Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Ispostavilo se da je od objava Elona Maska na društvenim mrežama i Vensovog upozorenja najviše koristi imala nemačka radikalno leva partija Die Linke, a ne krajnje desničarska Alternativa za Nemačku. Drugi neočekivani rezultat bio je to što je Fridrih Merc, verovatno sledeći nemački kancelar, preko noći od staromodnog atlantiste postao evropski degolovac. Posle glasanja, Merc je saopštio da je spreman da se bori za nezavisnost Evrope od SAD.
Trampovska revolucija već je izmenila prirodu evropske politike. Za manje od dva meseca od početka mandata nove administracije Bele kuće, evropska politička scena se transformisala u poprište sukoba između saveznika Trampa i liberalnih nacionalista koji se opiru njegovom „maltretiranju“. Sad krajnja desnica treba nekako da opravda Trampovu odluku o uvođenju carina za Evropu, od pretećih 25 odsto,1 i da ubedi Evropljane da slede Vašington u spoljnoj politici. Nasuprot tome, mejnstrim stranke deluju kao branioci nacionalnog suvereniteta i nadaju se da će podršku mobilisati pozivanjem na nacionalne interese i nacionalno dostojanstvo.
Konferencija u Minhenu je takođe stavila tačku na burnu debatu o tome da li Trampa treba shvatiti ozbiljno (to jest ne bukvalno) ili bukvalno (to jest ne ozbiljno). Sada znamo da ga treba shvatiti i ozbiljno i bukvalno. Kako je to prikladno primetio predsednik Rusije Vladimir Putin, Tramp „ne govori samo ono što misli, već i ono što želi“. Njegove izjave o preuzimanju Grenlanda ili Panamskog kanala u sebi sadrže nameru da to i učini. Predsednik SAD je uveren da je u američkom strateškom interesu da Kanada postane 51. američka država. On veruje da može da odvoji Rusiju od Kine i tvrdi da ga je „duboka država“ sprečila da to postigne u prvom mandatu.
U tom smislu, Evropljani gube dragoceno vreme pokušavajući da razumeju Trampov plan za Ukrajinu i vajkajući se zbog toga što nisu za pregovaračkim stolom.
Da bi se Tramp razumeo, potrebno je pre svega priznati da je u Vašingtonu na vlasti revolucionarna vlada, mada organizovana kao imperijalni sud. Revolucije nikada nemaju detaljan plan. Razvijaju se po principu prepoznavanja pravog trenutka, a ne koraka planiranih unapred. Nejasno je šta tačno Tramp želi u pregovorima sa Putinom, ali jasno je da je u pitanju nešto krupno i da se to želi postići veoma brzo.
Ono što Tramp nudi Putinu nije samo kraj rata u Ukrajini pod uslovima uglavnom povoljnim za Moskvu. On mu nudi veliku pogodbu o preuređenju sveta. To uključuje američko prisustvo u Evropi, kao i na Bliskom istoku i Arktiku. Tramp obećava Putinu da će Rusija biti ubrzano reintegrisana u globalnu ekonomiju i da će Moskva povratiti status velike sile koji je izgubila tokom ponižavajućih 1990-ih. Tramp se nada da će to ubediti Rusiju da raskine savez sa Kinom. Odbijanje Sjedinjenih Država da u UN-u osudi rusku agresiju u Ukrajini šokiralo je i neke od Trampovih obožavalaca. Međutim, taj potez je trebalo da ubedi Kremlj da je američki lider spreman da učini nezamislivo – i rekonfiguriše svet onako kako su ga oblikovali Ronald Regan i Gorbačov kasnih 1980-ih.
Posebno je pitanje šta će se desiti sa Trampovim revolucionarnim snovima. Prepoznajemo jednu od ironija istorije u reakciji Rusije na Trampovu ponudu o prekrajanju mape sveta, čiji suzdržani entuzijazam podseća na opreznu reakciju SAD na Gorbačova pre skoro 40 godina. Ono što danas govori ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ne razlikuje se mnogo od onoga što je tadašnji ministar odbrane SAD Dik Čejni rekao 1989: „Ne treba da se kockamo s bezbednošću zemlje zbog nečega što bi se moglo ispostaviti kao privremeno odstupanje od uobičajenog ponašanja našeg najvećeg protivnika.“
Džordž Orvel je jednom primetio da su „sve revolucije neuspešne, ali svaka na svoj način“. Ne znamo kakav će neuspeh pretrpeti trampovska revolucija. Ali istorija nas uči da najbolja strategija nije otpor revolucionarima, već preotimanje revolucije. Uspeh Evrope neće zavisiti od njenog odupiranja već od njene sposobnosti da iznenadi svojim potezima. Da li će ona znati da iskoristi svoje odsustvo za američko-ruskim pregovaračkim stolom? Da li Trampu treba prepustiti veliki mirovni plan za Ukrajinu i njegovu implementaciju?
U ovoj egzistencijalnoj krizi izdvaja se jedan vredan resurs slabije strane: politička imaginacija.
Prevela Milica Jovanović
