Kovaš do Barozu se našao među prvim naseljima obuhvaćenim planovima Evrope da svoju ekonomiju prebaci na zelene izvore. Kako se kontinent odvikava od fosilnih goriva koja truju vazduh i zagrevaju planetu, naglo raste potražnja za litijumom, ključnim elementom u baterijama koje pokreću električna vozila i stabilizuju elektroenergetske mreže s visokim udelom obnovljivih izvora.
Ljudi koji žive u blizini nalazišta litijuma širom Evrope nisu oduševljeni idejom otvaranja novih radnih mesta u tim rudnicima, niti ih je briga za apele da se tako spreči još veća ekološka pretnja. Pokušaji da se projekti sprovedu uprkos lokalnom otporu doživljavaju se kao novi oblici kolonijalizma.
U Srbiji su prošle godine široki slojevi društva protestovali protiv rudnika litijuma u dolini reke Jadar. U Francuskoj je rudnik litijuma, predviđen ispod nalazišta kaolinske gline u Alijeu, uznemirio aktiviste i podelio meštane. U selu Kovaš do Barozu na severu Portugalije stanovnici kažu da je njihovo selo – u središtu oblasti koju su Ujedinjene nacije prepoznale kao važno poljoprivredno nasleđe – postalo „zona žrtvovanja“.
„To je uništavanje područja koje je klasifikovano kao poljoprivredno nasleđe od globalnog značaja, primer održivosti, područje sa sistemom upravljanja vodama koji je star najmanje 500 godina“, kaže Katarina Alves Škarot, članica protestne grupe Ujedinjeni za odbranu Kovaš do Barozu (Unidos em Defesa de Covas do Barroso, UDCB). „Treba da žrtvujete sve to za površinske kopove litijuma. A onda počnete da se pitate: zbog čega?“
Odgovor zvaničnika EU i portugalske vlade glasi da je ovaj meki beli metal potreban da bi se ukinuo sistem sagorevanja goriva koji dramatično pogoršava ekstremne vremenske uslove, a da se pritom Evropa oslobodi zavisnosti od stranih dobavljača. Evropa gotovo uopšte ne proizvodi litijum. Više od tri četvrtine svetske ponude ove sirovine potiče iz samo tri zemlje: Australije, Čilea i Kine. Kina dominira i u ponudi rafinisanog litijuma.
Zabrinuta za svoju energetsku bezbednost, EU želi da ima što više svojih rudnika litijuma. Evropska komisija je prošle godine postavila cilj da do 2030. zadovolji 10% potražnje EU za kritičnim sirovinama iz domaćih izvora. U martu je planirani rudnik u Kovašu naveden kao jedan od 47 strateških mineralnih projekata koji bi „koordinisanom podrškom“ postali operativni. Ovu odluku osporavaju organizacije MiningWatch Portugal, ClientEarth i UDCB, koje su u junu podnele žalbu Komisiji.
Mogućnost ekološke štete je jedan od razloga zbog kojih su zajednice poput Kovaša sumnjičave prema ovakvoj vrsti rudarenja. Kvasi Ampofo, analitičar za metale i rudarstvo u BloombergNEF-u, kaže da je privlačenje investitora u poslove rudarenja otežano istorijski lošom reputacijom rudarske industrije u pogledu bezbednosti, kao i zbog nedostatka kvalifikovane domaće radne snage koja bi profitirala od ovog posla: „Evropskoj uniji će biti vrlo teško da razvije primarne izvore litijuma na svom terenu. Ne nemoguće, ali vrlo teško.“
U Kovašu se dugogodišnja borba između meštana i investitora rudnika intenzivirala sa porastom političke podrške tom projektu. Portugalsko ministarstvo zaštite životne sredine u decembru je odobrilo britanskoj rudarskoj kompaniji Savannah Resources jednogodišnje „administrativne olakšice“ koje omogućavaju istraživanje na zemljištu oko Kovaša. Meštani su podneli zahtev za obustavu radova, proces je privremeno prekinut, ali je ministarstvo ubrzo dozvolilo nastavak radova pravdajući se javnim interesom.
Nad selom se vijori već izbledeli transparent sa sloganom „Ne rudniku – da životu“, dok meštani tvrde da su ih investitori prevarili, a vlada ostavila na cedilu. Oni optužuju rudarsku kompaniju da je neovlašćeno ušla na zemljište koje nije u njenom, već u vlasništvu opštine. Oni tvrde i da kompanija umanjuje obim projekta i njegovu štetnost. Ali reakcije u širem području Botikasa su pomešane, pa se neki meštani nadaju da bi ovaj projekat mogao da podstakne razvoj zapostavljene ruralne ekonomije.
Kompanija Savannah Resources odbija svaki komentar. Njeni predstavnici su svojevremeno izjavili lokalnim medijima da deluju u skladu sa zakonom i da se trude da informišu ljude. Prema projekcijama, rudnik će proizvoditi dovoljno litijuma za pola miliona baterija za električna vozila godišnje, zbog čega kompanija tvrdi da će to „omogućiti energetsku tranziciju Evrope“.
Ali otpor rudarenju litijuma širom kontinenta ukazuje na problem koji nerado priznaju i zelene grupe i rudarske kompanije. Mada ankete pokazuju veliku podršku javnosti za ozbiljnije rešavanje klimatske krize – čak 80-89% prema istraživanju Gardijana – infrastruktura za ekonomiju bez ugljenika podrazumeva kompromise koje pogođene zajednice često nerado podnose.
Neki stanovnici Kovaša, koji je i sam ugrožen šumskim požarima i sušama, kažu da razumeju problem, ali smatraju da je cena njegovog rešenja previsoka. „Nijedno selo ne bi pristalo na rudnik“, kaže šumar Žorže Eštеveš. „Kod nas bi kopovi bili baš blizu naših kuća.“
Gomeš, vlasnik kafića, kaže da bi se borio i protiv naftne bušotine kad bi neko pokušao da je otvori u Kovašu. „Ne mogu da pristanem na to, iako se to već dešava. Moramo pronaći neko rešenje za alternativnu energiju, ali kopanje litijuma to nije.“
Studije pokazuju da bi odustajanje od privatnih automobila i upravljanje gradovima tako da se ljudi većinom kreću peške ili uz pomoć dobrog javnog prevoza, značajno ograničilo rast potražnje za litijumom, kao i nagli porast proizvodnje terenskih vozila kojima su potrebne velike baterije. Analitičari ukazuju i na značajne količine litijuma u elektronskom otpadu, kao što su telefoni i laptopovi, koji se ne recikliraju. Takođe, vađenje litijuma iz slane vode nanosi manje štete životnoj sredini od njegovog rudarenja iz stena.
Ali sa 250 miliona automobila koji imaju motore sa unutrašnjim sagorevanjem na putevima EU i gotovo nultom količinom litijuma proizvedenim u Evropi, elektrifikacija voznih parkova bez domaćih izvora litijuma i dalje podrazumeva rudarenje van Evrope. Analitičari strahuju da bi se to uglavnom dešavalo u oblastima sa slabijom zaštitom životne sredine i ljudskih prava.
„To nije nužno nerešiva dilema, ali ona postoji“, kaže Tea Riofrankos, politikološkinja sa koledža Providens koja je posetila Kovaš i nekoliko drugih rudarskih regiona dok je pisala knjigu o ekstrakciji litijuma. Rudnici najčešće nailaze na otpor kada meštani i šira zajednica nisu uključeni u proces donošenja odluka, dodaje ona. „Ekološki rizici često sami po sebi ne izazivaju proteste. Izaziva ih i nemoć ljudi koji žele da se čuje i njihov glas.“
Dok šetam po zelenim brdima Kovaša čini mi se da bi otvoreniji pristup britanske kompanije i vlasti pridobio meštane ili ublažio njihov bes. A njihov gnev je opipljiv. „Najveći šok mi nije bio uticaj rudnika na zagađenje“, kaže Katarina Alves Škarot, koja je odrasla u Kovašu, a sada živi u Londonu, „Bio je to napad na demokratiju, procese odlučivanja i prava ljudi koji tamo žive.“
Prevela Milica Jovanović
