj smrti, on je uveren da ga ona ne umanjuje, nego uvećava. I kako onda da mu objasniš da ništa nije tuđe?
Uplašen od svega na svetu, pa i od samog sebe i sopstvenih zatomljenih mogućnosti, on pristaje na dobrovoljno ropstvo lokalnim firerima, samo da bi sa svojih nejakih pleća skinuo teški teret slobode i odgovornosti. Koji je, usput budi rečeno, nemoguće skinuti, jer su sloboda i odgovornost sinonimi za ljudsko biće. A taj takozvani mali čovek zapravo je najodgovorniji za sva zla, jer bez njegove podrške, odanosti, lojalnosti i spremnosti da se pokori do kraja, do mržnje i zločina – Dodik, Vučić, Milošević, Šešelj i slični zlotvori ne bi ni postojali.
Propusne granice ljudskih država
Ima Vislava Šimborska onu veliku, antologijsku pesmu “Psalam” u kojoj govori o nepostojanosti granica koje ljudi iscrtavaju. Pesma počinje sledećim strofama, u sjajnom prevodu Đurđice Čilić:
“O, kako su propusne granice ljudskih država!
Koliko samo oblaka preko njih nekažnjeno plovi,
koliko se pustinjskog pijeska presipa iz zemlje u zemlju,
koliko se planinskih kamenčića kotrlja na tuđi posjed
u provokativnom skakutanju!
Moram li spomenuti i pticu za pticom što leti,
ili kako upravo slijeće na spuštenu rampu?
Pa neka je to i vrabac – a rep mu je već na onoj strani,
iako kljun je još ovdje. Povrh toga – kako se samo vrti!
Od neizborjivih kukaca uzmimo recimo mrava,
koji između lijeve i desne čizme stražara
na pitanje: otkud kamo – ne namjerava odgovoriti”.
Pesma se nastavlja u istom duhu, da bi na kraju usledila poenta:
“Pa još i to bezobrazno rasprostiranje magle!
I ta prašina po čitavom prostoru stepe,
kao da nije popola podijeljena!
I razlijeganje glasova na uslužnim valovima etera,
zavodljive cike i glasnog žuborenja!
Samo ono što je ljudsko uspijeva biti istinski strano.
Sve ostalo je mješovita šuma, krtičji posao i vjetar”.
Nevidljiva granica
Eh, kuda mi zabasasmo, Šimborsku plemenski balvani razumeju taman koliko i Džona Dona. Oni su zakleti neprijatelji svakog misaonog napora, pesničkog zanosa, žudnje za istinom, svega onog boljeg i višeg u čoveku, zapravo svega onog što čoveka čini čovekom. Teško je zabosti nežnu reč u debelo uvo, možda je bolje i ne pokušavati. Dodiku i njegovim poslušnicima mora se priznati da su u jednoj stvari u pravu. Granice zaista postoje, ali ne ove fizičke, očigledne, već one nevidljive, ali zato najrealnije od svega što postoji na svetu.
Granica zaista postoji, ona koja razdvaja barabe i poštene ljude, fašiste i antifašiste, zlikovce i heroje, manipulatore i istinoljupce, obožavatelje ratnih zločinaca i one koji su na strani žrtve. Hrišćanskim rečnikom: postoji granica koja razdvaja Barabu i sina čovečjeg. I tu granicu, nevidljivu, unutrašnju, zamišljenu ali jedinu istinitu, oni što su se dobrovoljno ispisali iz čovečanstva, dakle – barabe, fašisti, zlikovci, manipulatori, obesni moćnici, pljačkaši sopstvene zemlje, neprijatelji svog i svih drugih naroda, obožavatelji ratnih zločinaca, zatočnici duha bezakonja, zakleti protivnici svakog reda i zakona, ništitelji empatije i humanosti – nikada neće moći da pređu.
Njima je predeo slobode i ljudskosti, lepote i poezije, odgovornosti i etike, pevanja i mišljenja, požrtvovanosti i brige za bližnjeg, ljubavi i radosti, nesebične borbe za ponižene i uvređene, istinske vezanosti za tuđu patnju – trajno nedostupan. Za njih nema ulaska u državu ljudskih vrednosti, tu granicu nikada neće uspeti da pređu, ne pomažu tu nikakve vize ni pasoši. Zauvek će ostati zatvoreni u svom malom paklu koji su sagradili rođenim umom-neumom i sopstvenim rukama. Problem je samo što bi oni i sve druge koji su im nadohvat ruke da povuku u ponor sopstvene nesreće i prokletstva.
