Foto: REUTERS/Mohammed Salem
Za promenu, evo dobrih vesti: Izrael se ponašao racionalno i uzdržano što je vredno pohvale. Odluka da se zadovolji odmerenim napadom na Iran, sa malo žrtava i bez razmetanja, prva je promišljena odluka Izraela u poslednjih godinu dana. Treba pohvaliti donosioce ove odluke u vladi i vojsci, a to je takođe veoma retka prilika. Kada prođe šabat – ovo pišem pre toga – radikalni desničari će zapeniti protiv ovakve odluke.1 Bezbednjaci su to već učinili u televizijskim studijima. Njihova žeđ za krvlju nije zadovoljena, što je još jedan pokazatelj mudrosti odluke.
A ako je nekom potrebno još dokaza da je razum na trenutak zavladao Izraelom može, kao i obično, da računa na vođu opozicije Jaira Lapida koji je glupo požurio da se izjasni protiv odluke. On je želeo još krvi. „Odluka da se ne napadnu strateški i ekonomski ciljevi u Iranu je pogrešna“, kaže naš strateg kritikujući, i to ne prvi put, Benjamina Netanjahua sa desnih pozicija. Kada je reč o ratnom frktanju ponovo je dokazao da nema nikakve razlike između njega i radikalne desnice. U Izraelu nema opozicije kada je reč o ratu niti postoji razlog za njeno postojanje jer već imamo Itamara Ben Gvira.
Ako Izrael nečim ne pokvari svoju odluku i ako Iran pokaže sličnu uzdržanost, bićemo pošteđeni novih katastrofa, koje bi mogle biti veće od svih prethodnih. Rat između Izraela i Irana nije izbio, čak je i pasivna američka administracija uspela da utiče na njegov tok. Nakon čitavih godinu dana zadovoljavanja izraelskih apetita praktično bez uslovljavanja, bez prihvatanja ijednog američkog saveta, upozorenja i molbe, Izrael je sada odgovorio na zahtev ove supersile.
Uprkos svemu, Netanjahu je poslušao predsednika Sjedinjenih Država. Džo Bajden je više želeo da Izrael uopšte ne izvede udar, posebno ne uoči izbora, ali i sa ograničenim napadom administracija može da živi. Možda je čak zahvaljujući njemu sprečena katastrofa.
Zvuči previše dobro da bi bilo istina. Moguće je da će se do trenutka kada ovi redovi ugledaju svetlost dana situacija preokrenuti. Sećam se jednog takvog slučaja, kada je Netanjahu bio zaslužio pohvale prihvatanjem plana Ujedinjenih nacija o rešavanju problema sa tražiocima azila – ali kada je svanulo jutro, promenio je odluku pod pritiskom rasista i ksenofoba u svom taboru.2 Treba se nadati da će ovog puta nastaviti da se drži uzdržano, uprkos kritikama.
Možemo se zapitati šta je doneo napad na Iran, osim želje da se zadovolje, a i to samo delimično, oni koji traže osvetu zbog napada. Mogli smo i bez toga. Ali kada je šteta pričinjena Izraelu toliko minimalna, bolje je to ne pitati. Izrael je pokazao Iranu ono što je ovaj već znao, da ima apsolutnu vojnu nadmoć u regionu i sada je lopta u njihovim rukama. Ako i tamo prevlada glas razuma, onda smo se spasili od katastrofe, barem u ovom času.
Ali ništa nije rešeno. Ratovi u Gazi i Libanu se nastavljaju punom snagom, bez znakova jenjavanja. Iran je i dalje ogorčeni neprijatelj, kao i njegovi saveznici. Rešenje sukoba nikada neće biti vojno. Krv bespotrebno nastavlja da se proliva na svim stranama, kao i patnja i horor otetih, njihovih porodica, evakuisanih Izraelaca i sa njima tri miliona raseljenih ljudi u Gazi i Libanu koji besciljno lutaju, bez sadašnjosti i budućnosti. Kraj patnjama Gaze se čak ni ne nazire. Ne prođe dan bez desetine ubijenih, bez izraelskih ratnih zločina, mrtvih, siročadi, osakaćene i preplašene dece.
Ipak, usred svog tog očaja, zasijala je slabašna iskra nade: Izrael je postupio racionalno i uzdržano. Tačno, možemo računati da će se ponovo vratiti na staro, ali u ovim mračnim danima, čak i slabašna iskra nade može biti odlučujući momenat.